Ako bi Srbija napravila 856 (planiranih) malih hidroelektrana, one bi davale svega 2,5 do tri odsto godišnjih potreba Srbije za električnom energijom, a dovele bi do uništenja više od 2.400 kilometara autohtonih brdsko planinskih vodotokova i do opšte devastacije biodiverziteta
Dr Ratko Ristić dekan je Šumarskog fakulteta u Beogradu i prorektor Beogradskog Univerziteta. Poznat je po oštrom ukazivanju na probleme u oblasti životne sredine i kritikama na račun projekata gradnje mini hidroelektrana širom Srbije i eksploatacije litijuma koji u našoj zemlji (ne) treba da sprovede kompanija Rio Tinto. Sa profesorom Ristićem razgovarali smo za portal Krug o činjenici da je za Balkan planirana izgradnja oko 3.500 malih hidroelektrana (od čega u Srbiji 856). Interesovalo nas je – da li je pregrubo reći da je na delu „rat za vodu“ i ako je rat – da li se on vodi uz namerno „žmurenje“ Evropske unije?
– Osnovna činjenica koju cela Srbija treba da zna jeste da smo mi najsiromašnija zemlja u regionu kada su u pitanju površinske vode. Dakle, Srbija ima modul oticaja (brojčani iskaz površinskog hidrološkog potencijala) od 5.7 litara u sekundi po kvadratnom kilometru i ubedljivo smo najsiromašniji na Balkanu po tom vodnom resursu. To znači da bi već sada trebalo krajnje obazrivo, disciplinovano i veoma posvećeno da čuvamo naše površinske vode od zagađenja, neovlašćenog korišćenja, od izgradnje bilo kakvih objekata koji bi mogli da poremete taj vrlo osetljivi hidrološki režim i koji bi mogli dodatno da degradiraju te vrlo osetljive akvatične ekosisteme. Srbija je siromašna vodama i opšti društveni i nacionalni zadatak je da ih čuvamo.
Zašto su onda mnoge generacije decenijama učene da je naša zemlja prebogata rudama, vodom, ostalim prirodnim resursima?
– Možda smo u onoj SFRJ koja je nekoliko puta bila veća od ove naše sadašnje države i imali malo veći obim prirodnih bogatstava, ali bilo je tu i neke neopravdane megalomanije da se predstavljamo bogatjima i većima nego što zaista jesmo. Činjenica je da mi i danas imamo određene potencijale, ali treba znati da su naši najveći potencijali u obradivom kvalitetnom zemljištu, jer smo po tome jedna od najbogatijih zemalja u Evropi. Taj potencijal, međutim, jako slabo koristimo, a taj dragoceni resurs degradiramo i uzurpiramo. Takođe, imamo i određene rezerve različitih rudnih bogatstava: minerala, metala, nemetala. Međutim, rudarenje treba da odgovara samo onome što je javni interes, a javni interes je ono što izražava potrebu većine ljudi u ovoj zemlji. Dakle, ukoliko država želi da razvija koncert rudarstva na odgovoran način, to je moguće samo ako je u cilju zadovoljenja nekih naših nacionalnih potreba, nikako u cilju zadovoljenja profitnih interesa brojnih privatnih rudarskih kompanija iz Srbije ili iz inostranstva.
Ekološki problemi koje nam kroz svoje projekte donose Rio Tinto i kineske kompanije otvaraju pitanje: čiji je ovo zemlja? Da li oni u Srbiju dolaze zato što ovde ne moraju da poštuju ekološke standarde kakvi važe u njihovoj zemlji?
– Ako pogledate spisak lokacija gde su izdata takozvana istražna prava, što radi Ministarstvo rudarstva i energetike i ako pogledate spisak kompanija koje su dobile ta istražna prava, a uglavnom su te kompanije zainteresovane za litijum, bor, zlato, srebro i još neke mineralne resurse, shvatićete da je najveći deo tih istražnih prava izdat privatnim rudarskim kompanijama iz Srbije i iz inostranstva. To svakako nije interes većine ljudi u ovoj zemlji. Ako govorimo o primeru nečega što je neki naš javni interes, to je sledeća tužna činjenica da je naša energetska stabilnost zasnovana na eksploataciji lignita koji se spaljuje u našim termoelektranama. To je dominantan vid proizvodnje električne energije u našoj zemlji i tako će sigurno ostati u narednih, barem 20-ak godina. Dakle, mi tu možemo da pristanemo na jedan nacionalni konsenzus da je to osnov naše energetske stabilnosti koja nam garantuje neke civilizacijske standarde i otvara neke ekonomske perspektive. Činjenica je da je lignit nekvalitetno gorivo, da se sagorevanjem lignita produkuju ogromne količine zagađujućih materija, ali mi u ovom trenutku nemamo adekvatnu alternativu. Međutim, ako već pravimo konsenzus oko toga da to moramo da eksploatišemo, onda bi država trebalo da pokaže vrlo visok stepen odgovornosti time da se u naše termoelektrane i sisteme prerade i tretmana svega toga – ugrađuje oprema koja u značajnoj meri redukuje emisiju zagađivača.
