Korona je, definitvno, posejala smrt: što direktno, uzimajući živote zaraženima, što indirektno opsadom zdravstvenog sistema i nemogućnošću ljudi obolelih od drugih bolesti da se leče
Sredinom marta pre dve godine probudili smo se u zemlji koja se nalazila u vanrednom stanju, jer je država proglasila odbranu svim sredstvima protiv nevidljivog neprijatelja „novog koronavirusa“.
Jutros sam prvi put u prodavnicu u komšiluku otišla bez maske. Priznajem, godinama sam nadmeno i sa podsmehom gledala snimke ljudi na ulicama Tokija, Hong Konga ili Seula koji nose maske zbog zagađenja… a sada ću je među poslednjima skinuti.
Na našem brzopoteznom redakcijskom brifingudogovorili smo se da bi ovo trebalo da bude jedan kratak pregled događaja u prethodne dve godine, čisto da se podsetimo, a i da razmotrimo kakva su iskustva, kako se svet promenio, jesmo li nešto naučili… ali, avaj, jedna baza podataka je moj prvobitan plan razbila u paramparčad.
Oni koji nas redovno prate znaju da najviše verujem brojevima i statistici, koliko god varljiva bila. Ali – ovog puta je, nažalost, neumoljiva i nedvosmislena.
U poslednje dve godine Srbija doživljava demografsku katastrofu! Prošle godine je umrlo 20.000 ljudi više nego 2020. godine, a te pretprošle umrlo je 14.000 ljudi više nego 2019…
Dakle, prošle godine u odnosu na 2019, kao poslednju bez korone, u Srbiji je broj umrlih veći za čitavih 34,6%. Prema zvaničnim podacima, od korone je umrlo 15.633 ljudi, što predstavlja tek polovinu ukupnog skoka smrtnosti…
Mislim da su ovi podaci toliko poražavajući i frapantni, a opet tako apstraktni da naš mozak nije u stanju da ih prevede u realne ljudske živote i da pojmi njihovo značenje. Najviše bih volela da neko od čitalaca ode na sajt Republičkog zavoda za statistiku, pročita njihova saopštenja i otkrije da sam napravila neku kardinalnu grešku… ali bojim se da greške nema.
Prošle godine u Srbiji je umrlo 73.000 ljudi više nego što je rođeno. Zamislite da su prošle godine pomrli svi žitelji u gradskom delu Kraljeva ili Čačka. Strašno, zar ne? Ali to se i desilo, samo što je pomor raspoređen na celu zemlju pa ne primećujemo.
Ni ova godina nije bog zna kako počela: jeste rođeno 6% više beba nego januara 2021, ali je umrlo 9,4% više ljudi nego januara prošle godine, iako epidemija, kao, jenjava.
Najpogubniji mesec u ove dve godine bio je decembar 2020. kada je umrlo više od 17.000 ljudi, zatim oktobar i novembar 2021. kada je umrlo oko 15.000 (prosečnih meseci odlazi 8.000-10.000 ljudi).
Da li je samo u Srbiji skok smrtnosti? Nije, naravno, ali je među većima.
U novembru 2021. u Nemačkoj je umrlo 20% više građana nego istog meseca prethodne godine, a u decembru je taj skok iznosio čak 22%, objavio je Nemački zavod za statistiku.
U zemljama Evropske unije u prethodne dve godine umrlo je 1,2 miliona ljudi više nego što je umiralo pre korone. U 2020. kada je Srbija zabeležila skok smrtnosti za 14%, taj podatak je u Italiji, Španiji, Poljskoj i Sloveniji bio oko 18%, a u Danskoj, Estoniji i Letoniji svega 2%. Nažalost, podatke za 2021. u zemljama EU nismo uspeli da pronađemo.
Sve u svemu – korona je posejala smrt. Što direktno, uzimajući živote zaraženima, što indirektno opsadom zdravstvenog sistema i nemogućnošću ljudi obolelih od drugih bolesti da se leče.
Je li nas nečemu naučilo ovo iskustvo?
Daću nekoliko sasvim subjektivnih odgovora, svesna da ću mnogo važnog propustiti, ali budite slobodni da u komentarima dodate svoje viđenje. Iz svog ugla izdvajam:
– potvrdu da je priroda jača od nuklearnih sila i sveg materijalnog bogatstva i koliko su svi moćnici manji od najmanjeg nevidljivog korona virusa;
– potvrdu da čitav svetski poredak može da se okrene naglavačke i da ono što je izgledalo kao raj za život, sutra može postati najmanje poželjno mesto;
– koliko je ova naša zemlja plodna i koliko smo blagosloveni klimom i podnebljem!
– kako je lepo imati dvorište i ko god može, trebalo bi da ima bar nekakav „rezervni položaj“ što bliži toj plodnoj zemlji;
– na temu vaksera i antivaksera, potvrda psihološke pozadine ponašanja: nema akcije bez emocije, razum nije dovoljan, „patos“ je jači od „logosa“;
– da su bogate zemlje sebične i da su se sa vakcinama ponašale kao glumac Rade Marković u filmu „Variola Vera“ (sećate se i šta mu je na to rekao Rade Šerbedžija!)
– kako se vlasti suludo ponašaju kad nešto ne mogu da kontrolišu, primera ima svuda: od dvomesečnog zatvaranja starih ljudi u četiri zida u našoj zemlji, do arogancije Velikog brata u Australiji ispoljenog na „slučaju Đoković“, preko dvogodišnjeg slanja SMS-ova u mnogim zemljama da bi se otišlo do radnje…
– kako se i narod suludo ponaša: sećate se one pomame Biritanaca za toalet papirom?
– koliko je opasno to što tehnologije omogućavaju da se lako prati naše kretanje i ponašanje i što je u mnogim državama to praćenje postalo „nova normalnost“;
– kako mi je često bilo drago što ipak živim u Srbiji u svem ovom svetskom ludilu…
– pitanje koje me kopka 2 godine: gde je onih naših 1.500 respiratora?!
– … vi nastavite niz…
Sinoć je prikazan dobar dokumentarac „Zadah proleća ’72“ o epidemiji „variola vere“ u SFRJ 1972. godine. Naše državne i zdravstvene vlasti su mogle mnogo toga da nauče, a meni je bilo najzanimljivije to što Drug Tito dok je trajala epidemija nije imao ništa da izjavi o „varioli“ i vakcinama.
Radmila Vesković
