„Pored versko-etničke netrpeljivosti, u jesen 1941. Stara Raška postaje i poprište ideološkog građanskog rata… Italijani su zaveli kolonijalnu upravu, zavadi pa vladaj – bio je njihov kredo“, kaže istoričar dr Milutin Živković i ističe da je zato danas prioritet – miran suživot žitelja Stare Raške
Posle deset godina istraživanja istoričar mlađe generacije dr Milutin Živković, naučni saradnik na Institutu za savremenu istoriju, postao je verovatno najbolji poznavalac događaja tokom Drugog svetskog rata na prostoru Stare Raške. To što je saznao, pretočio je najpre u doktorsku, a zatim još šire u tri monografije: „NDH u Srbiji 1941: ustaški režim u Priboju, Prijepolju, Novoj Varoši i Sjenici“ (prošle godine objavljena i u Hrvatskoj), zatim „Između Velike Albanije i okupirane Srbije: Novi Pazar i Tutin 1941-45“ i „Stara Raška pod italijanskom okupacijom 1941-43“.
Poslednja knjiga, „Stara Raška 1941-43.“, je prošle nedelje predstavljena u Narodnoj biblioteci „Stefan Prvovenčani“ u Kraljevu. Osim autora govorili su dr Bojan Dimitrijević i dr Kosta Nikolić, naučni savetnici u Institutu za savremenu istoriju u Beogradu.
Živković je istraživanje sproveo u 13 arhiva, od kojih je 6 van Srbije, pa u njegovim knjigama ima dokumenata i iz arhiva u Rimu, Tirani i Berlinu. O objektivnosti pristupa, koji ističe stručna javnost, svedoči i to što je knjiga „NDH u Srbiji 1941.“ nedavno objavljena i u Hrvatskoj.
Za shvatanje konteksta događaja reći ćemo da kada govori o Staroj Raški, Živković govori o širem istorijskom prostoru nego što ga danas shvatamo, omeđenom na zapadu Fočom i Goraždem, na Istoku Kosovskom Mitrovicom i Peć, na jugu Andrijevicom i Kolašinom i na severu Čačkom i Užicem.
Intervju sa dr Milutinom Živkovićem i izjavama dr Koste Nikolića i dr Bojana Dimitrijevića, pogledajte u VIDEU
U kakvim prilikama stanovništvo Stare Raške dočekuje okupaciju aprila 1941.g, u kakvim su odnosima hrišćani i muslimani, da li je to ekonomski najnerazvijeniji deo Jugoslavije?
Stara Raška nije bila najsrećnije mesto za život 1941. godine. Prostor je bio industrijski nerazvijen, a ni putna mreža, ni zdravstveni i prosvetni sistemi, nisu bili na zavidnom nivou. Bio je to siromašni deo Kraljevine Jugoslavije. Ipak, nije bio najnerazvijeniji deo države (nekakav „Jugoslovenski Sibir“). Arhivska građa nam govori da je stanovništvo Stare Raške bolje živelo nego li ono u Makedoniji, na KiM, u Crnoj Gori i nekim delovima Srbije i BiH. Razlog su razvijeno stočarstvo i industrija prerade mesa i mlečnih proizvoda, kao i izvoz. U ovome su preovlađivali muslimanski trgovci, koji su uz pomoć države izvozili na tržišta Grčke, Turske, Francuske, Malte… Povrtarstvo i voćarstvo su išli odmah zatim. Napredak u odnosu na period osmanske okupacije, neosporan je.
Stanovništvo je bilo podeljeno po veri, na muslimane i hrišćane. Opterećeni sukobima iz prošlosti, odnosi između Srba i muslimana nisu bili na zavidnom nivou tokom celog međuratnog perioda. To će se i pokazati sa početkom okupacije Srbije u Drugom svetskom ratu.
Kako počinje rat na prostoru Stare Raške?
