Vožnja bicikla jedan je od najjednostavnijih i najefikasnijih načina za očuvanje zdravlja, ali i prevozno sredstvo koje može doprineti smanjenju saobraćajnih gužvi i zagađenja vazduha. Dok se u brojnim evropskim gradovima bicikl svakodnevno koristi za odlazak na posao ili u školu, u Srbiji se i dalje uglavnom doživljava kao sredstvo za rekreaciju.
U Kopenhagenu bicikl za svakodnevne odlaske na posao ili u školu koristi 52 odsto stanovnika, u Holandiji 27, a u Nemačkoj oko 10 odsto.
Jedan od razloga zbog kojih se bicikl u našoj zemlji retko koristi kao svakodnevno prevozno sredstvo jeste nedostatak bezbedne infrastrukture u mnogim gradovima. Zato smo sugrađane pitali koliko je, prema njihovom iskustvu, bezbedno voziti bicikl u Kraljevu.
– Novi Sad je toliko uređen kada je reč o biciklističkim stazama da se biciklom može stići i do pojedinih prigradskih naselja. Kod nas se čak i pešačke površine koriste za parkiranje zbog nedostatka parking mesta, a o biciklističkim stazama da i ne govorimo – kaže jedan od anketiranih građana.
Majka desetogodišnje devojčice kaže da svom detetu ne dozvoljava da vozi bicikl gradskim ulicama.
– Redovno traži da vozi bicikl po gradu. Iako bih volela da joj to dozvolim, smatram da nije bezbedno – navodi ona.
Jedna Kraljevčanka kaže da bi rado biciklom odlazila na posao, ali da je od toga odvraćaju gust saobraćaj i nedostatak biciklističkih staza.
– Pored ovolikog broja automobila i nepostojanja odgovarajućih staza, ne usuđujem se da bicikl koristim kao svakodnevno prevozno sredstvo – kaže ona.
Građani kao problem navode i napuštene pse.
– Ljudi koji bicikl koriste kao prevozno sredstvo susreću se i sa problemom pasa lutalica. Često viđam kako čopor pasa trči za biciklistima i napada ih – navodi jedan od sagovornika.
U gradu samo dve biciklističke staze
Iako nema dovoljno razvijenu biciklističku infrastrukturu i u gradu postoje svega dve biciklističke staze, Kraljevo ima dugu tradiciju sportskog i rekreativnog biciklizma. Prednost ovog kraja je raznovrsna konfiguracija terena, pogodna za različite vrste treninga.
– Imamo ravne, valovite i brdovite terene, što znači da postoje svi uslovi potrebni za adekvatan trening. Za sportski biciklizam biramo saobraćajnice sa manjom frekvencijom vozila, poput puta prema Goču ili puta za Metikoše, dok centar grada izbegavamo – kaže Miloš Miladinović, direktor biciklističke reprezentacije i pomoćnik gradonačelnika Kraljeva za sport.
On smatra da dve staze u centru nisu dovoljne, naročito imajući u vidu da poslednjih godina sve više građana koristi bicikl.
– Koliko sam informisan, u planu je povećanje broja biciklističkih staza na mestima na kojima širina saobraćajnica to dozvoljava – kaže Miladinović.
Zamena automobila biciklom u užem gradskom jezgru može omogućiti brže kretanje, čistiji vazduh, manje gužve, više prostora za pešake i finansijske uštede. Međutim, da bi bicikl postao ravnopravno prevozno sredstvo, neophodni su povezani sistemi biciklističkih staza, bezbedna mesta za parkiranje bicikala i druga rešenja koja će zaštititi bicikliste u saobraćaju.
A. P.
Kraljevo je antibiciklistički grad, ali i ne samo to, već uopšteno antiljudski. Svi vidovi transporta, pa i življenja su problematični (npr. često pominjana komunalna higijena). Ulice i trotoari su nedovoljno odmakli od vremena zaprežnih vozila, mnogo toga je prepušteno propadanju, a rekonstrukcije su minimalne i često nedovoljne/neodgovarajuće, u okviru savremene “urbanizacije” (skoro isključivo dodavanjem novih zgrada u prvoj gradskoj zoni). Umesto širenja grada, najviše preko Ibra, kao da težimo da svi Kraljevčani, jednoga dana, mogu da stanu u senku Milutina i Turista, da ne kažem pod jednu šljivu. Da samo pomenem dotrajali most, slabu povezanost Glavčićevog mosta, još poneki neizgrađeni most, od nekada planiranih (npr. pešačko-biciklistički), sabijanje saobraćaja kod Male pijace, “zamrznute” Voćareve livade… Posebna tema je ponašanje građana u postojećim uslovima. Ako nas garaža sa koncesijom od 39 godina ne spasi, neće ništa…
Najveci problem biciklista u Kraljevu su kucici.Biciklisti u pojedinim delovima grada ne smeju da prodju,primer Dositejeve ulice.
U ulicama poput Dositejeve i Karađorđeve ono se ne može nazvati biciklističkom stazom. Ali biciklističku stazu koja ide kejom (4. kv bataljon) biciklisti ne znaju da koriste, već bicikle voze uglavnom po kolovozu. Tako da, radili iste ili ne, staze se nece koristiti.
Bolje da se razvije gradski prevoz, ds se uvedu nove linije koje povezuju delove grada, postave pismene stanice i da.se.rastereti saobraćaj u gradu.
Koliko je bezbedno pitate. Odustao sam od vožnje bicikla, par godina sam sa devojkom vozio ka Kamenici(lepo mirno, predivna priroda), ali kamioni i brza vožnja automobila su presudili da mi je draži život. Samo avanturisti mogu tuda da voze. A Sada decu ne mogu pustiti na ulicu, prvo zakonom, deca ispod 12 god ne smeju na put sa biciklom (a može ekek. trotinet ).
Kad vidiš kako često neki biciklista strada na ulicama našeg grada nema šta da se pitaš koliko je bezbedno. Gradska vlast nema osećaj i volju da se pokaže, da naprave staze duž Ibra, da daju primer ponašanja, da se afirmiše vožnja bicikla.
To što je duž Dositejeve ulice povučena bela linija na 50 cm od ivičnjaka, samo vrlo maštovita osoba može nazvati biciklističkom stazom (jednom od ove dve pomenute). Poklopci šahti koji se nalaze upravo u tih pola metra su ispod nivoa kolovoza i krajnje su nebezbedni za bicikliste. Nije dovoljno samo ispuniti formu, dekretom proglasiti nešto “biciklističkom stazom”, već napraviti funkcionalno i trajno rešenje. Čak ni bic. staza od Glavčićevog mosta do kružnog toka nema širinu za dva smera, jer je zakonski minimum za jedan smer 90 cm.
Dakle, ova priča o novim stazama po dosadašnjem iskustvu znači da će nekome da se namesti tender, taj neko će da povuče par belih linija i da naplati to masno, na papiru izgleda da je posao obavljen a u praksi…