Kad predsednik Srbije kaže: Hoćete struju, a nećete mini hidroelektrane – ima li zamene teza u toj rečeničnoh konstrukciji?
– Prvo, predsednik na raspolaže elementarnim znanjima o tome koliko male hidroelektrane mogu da proizvedu električne energije. Srbija trenutno ima oko 120 malih hidroelektrana. One daju svega oko jedan procenat električne energije na godišnjem bilansu. Ako bismo napravili 856 (planiranih) malih hidroelektrana, one bi davale 2,5 do tri odsto godišnjih potreba Srbije za električnom energijom, a dovele bi do uništenja više od 2.400 km naših autohtonih brdsko planinskih vodotokova i do opšte devastacije biodiverziteta. Dakle, time ne bismo rešili ništa, ne bismo smanjili zagađenje, ne bi poboljšali stabilnost u smislu kvalitetnog izvora energije i praktično – samo bi zadovoljili interese i pohlepu brojnih privatnih investitora koji jedva čekaju da naprave male hidroelektrane, da naplaćuju povlašćene cene po kilovat času proizvedene energije, a ta cena je dva i po do tri puta veća nego iz ovih velikih elektroenergetskih sistema. To nikako ne može da bude naš nacionalni interes!
Na koje sve načine mini hidroelektrane devastiraju prirodu? Ima onih koji misle da će izgradnja mini hidroelektrana ostaviti posledice samo na jedno malo lokalno područje, ali situacija je, zapravo, mnogo drugačija?
– Na osnovu istraživanja koja sam sprovodio sa svojim timom sa Sumarskog fakulteta u Beogradu i sa kolegama sa Biološkog instituta u Beogradu, ustanovili smo više nivoa negativnih uticaja na životnu sredinu. Prvo, da biste uopšte napravili neku malu hidroelektranu koje su obično locirane u nekom brdsko-planinskom regionu, morate da napravite pristupni put, morate da posečete određenu površinu šumske vegetacije, zatim pregradjujete vodotok… Tako, praktično, pravite fragmentaciju staništa i od mesta gde se pravi vodozahvatna građevina do takozvane mašinske zgrade, mora da se sprovede cevovod u koji se uvodi najveća količina vode. Na taj način – deonica koja je pod derivacijom, dakle, koja je predmet uvođenja vode u cevi – ima značajno devastiran ili potpuno uništen biodiverzitet. Mi smo istraživanja radili u saradnji sa profesorom Predragom Simonovićem sa Biološkog fakulteta i njegovim timom – upravo u kraljevačkom regionu na reci Gokcanici, na Brezanskoj reci, na Želebiću, na Paćarši, na Kolskoj reci, na Sokolji i videli smo da je zona derivacije, u suštini, zona uništenja biodiverziteta. Vrsta koja najreprezentativnije govori o stabilnosti ili nestabilnosti vodenih ekosistema upravo je potočna pastrmka. Tamo gde je registrovana derivacija – imali smo nekoliko desetina puta manju biomasu potočne pastrmke ili njen gotovo potpuni nestanak. Pored toga, došlo je do pogoršanja kvaliteta vode, do povećanja njene temperature i do povećane erozije zemljišta u zoni izgradnje malih hidroelektrana, tako da je sadržaj rastvorenih čestica u samom vodotozk bio nekoliko puta veći u odnosu na neko normalno stanje. Pored toga, lokalno stanovništvo često u zonama gde je derivacija nemaju slobodan pristup vodi, narušavaju se tradicionalne poljoprivredne aktivnosti, ljudi često nemaju gde da napolje stoku tamo gde su to stotinama godina pre toga potpuno prirodno radili, a često dolazi i do smanjenja izdašnosti lokalnih izvora, tako da se često otežava i vodosnabdevanje lokalnog stanovništva.
Da ne govorimo o tome da se sa izgradnjom malih hidroelektrana često remeti hidraulički režim vodotokova, što može predstavljati veliku opasnost prilikom pojave bujičnih poplava koje su u Srbiji, a posebno u regionu Kraljeva, veoma česte, devastirajuće, a imamo i ljudske žrtve.