Okupaciju Stare Raške izvršila je nemačka vojska, a po Bečkim ugovorima to je bila italijanska okupaciona zona. Italijani su u početku okupirali samo rubne delove (Bijelo Polje, Rožaje, Pljevlja, Tutin). Ostatak je nezvanično pripao novonastaloj Nezavisnoj državi Hrvatskoj. Ustaški režim je od početka maja do početka septembra 1941.g imao civilnu i policijsku vlast u: Priboju, Prijepolju, Novoj Varoši i Pljevljima, a nešto kasnije i u Sjenici. Usled nedostatka državnog kapaciteta na svim nivoima, vlada u Zagrebu nije uspela da se održi u ovom delu današnje Srbije (za razliku od Srema). Pod pritiskom Italijana, ona se početkom septembra 1941. povlači iz Stare Raške. Iako nije bila naročito učinkovita, ustaška vlast je za ovih par meseci uspela da, oslanjajući se na lokalne muslimane, izvrši veliki pritisak na staroraške Srbe i tako otvori novu etapu verskih sukoba na ovom prostoru. Italijani su do kraja septembra 1941. zaokružili svoju okupacionu zonu u Staroj Raški, koju su pripojili Guvernatoratu Crne Gore sa centrom na Cetinju.
Zbog čega je Stara Raška važna i Italijanima i Nemcima i Hrvatima?
Nemci nisu pridavali značaj ovom području. Izvesno interesovanje su pokazali za Novi Pazar zbog blizine rudnika „Trepče“. Ipak su odugovlačili utvrđivanje granice sa Italijom, boreći se diplomatskim sredstvima za svaki zaselak i livadu – jer prestiž je odlika svake imperije. Italija je Staru Rašku videla kao važan deo svog okupacionog prostora na Balkanu, jer su time došli korak bliže vitalnoj evropskoj komunikaciji – dolini Dunava. Što se tiče Hrvata, može se reći da se radilo o sindromu „velikih očiju“. Oslanjajući se na planove Habzburga o prodoru na Istok, razdvajanju Srbije od Crne Gore, izbijanju na Povardarje i stvaranje zajedničke granice sa Bugarskom i Albanijom, ustaška vlada je ušla na prostor Stare Raške, u italijansku okupacionu zonu. Sa ovog prostora se neslavno povukla posle samo par meseci. Uspela je jedino da dodatno pogorša odnose sa fašističkom Italijom, što ju je zatim koštalo i gubitka celog gornjeg toka Drine (Fočanski, Čajnički, Višegradski i Goraždanski srez).
Koristite termine Srbi, hrišćani, muslimani… ali ne i Bošnjaci. Zašto?
Bošnjačka nacija nije postojala tokom perioda kojim se bavi monografija o kojoj govorimo. „Jezik“ arhivske građe nam poručuje da tog termina tokom Drugog svetskog rata nema. Otuda ovakav izbor termina, tj. pisali smo onako kako nam izvori nalažu. To, međutim, ne znači da staroraški muslimani nisu osećali svoju posebnost, proisteklu iz posvećenosti islamskoj religiji.
Kako na okupaciju reaguje muslimanski, a kako srpski živalj? Kako se okupator ponaša prema jednima, kako prema drugima?
Svaka okupacija sa sobom donosi vanrednu situaciju i radikalno menja svakodnevnicu. Brz poraz slavne srpske vojske, izdaja Hrvata, ali i Albanaca, rasparčavanje mukom stečene Kraljevine Jugoslavije, početak progona u NDH i Makedoniji, na KiM i u Staroj Raški, stvarali su kod Srba kolektivnu traumu od prvog dana okupacije. Međutim, nisu se svi osećali tako.
Staroraški muslimani dočekuju okupaciju sa simpatijama, kako prema Nemcima i NDH, tako i prema Kraljevini Albaniji. U okupatorima vide garanta za ostvarenje svojih starih političkih ambicija, što pokazuje i da nikada u potpunosti nisu prihvatili jugoslovensku državu.
S obzirom na to da se naša monografija bavi italijanskim okupacionim sistemom, osvrnućemo se na njegov odnos prema staroraškim muslimanim i Srbima. Italijanska diplomatija, kaljena u viševekovnim „gibanjima“ na evropskoj sceni, bila je višeslojna i iz njene rekonstrukcije mogla bi da proistekne još jedna monografija. Ukratko, ona se bazirala na stalnoj ulozi „posrednika“ – između života i smrti, obilja i nemaštine, političkog prosperiteta i egzodusa, i slično. To je, uz uspešnu propagandu, implementirano i na prostor Stare Raške.
