Kao igrač, a potom i kao trener, pored zasluga za učinjeno u redovima „belih“, pobrao je i brojna priznanja van granica naše zemlje
Mali je broj fudbalskih radnika koji su trideset godina karijere uspeli da vežu za jedan klub. Branislav Branko Vukićević je ceo igrački staž proveo u redovima kraljevačke ,,Sloge”, da bi u narednih deceniju i po, uz nekoliko kratkih prekida, sedeo na klupi ,,belih” u ulozi prvog trenera tima.
Ugovori su ga zatim odveli u Kinu i Kuvajt. U potonjim godinama, delio je sudbinu mnogih srpskih trenera koji su, zbog raspada Jugoslavije i sunovrata domaćeg fudbala, posao pronašli u zemljama Bliskog i Dalekog istoka.
Krajem 2014. godine Branko se vraća u Srbiju, a od tada uživa i zasluženu fudbalsku penziju. Od prvih fudbalskih koraka načinjenih u podmlatku „Sloge” do poslednjeg trenerskog ugovora koji je okončao u Kuvajtu, prošlo je više od pola veka.
Fudbalski radnici ga svrstavaju u neveliko društvo najboljih trenera u gradu kraj Ibra. Pored zasluga za učinjeno u najboljem kraljevačkom klubu, brojna priznanja pobrao je i van granica naše zemlje.
O stanju u domaćem fudbalu, ali i o uticaju koji su srpski treneri ostavili na najvećem i najmnogoljudnijem kontinentu na svetu, govorio je za portal Krug.
– U vreme kada sam započinjao fudbalsku karijeru sva sportska udruženja su bila pod pokroviteljstvom države. Primarni zadatak klubova je bio da se kroz rad sa omladinskim kategorijama, u postupku stroge selekcije igrača, izdvoje mladi talenti i pripreme za nastup u seniorskim timovima. Raspadom države, tokom poslednje decenije dvadesetog veka, opšta finansijska kriza je zahvatila i fudbalske klubove, pogotovo one u manjim sredinama, što je dovelo do pojave velikog broja privatnih fudbalskih škola – ističe nas sagovornik.
Škole su, navodi, vremenom postale male fudbalske firme. Prihvatile su stroge zakone poslovanja, što je i bilo neophodno kako bi opstale na tržištu:
– Mogu im se pridodati i zasluge za dovođenje velikog broja dece na fudbalske terene. Ipak, komercijalizacijom sporta, vremenom su usvojile neke metodološke norme sa lošim uticajem na razvoj mladih igrača. Naime, u fudbalskim školama često nedostaju juniorske selekcije koje predstavljaju završnu fazu u formiranju jednog sportiste za seniorski tim. Uporedo, u mlađim kategorijama prerano se uvodi takmičarski program i formiraju lige, što mladim igračima u ranom dobu nameće imperativ pobede i borbe za rezultat. Ova pojava lako može uticati na gušenje kreativnosti mladih koji vremenom, u fudbalskom smislu, počinju da liče jedni na druge – kaže Vukićević.
Svoju igračku karijeru Branko je započeo polovinom šezdesetih godina prošlog veka u podmlatku kraljevačke Sloge. Čitav igrački staž je proveo u ovom klubu u kojem je 1980. godine započeo i svoj trenerski staž. Gotovo deceniju i po provodi na mestu trenera „belih” da bi, nakon nekoliko kraćih angažmana u drugim domaćim klubovima, posao trenera mlađih kategorija pronašao u Kini. U ovoj mističnoj zemlji Dalekog istoka živeo je i radio od 2001. do 2010. godine.
foto privatna arhiva
– U Kini sam bio uporedo angažovan kao trener mladih selekcija fudbalske reprezentacije i kluba Lunan Tajšan. U tom periodu smo sa igračima do 18 godina postigli istorijski uspeh sa reprezentacijom. Na Svetskom prvenstvu u Peruu smo osvojili osmo mesto. Na to prvenstvo smo se kvalifikovali pobedivši Japan i Južnu Koreju prvi put u istoriji kineskog fudbala – priseća se Branko.
Jugoslavija je, navodi, u to vreme bila daleko bolje kotirana u fudbalskom svetu nego danas, te su naši fudbalski stručnjaci u ovoj zemlji bili vrlo traženi i cenjeni.
– Kina je tada odlučila da uloži značajna sredstva u razvoj fudbala, što je doprinelo poboljšanju uslova za rad. Premda sam se sreo sa ogromnim kulturološkim razlikama u odnosu na sredinu iz koje sam došao, to nije usporilo moju adaptaciju na novu sredinu. Imao sam sreću da kao turista obiđem pedesetak država na svim kontinentima, ali od Kine nisam video uređeniju i bajkovitiju zemlju. Za devet godina u ovoj državi nisam čuo za bilo kakvu kriminalnu radnju, ali ni za tuču ili galamu. U gradovima od 30 miliona stanovnika policajci nisu imali potrebu za nošenjem oružja. Besprekoran red i stroga disciplina samo su mi olakšali posao i učinili da se osećam komotno u toj prelepoj zemlji.
Za razliku od Kine u kojoj je provoeo skoro jednu deceniju, Branko se u kuvajtskom klubu Džahra zadržao svega godinu dana.
– Već sam bio rešen da trenersku karijeru privodim kraju, pa sam, u iščekivanju penzije, u Kuvajtu proveo samo jednu godinu. U sećanju su mi ostale temperature od 45 stepeni u večernjim časovima i treninzi koje smo završavali malo pre ponoći. Baš te godine kada sam došao u Džahru, kuvajtska vlada je državljanima zemlje otpisala sva dugovanja, pa se u ponašanju i radu Kuvajtćana mogao primetiti osetan stepen bezbrižnosti. Dosta toga iz njihove kulture mi je bilo neobično i strano, a prva asocijacija na ovu zemlju mi je šerijatski zakon koji je jedan od najrigoroznijih na svetu. Radeći u ove dve azijske države, svi evropski stručnjaci, pored klasičnih trenerskih obaveza, morali su da rešavaju i neke sistemske probleme, ali i da se postavljaju kao učitelji fudbala, kako bi uspeli da prevaziđu manjak fudbalske tradicije u odnosu na države iz kojih su dolazili.
Prošla je gotovo decenija od Brankovog poslednjeg profesionalnog ugovora. I dalje je voljan da deli fudbalske savete ili odradi neki individualni trening sa decom prijatelja, komšija, rođaka…Po dolasku iz Kuvajta nastanio se u kraljevačkom naselju Miločaj, gde je sebi sagradio kuću u idiličnom krajoliku ovog pomoravskog sela.
Aleksandar Raković
Ovaj medijski sadržaj deo je projekta „Lokal pres Lab 2.0” koji je razvijen i podržan od strane programa „Medijski inkubator za Zapadni Balkan“ Free Press Unlimited, koji je finansiran od strane Ministarstva spoljnih poslova Holandije