Kakva je situacija sa mini hidroelektranama u razvijenim zemljama? U većini se ne grade mini hidroelektrane ovakvog tipa kakve se grade u Srbiji? Čak ni projekat otalijanske kompanije „Seći energija“ iz 2011. godine, koliko se sećam, nije podrazumevao ovakvu devastaciju prirode za ad izgradnje 11 mini hidroelektrana na Ibru?
– Nekada se verovalo i u razvijenim zemljama da su male hidroelektrane održiv način da se proizvede električna energija, da one na jedan način ostvaruju sklad između ljudskih zajednica, njihovih potreba i očuvanja prirode. Međutim promenjena je percepcija kada su ustanovljene neke činjenice, pa je recimo u Sjedinjenim Američkim Državama u poslednjih 20 godina demontirano više od 1.000 malih hidroelektrana zbog njihovog negativnog uticaja na biodiverzitet. Onda je jedno regulatorno telo u Americi (zemlji u kojoj je, inače, lična imovina svetinja) obavezno sve vlasnike (iako im niko nije dirao objekte) – da obnove ekosisteme koji su bili narušeni. Kako to košta često više miliona dolara, onda su oni potpuno izgubili profitni interes i sami su demontirali više od 1.000 objekata. Čak je Američka inženjerska asocijacija izdala priručnik „Kako demontirati malu hidroelektranu na najoptimalniji i najjeftiniji način“. U Evropi je, takođe, u poslednjih desetak godina uklonjeno gotovo 400 takvih objekata. U ozbiljnim zemljama nije uopšte moguće dobiti dozvolu za izgradnju male hidroelektrane ako nema prateće studije o proceni uticaja na životnu sredinu. To znači: da se mora dokazati da se zahvata mala količina vode, da nema nikakvog negativnog uticaja na živi svet i da se ne remeti tradicionalan način života lokalnog stanovništva. Odgovorno tvrdim da nijedna studija o proceni uticaja na životnu sredinu u Srbiji nije urađena kvalitetno i gotovo sve su, u stručnom smislu, najobičniji falsifikati.
Kod nas sve postoje dve vrste ekološki osvešćenih ljudi: jedni veruje da će i kod nas doći do uklanjanja mini hidroelektrana, a drugi su sigurni da će stanje ostati ovako kako sada jeste. Kakvo je vaše mišljenje o tome?
– Moje mišljenje o tome je je da ekološki aktivizam koji je bio usmeren protiv te invazivne gradnje malih hidroelektrana, koji je posledica jasne svesti o tome da je to malo energije a puno ekološke štete, da je u pitanju specifičan vid korupcije i da šira zajednica, osim investitora, od toga, praktično, nema ništa. To je dovelo do usporavanja gradnje MHE, a na mnogim vodotokovima posle protesta građana i do prestanka gradnje. Došlo je do nekih neznatnih modifikacija zakonske regulative, a posle razgovora sa predsednikom Vučićem praktično je zabranjena gradnja u zaštićenim područjima. Međutim, pošto zaštićena područja čine svega sedam procenata nacionalne teritorije, mislim da je potrebno taj redukcionistički stav sprovesti i na ostatku naše državne teritorije. Male hidroelektrane mogu se, na jednom vrlo limitiranom broju lokacija u našoj zemlji, napraviti na vodotokovima koji imaju bogat hidrološki potencijal. To se može učiniti na osnovu konsenzusa sa lokalnom zajednicom – da lokalna zajednica to hoće da prihvati, a da, istovremeno, imamo vrlo jasno stručne analize da to neće doneti nikakve štetne posledice po ekosistem. Kažem, to je jako mali broj lokacija, nikako svih onih više 850 lokacija, jer je to bio, u strateškom smislu, jedan potpuni promašaj i neodgovoran pristup.
Upravo je o pristupu reč – na primeru ministarke Zorane Mihajlović koja, je i stav o gradnji mini hridroelektrana promenila sa promenom ministarstva.?