Igrajući ulogu „jezička na vagi“ u sukobu Srba i muslimana, koji su i raspirivali, Italijani su za dve godine na ovom prostoru imali uglavnom neuzdrmanu kontrolu, neometanu eksploataciju sirovina, male gubitke u ljudstvu i vojnom materijalu…
Posle kapitulacije septembra 1943. njihove okupacione divizije su završile u partizanskim i četničkim redovima, te tako stekle aboliciju za sve ono što su do tada činile.
U jednom trenutku na prostoru Stare Raške osim verski podeljnenog naroda, bilo je čak 7 vojski: Nemci, Italijani, ustaše, albanska žandarmerija, muslimanska milicija, partizani i četnici… Ko tu sa kim ratuje?
Podele i nasleđena neprijateljstva obično stvaraju nove podele i nova neprijateljstva. Pored versko-etničke netrpeljivosti, u jesen 1941. Stara Raška postaje i poprište ideološkog građanskog rata koji je prožeo sve delove Jugoslavije. Snage KPJ i Ravnogorskog pokreta ulaze u otvoreni sukob u novembru 1941, a partizani napadaju i okupatora, okupator je jedinog otvorenog protivnika imao u snagama KPJ.
Na terenu je situacija izgledala ovako: partizani su ratovali protiv četnika, Italijana i muslimannskih milicionera, četnici protiv partizana i milicionera, a ovi protiv partizana i četnika. Otuda metafora „rat svih protiv svih“. Posledice su bile teške.
Državna komisija za utvrđivanje zločina utvrdila je posle rata da su ustaške vlasti tokom 1941, uz pomoć dela lokalnih muslimana, popalile i uništile 1773 srpske kuće, opljačkale 17.147 grla stoke, te zapalile 43 sela širom Stare Raške.
Komesarijat za izbeglice srpske vlade u Beogradu je još 1941. procenio da su albansko-muslimanske snage tokom septembra i novembra godine popalile 114 srpskih sela u Ibarskom Kolašinu i Deževskom srezu. Sa svojih ognjišta u pravcu Raške, Kraljeva i centralne Srbije izbeglo je više od 27.000 Srba.
Ako na ova stradanja dodamo i traumatično iskustvo izazvano genocidom nad Srbima u NDH, razumećemo odakle kod staroraških Srba tolika želja za odmazdom.
Zatim je usledio revolucionarni teror koje je sprovela KPJ krajem ’41. i početkom ’42. Stradalo je nekoliko stotina lica, među kojima i: igumani manastira Mileševa i Sv. Trojica, direktor pljevaljske gimnazije, nekoliko trgovaca i učitelja, bez razlike na veroispovest.
Omdazda Srba usledila je za vreme napada JVuO na muslimanske milicije u Bijelopoljskom, Pljevljaskom i Pribojskom srezu u zimu 1943. U arhivskoj građi je ostalo zabeleženo da je raspoloženje naroda za borbu bilo preko svakog očekivanja četnika, toliko da nije bilo oružja za sve. Samo dva meseca kasnije, broj boraca koji su se odazvali njihovoj mobilizaciji radi sukoba sa partizanima, bio je višestruko manji. U svakom slučaju, tokom pomenutih vojnih akcija razaranja su bila ogromna.
U Bijepoljskom srezu je spaljeno 51 muslimansko selo sa 1763 kuće. Pritom je, prema dostupnim izvorima, ubijeno oko 2800 muslimanskih boraca, ali i civila. Još 1000 ih je stradalo po zbegovima od gladi, bolesti, hladnoće.
U Pribojskom i Pljevaljskom srezu popaljeno je još 127 sela, odnosno oko 6000 kuća i pomoćnih objekata. Opljačkano je i oko 45.000 grla krupne i sitne stoke. Oko 35.000 muslimana je bilo prinuđeno da napusti svoje domove i rasturi se na sve strane Stare Raške, ali i Bosne. Zaista, više nego sumorna slika.
