Najavljeni zakon trebalo bi da prizna rad onih koji svakodnevno, bez pauze i odmora, brinu o deci sa smetnjama u razvoju
Za mnoge roditelje dece sa smetnjama u razvoju dan ne počinje i ne završava se kao kod većine drugih porodica. Njihova briga nema radno vreme, slobodan vikend, bolovanje, godišnji odmor, niti mogućnost da se „posao ostavi za sutra“. Ona traje neprekidno – kroz terapije, kontrole, negu, hranjenje, presvlačenje, pomoć pri kretanju, komunikaciji, učenju i svakodnevnom funkcionisanju deteta.
Upravo zato najava Zakona o roditeljima-negovateljima za mnoge porodice nije samo socijalna mera, već pitanje priznanja rada koji je godinama bio nevidljiv.
Javna rasprava o Nacrtu zakona o roditeljima-negovateljima počela je 17. aprila i trajala do 7. maja, prema obaveštenju Ministarstva za rad, zapošljavanje, boračka i socijalna pitanja. Posle javne rasprave i pribavljanja mišljenja nadležnih organa, nacrt bi trebalo da bude upućen Vladi, a zatim Narodnoj skupštini na razmatranje.
Ministarka za rad Milica Đurđević Stamenkovski izjavila je da bi primena zakona trebalo da počne u oktobru 2026. godine. Prema njenim rečima, roditelji koji 24 sata brinu o deci sa smetnjama u razvoju prvi put bi dobili zvaničan institucionalni status.
Ona je poručila da to „nisu ljudi koji traže platu bez posla“, već roditelji koji su zbog neprekidne nege dece sprečeni da rade, i da bi im država omogućila pravo na penziju, radni staž i zdravstvenu zaštitu.
Suština ovog zakonskog rešenja, kako je najavljeno, jeste da nezaposleni roditelj koji neposredno i svakodnevno brine o detetu kojem je potrebna uvećana tuđa nega i pomoć dobije mesečnu naknadu, uz uplatu poreza i doprinosa, čime bi sticao staž, pravo na penziju i zdravstvenu zaštitu.
To je važna promena za porodice u kojima jedan roditelj, najčešće majka, godinama ostaje van tržišta rada, ne zato što ne želi da radi, već zato što dete ne može da ostane bez stalne nege. Takve porodice često žive između birokratskih procedura, zdravstvenih pregleda, terapija, ograničenih prihoda i stalne brige šta će biti sutra, posebno kada roditelj ostari ili ostane bez podrške.
Zato se o roditelju-negovatelju ne može govoriti samo kao o finansijskom pitanju. Reč je o pokušaju da se u sistem uvede realnost koja već postoji u hiljadama domova: da briga o detetu sa teškim razvojnim ili zdravstvenim teškoćama jeste rad, da zahteva vreme, znanje, fizičku snagu, emocionalnu izdržljivost i potpunu posvećenost.
Istovremeno, pred zakonodavcem ostaje važno pitanje kako će pravo biti uređeno u praksi: ko će moći da ga ostvari, pod kojim uslovima, kako će se procenjivati stepen potrebe za negom, da li će procedura biti jednostavna i dostupna porodicama, i kako će se sprečiti da oni kojima je podrška najpotrebnija ponovo ostanu zaglavljeni između šaltera i tumačenja propisa.
Važno je i da se status roditelja-negovatelja ne shvati kao zamena za sve druge oblike podrške. Porodicama su, pored naknade i staža, potrebne dostupne terapije, dnevni boravci, usluge predaha, asistencija, podrška u obrazovanju, pristupačno zdravstvo i lokalne usluge koje omogućavaju da dete i roditelj ne budu zatvoreni u četiri zida.
Zakon, ako bude usvojen i primenjen kako je najavljeno, može biti važan početak. Ali njegova stvarna vrednost meriće se tek u svakodnevnom životu porodica, po tome da li će roditelji manje strahovati od budućnosti, da li će imati sigurniji status i da li će društvo, konačno, prestati da njihov celodnevni rad posmatra kao „porodičnu obavezu“ koja se podrazumeva. Jer roditelj koji neguje dete danonoćno ne traži privilegiju, već traži da država vidi ono što članovi takve porodice žive svakog dana.
M. M. D.