– Moram da kažem da je meni vrlo čudno ponašanje ministarke Zorane Mihajlović. Ona je bila jedan od glavnih zagovornika gradnje malih hidroelektrana i dugo je pružala veoma veliki otpor aktivnostima koje su govorile da to nije dobar koncert. Ministarka je propustila da poništi građevinsku dozvolu za malu hidroelektranu Zvonce u čuvenom selu Rakita u Istočnoj Srbiji i mislim da nije imala jasnu predstavu o tome koliko je to štetno. Sa druge strane, ona je promenom ministarstva dugo zastupala i branila projekat Jadar, odnosno kopanje litijuma u zapadnoj Srbiji. Posle aktivnosti Srpske akademije nauka i umetnosti, Akademije inženjerskih nauka Srbije, posle masovnih demonstracija protiv realizacije takvog projekta i posle jednog krajnje, zaista licemernog ponašanja države, gde su pojedini čelnici države govorili da država ne podržava takav projekat (a istovremeno smo imali osnivanje Radne grupe za implementaciju projekta u kojoj su bili i ministri, i državni sekretari) nadam se da je sada svima jasno. Svi odgovorni predstavnici države ne mogu više imati ambiciju da uvere javnost da je nešto dobro ako ne poštuju narasli ekološki senzibilitet našeg društva. Ono što mene lično veoma raduje jeste da su se u brojnim manjim mestima i gradovima pojavile grupe ljudi, grupe aktivista sa jednim jedinim motivom: da se sačuva kvalitet životne sredine. Često se u ovim političkim aspektima zaštite životne sredine dopušta da neki za sebe prisvajaju monopol da oni imaju pravo da govore o problemima životne sredine, pa imate onda neke klasifikacije na leve, liberalne opcije koje se bave životnom sredinom, a da ovi iz takozvane desne političke grane tome ne posvećuju dovoljno pažnje. Ja bih samo konstatovao da i levima, i desnima treba čist vazduh, treba im kvalitetno zemljište, treba im čista voda, treba im očuvan biodiverzitet . Zato briga o životnoj sredini mora da nadilazi bilo koju partikularnu političku opciju. Briga o životnoj sredini treba da bude „kišobran“ za čitavo naše društvo. Nijedna partija, nijedan pojedinac ne treba da imaju monopol u svojim aktivnostima da se štiti životna sredina i ja bih voleo da to bude briga svakog čoveka u ovoj zemlji.
Ima li, da pitam još jednom – previše optimizma kod onih koji veruju da bi mogle da budu uklonjene i mini hidroelektrane koje su već izgrađene? Poznato Vam je da je Inicijativa Pravo na vodu zajedno sa lokalnim ekološkim organizacijama zahtevala od gradskih vlasti proglašenje moratorijuma na izgradnja mini hidroelektrana na području Kraljevo?
– Ukoliko bi država formirala komisiju koja bi utvrdila: prvo, da li su za te objekte izdate odgovarajuće dozvole zasnovane na podacima koji su verodostojni, da li postoje kvalitetne studije o proceni uticaja na životnu sredinu, onda bi – ukoliko se utvrdi da li je bilo nekih opstrukcija u procesu pripreme dokumentacije izdavanje dozvola i ukoliko ti objekti imaju nedvosmislen, negativan utvrđen uticaj na životnu sredinu, onda bi, naravno, bilo moguće uklanjati takve objekte, ali mislim da je tu presudna reč odgovornost državnih organa koji bi, ipak, morali time da se pozabave na jedan apsolutno stručan, a ne politički način.
U svim podelama koje smo imali poslednjih godina (tokom poslednje dve godine podelili smo se i oko stava o kovidu i vakcinama) nije ni ekologija ostala, možda, poslednji ujedinitelj kad je u pitanju građanski aktivizam?
– Briga o životnoj sredini, ekologija ili zaštita životne sredine, kako god to nazivali je nešto što veliki broj pojedinaca poistovećuje sa elementarnim uslovima za sopstveni opstanak. Potpuno je prirodno da se ljudi ujedinjuju oko te iskrene brige za zaštitu životne sredine. To nije specifikum samo Srbije. Moram da konstatujem, na moje veliko zadovoljstvo, da se to dešava i u Bosni i Hercegovini, u Makedoniji, u Crnoj Gori i na jedan veoma zanimljiv način ljudi u čitavom regionu koji je pokrivala bivša Jugoslavija imaju jedan nepodeljen pristup oko imperativa zaštite životne sredine. Oko pitanja ekologije postižu se konsenzusi koji u ovim dnevno političkim prepucavanjima nisu mogući. Treba igrati na tu kartu ekologije i zaštite životne sredine i treba, na neki način, tražiti jednu viziju civilizovanijeg, humanijeg društva upravo kroz sve aspekte zaštite životne sredine.
Koliko smo svesni da se u cevi „gura“ pijaća, voda a ne „tamo neke planinske reke“ koje nekim ljudima, možda, ne znače dovoljno?