Smatrate da je to bio prvenstveno verski, pa tek onda građanski, ideološki sukob, da je religija bila glavna „vododelnica naroda“.
To je kovanica profesora Milorada Ekmečića koju sam pozajmio, jer je smatram za vrlo preciznu. Na Balkanu vera je imala velikog uticaja na izgradnju nacionalnog identiteta. Pogledajmo samo primer Bosne, gde je svaka od verskih skupina postala nacija. Stara Raška nije izuzetak. Puno je primera koji to potvrđuju: prve hrvatske trupe koje ulaze u Polimlje maja 1941. godine nose fesove na glavama (iako se radi o Hrvatima iz Bjelovalara), ispred muslimanskih vojski se nose verske zastave i uzvikuju verski pokliči, Srbi i muslimani se napadaju na verske praznike, tokom sukoba stradaju bogomolje (npr. Sopoćani ili Petrova crkva, kao i brojne džamije), muslimani bojkotuju KPJ videći među njihovim snagama hrišćane kao dominantne, nema gotovo nijednog staroraškog muslimana među četnicima, kao ni Srba među muslimanskim milicionerima, hodže (Rastoder, Pačariz, Rovčanin) i sveštenici (Selimir Popović) pod komandom imaju na hiljade boraca, verski momenat igra značajnu ulogu prilikom mobilizacija vojski, itd, itd. No, ključno je to što je verski sukob počeo ranije, i to nekoliko vekova ranije. Drugi svetski rat, i sve ono što su staroraški Srbi i muslimani činili jedni drugima, nije ni njegov početak ni kraj, već samo još jedna etapa.
Ako govorimo samo o unutrašnjem sukobu, kao da aboliramo okupatore. Iz nekog razloga formirala se slika o Italijanima kao „mekom okupatoru“. Vaša istraživanja pokazuju da je to bilo daleko od istine.
Pogrešno bi bilo davati ikakvo opravdanje držanju okupatora. Dodao bih, pogotovo Italijana, s obzirom na to da domaćim javnim mnjenjem kruži diskurs „Italijana dobrog okupatora“. Više je aspekata ovog fenomena. Prvo, Italijani su završili rat na strani saveznika, između ostalog boreći se rame uz rame sa partizanima i četnicima. Drugo, za njihove ratne zločince nije bilo međunarodnog suda, kao za naciste u Nirnbergu. Treće, italijanska država je dosta radila na „popravljanju“ slike iz prošlosti. Četvrto, socijalistička Jugoslavije je imala razgranate odnose sa ovom državom tokom druge polovine 20. veka, itd.
Na prostoru Stare Raške, međutim, Italijani su zaveli kolonijalnu upravu, sličnu onoj na posedima u Africi. Za okupacione trupe su dovedene jedinice koje su se kalile u: Etiopiji, Libiji, Eritreji… („Pusterija“, „Taurinense“). Generali koji su ih vodili, poput Espozita, Vivalde i Boninija, bili su stvarni gospodari Stare Raške, koji su, poput nekada rimskih prefekata, sprovodili višeslojnu italijansku diplomatiju. „Zavadi pa vladaj“ bio je njen kredo. Verski i ideološki sukobi su produbljivani, izazivana je glad veštačkim putem, vršene su kolektivne odmazde nad civilima, pljačke i prebijanja su bila svakodnevna, srspki nacionalni simboli su zabranjivani, itd.
Vi ste istraživali period dok je trajala italijanska okupacija, dakle do septembra 1943. Ko onda zauzima taj prostor i šta se događa do kraja rata?
Posle kapitulacije Italije septembra 1943. godine Staru Rašku okupiraju nemačke snage. Ovaj prostor postaje poprište stalnih borbi sa snagama NOVJ koje su pokušavale da se probiju ka centralnoj Srbiji tokom cele 1944. godine. Na nemačkoj strani, parodoksalno, staroraški četnici i muslimanske milicije postaju saveznici u borbi protiv partizana. Sve ovo, ali i znatno više, biće u monografiji koju pripremam na tu temu.
Sa kakvim posledicama živalj u Staroj Raški dočekuje kraj rata?
Dočekuje ga sa neostvarenim nadama.
Jednopartijski komunistički režim koji je zaveden posle Drugog svetskog rata u Jugoslaviji, bio je stran i Srbima i muslimanima. Društvo se našlo pred izazovom kako da ga prihvati, očuva svoje posebnosti i opravda žrtve koje je podnelo neuspešno pokušavajući da ostvari ratne ciljeve, uglavnom suprotne komunističkim.
Verski, ideološki i, kasnije, nacionalno rasplinuto, društvo je nastavilo da živi u tom specifičnom položaju unutar Srbije i Jugoslavije.
Lekcija kao da nije naučena. Pre nekoliko godina u Novom Pazaru je postavljena spomen ploča Aćifu Hadžiahmetoviću Bljuti. Bili ste tada mlad naučnik, ali se niste libili da jasno negativno ocenite istorijsku ulogu tog čoveka. Ko je bio Bljuta?
Nadam se da samo izgleda kako lekcija nije naučena. Uvek ponavljam da je miran suživot staroraških Srba i Bošnjaka prioritet. Jer, istorija nas uči da kada god je bilo drugačije, to je bilo na obostranu štetu. Što se tiče Bljute, radilo se o talentovanom oficiru, trgovcu i političaru, nesumnjivom političkom lideru muslimana sa područja Novog Pazara i Tutina u Kraljevini Jugoslaviji. Narodnom poslaniku u više navrata. Sa druge strane, radilo se i o vodećem kolaboracionisti sa ovih prostora tokom okupacije Srbije u Drugom svetskom ratu. Samo ako postavimo vremensku barijeru na 1941, onda pomenuta ploča zaslužuje da se nađe tamo gde stoji. To je, međutim, nemoguće, pa se stoga, radi o grubom suprotstavljanju istorijskim činjenicama. O naučnoj metodologiji da i ne govorimo.
Kakva je uloga Kraljeva u Vašoj priči o Staroj Raški? Da li ste se tokom istraživanja doticali prošlosti Vašeg rodnog grada?
Svakako. Kraljevo je kao centar okruga pokrivalo i srezove koji su se oslanjali na italijansku okupacionu zonu u Staroj Raški. Zbog aerodroma i još više pruge Beograd – Kosovska Mitrovica – Skoplje, sve veće operacije koje su Nemci preduzimali u Staroj Raški vršene su preko Kraljeva („Švarc“, „Kugelblic“). Sa druge strane, talasi izbeglih staroraških Srba su se slivali i u Kraljevo, još od 1941. Pogotovo Srba iz okoline Sjenice, Kosovske Mitrovice, Raške, Tutina i Novog Pazara. Te migracije su nastavljene i u posleratnom periodu, pa tako danas, mnogi Kraljevčani vode poreklo iz Stare Raške.
I stručnjaci i čitaoci kažu da Vaš rad krasi naučna objektivnost, gotovo da nema ne postradalog čoveka, nego ni uništenog materijalnog dobra koje niste zabeležili. Knjige ste predstavljali u multietničkim sredinama Stare Raške. Kakve su bile reakcije?
Lepo je čuti da me prati takav glas. To znači da je jedan od važnih ciljeva koje smo sa mentorima postavili na početku ovog višegodišnjeg naučnog projekta, ispunjen. Do sada sam imao čast da svoj naučni rad prezentujem u Novoj Varoši, Raški, Priboju i Pljevljima. Imam samo reči hvale za posvećenost organizatora i držanje prisutne publike na tim skupovima.
Deset godina ste posvetili istraživanju, gledali ste mučne slike zločina i čitali teška svedočanstva, u uvodu kažete da ste prolazili kroz periode poleta, defetizma, tuge… Šta biste poručili Srbima i Bošnjacima?
Ono što i svaki zdravo misleći čovek. Miran suživot u cilju izgradnje što jačih i prosperitetnijih lokalnih zajednica, kao i Srbije uopšte.
Radmila Vesković