– Mislim da su sada svesni svi, ili barem većina ljudi u ovoj zemlji. Naravno, to ne priznaju investitori, distributeri opreme i oni koji učestvuju u svim aktivnostima vezanim za pripremu dokumentacije, za izgradnju tih objekata, a naročito oni koji se bave deobom profita stečenog preko prodaje električne energije iz malih hidroelektrana. Oni, naravno, čak i kad znaju da je to tako – ne priznaju, ali mislim da većina ljudi koji nisu interesno orijentisani apsolutno razume o čemu se radi.
Kakva je budućnost projekta Jadar i koliko je, po Vama država iskrena sa pričom o njegovom zaustavljanju?
– Nadam da je država iskrena i da se neće igrati sa narodnom voljom, jer ono što se desilo kroz ekološke proteste – bio je jedan potpuno jasan stav naroda po pitanju eksploatacije litijuma, i to ne samo u dolini Jadra. Treba znati da su opštine i gradovi: Loznica, Valjevo, Čačak, Gornji Milanovac, Požega, Jagodina, čini mi se čak i delovi opštine Kraljevo, ugroženi tom eksploatacijom. Ako pogledate kartu Srbije sa svim tačkama gde bi neko želeo nešto da eksploatiše, shvatićete da bi praktično svaki kutak naše zemlje bio u opasnosti od tih raskopavanja, od invazivnih tehnološko-hemijskih tretmana zagađenja svih medijuma životne sredine i uništenje biodiverziteta. Ono što je posebno problematično je narušavanje zdravlja našeg stanovništva koje ni ovako nije sjajno.
Slike posledice eksploatacija litijuma su, širom sveta – zastrašujuće. Koliko su u pravu oni koji smatraju da je kompanija Rio Zinto moćnija i od države?
– Kompanija Rio Tinto je druga najveća rudarska korporacija na svetu, posle Imperial metala. Oni svake godine troše desetine milijardi dolara na svoje projektne aktivnosti i svakako da oni imaju jedan moćan finansijski potencijal, politički potencijal, pregovaračko ubeđivački potencijal. Iskreno se nadam da će naša Vlada stati uz sopstveni narod i da ćemo se mi odupreti tim pritiscima. Ko želi da pogleda rukopise Rio Tinta kroz prostor i vreme poslednjih nekoliko decenija širom sveta to lako može da uradi banalnim korišćenjem interneta i mislim da kada obavi to malo istraživanje svakom će biti jasno šta nam se spremalo.
Šta znači poruka tribine: „Reka čeka spas od čoveka“? zbog koje ste boravili u Kraljevu. Videla sam i komentare ljudi koji kažu da reka samo čeka da je ljudi ostave na miru?
– Nažalost, moram da priznam da se veliki broj običnih ljudi u našoj zemlji nemarno odnosi prema rekama. Imamo hiljade deponija u blizini vodotokova, brojna individualna domaćinstva, brojne firme, brojni gradovi ispuštaju otpadne i fekalne vode u vodotokove. Posebno boli ako znate da se u nekim zemljama Azije i Afrike koje mi smatramo nedozvoljeno razvijenima, voda tretira, maltene, kao živo biće i postoji kult čuvanja vode. Dakle, morali bismo zaista mnogo više, i kao pojedinci, i kao zajednica da povedemo računa o tome da sačuvamo naše vode i potpuno se slažem sa tom „sintagmom“- reka čeka spas od čoveka. To, ipak, zavisi od svih nas i svi moramo da budemo aktivni u tom naporu.
Ne smemo, dakle, da očekujemo da ono što mi sami možemo da uradimo – uradi neko drugi?
– Sve polazi od pojedinca: ako imamo veliki broj pojedinaca koji se na pravi način odnose prema vodi i drugi medijumima životne sredine, onda će biti stvorena jedna kritička svest i neće onda biti moguće ni da bilo koja firma, niti bilo koja državna institucija, imaju nemaran odnos prema životnoj sredini.
Volela bih da, za kraj ovog razgovora, imate jednu poruku za građane, a jednu za vlast.
– Svi pojedinci u ovoj zemlji treba da budu svesni toga da je Srbija resursno siromašna zemlja, da se nalazimo u regionu koji je jedan od najugroženijih na globalnom nivou po klimatskim anomalijama, da smo najsiromašniji u regionu i po površinskim vodama, i po šumama, a da su naši gradovi često najzagađeniji na svetu. Dakle, svaki pojedinac treba da živi i da deluje u skladu sa tim činjenicama i da da sve od sebe da on lično ne doprinese pogoršanju situacije. Država kao krovna konstrukcija čitavog našeg društva treba da bude apsolutno iskrena u saradnji sa narodom i u naporu da učini sve što je do nje da ti pokazatelji kvaliteta životne sredine budu što bolji.
Razgovarala: M. M. Dabić
