Bilo je to proleće kojem nismo stigli da se obradujemo, a za mnoge je, nažalost, bilo i poslednje; tri emisije sa sećanjima na nevine žrtve rata pod nazivom „Stade sve samo život prođe“ sada su dostupne na YouTube kanalu portala Krug
Silom se niko ne pobeđuje, ništa ne dokazuje, niti osvaja, a 77 žrtava ratova 90-ih sa teritorije Kraljeva i još 24 žrtve onih koji su posle ratova našli izbegličko utočište u gradu na Ibru, dokazuju da 24. mart nije samo sećanje, već zakletva da dok god je živih ne sme da bude dobrog rata, a lošeg mira.
NATO operaciju „(Ne)milosrdni anđeo“ mogu da zaborave samo oni koji 1999. godine nisu nekog ili nešto izgubili, a svi ostali koji su kraj tog rata dočekali u crnini, oni duhovno i fizički osakaćeni, ili oni koji su do bombardovanja bili zdravi, a onda se razboljevali – nemaju tu “privilegiju”.
Od večeras, na You Tube kanalu portala Krug dostupne su tri emisije pod nazivom „Stade sve samo život prođe“. Emitovane su u avgustu 1999. godine, nepuna dva meseca po završetku NATO agresije na programu tadašnje Televizije Kraljevo. Snimci su loši, ton takođe, ali – emocije su ono što će vas, možda, prikovati, da ih odgledate.
Sa ove distance, kao autorku emisija koje je montirao kolega Dejan Milošević, čudi me da smo koristili toliko užasnih snimaka ratnih razaranja. Prva emisija zbog toga je i označena kao emisija čiji sadržaj nije za svakoga (jer se na snimcima vide poginuli). Nažalost, čini se da su nam te godine takve slike i snimci bili svakodnevno pred očima i da ih zato ima i u prvoj emisiji.
Ove tri emisije govore o prvim danima rata, o ponašanju političara, životu u skloništima, žrtvama, jednoj medijskoj redakciji koja se trudila da građane Kraljeva objektivno i pravovremeno informiše, o odlascima na ratište, povratku sa njega, o posledicama koje, sigurni smo, mnogi osećaju i danas…
Pre 23 godine, 24. marta, Srbija je postala zemlja u kojoj su narednih 77 dana i noći goreli – i nebo i zemlja. Kad je 9. juna 1999. godine, agresija NATO zemalja na Jugoslaviju okončana, nismo verovali da će neki od nas ubuduće tragati za istinom o tom dobu samo da bi je dublje zakopali. Da potisnu sećanja, sve ove godine mogli su samo oni koji u tom zlom dobu – nisu nekog ili nešto izgubili.
Svi ostali koji su kraj rata dočekali u crnini, svi osakaćeni, izbegli, raseljeni, kao i veliki broj onih koji su do tog marta ’99. bili zdravi, a onda izgubili buducnost – nažalost nemaju tu privilegiju…
Kažu da istine koje se prećute postaju otrovne. Grobovi i pustoš koju je dvoipomesečno razaranje ostavilo za sobom, jednostavno obavezuju na dodatno razmišljanje – zašto je bombardovanje uopšte moralo da se dogodi? Odgovor, naravno, neće moci da vrati u život (kako se pretpostavlja, jer tačne brojke nikada nisu utvrdjene) oko 3.500 ljudi.
Inat, krivica, pogrešni potezi, pominjanje kolektivne odgovornosti, sve žrtve, gubitak Kosova i Metohije, razaranje infrastrukture, hemijsko zagadjenje – sve su to uzroci i posledice koje će istoricari morati da uzmu u obzir kad budu utvrđivali da li je “NATO akcija nastala kao rezultat oholih zaključaka američke administracije da je to jedini način za rešavanje vojno-političkih problema koje im je pravio Milošević”.
Neki srpski istoričari govorili su da ja jako važno da “kod utvrđivanja prave prirode tog rata bude konstatovano da je kosovski problem američka administracija pogrešno tumačila kao demokratski problem ekstremnog nepoštovanja ljudskih prava, a ne kao teritorijalno i nacionalno pitanje”.
Više hiljada porodica već 23 godine živi bez svojih najmilijih, a sa onima koji su nekoga izgubili u ratovima 90-ih, koji su prethodili bombardovanju mnogo ih je više. Tužan i teskoban 24. mart za njih je mnogo više od, kako hroničari kažu, apokaliptičnog datuma novije srpske istorije.
Slavica Jelenić iz Vitanovca imala je sedam godina kada je ostala bez noge. Ranjena je u autobusu kada je sa majkom krenula da se – upiše u skolu. Bojana Žarčanin iz Ušća bez noge je ostala nekoliko dana posle Slavice.
“Kad sve ovo prodje, zapaliću vam sveću, Bog će možda oprostiti, ali ja to neću!”, poručivali su gradjani Srbije tadašnjem američkom predsedniku Bilu Klintonu i omraženom komandantu NATO alijanse Havijeru Solani. Pitanje šta je jačima u ovom sukobu dalo za pravo da problem rešavaju bombama i krvlju – i danas je otvoreno.
Svaka istorija, kažu, kao i knjiga – ima svoje dobre i loše strane, ove druge treba samo preskočiti! Ako je to iole tačno, mi smo, kao narod, tu činjenicu – prekasno naučili i preskupo platili, ali često nismo ni imali mogućnost izbora.
Za tih 11 nedelja ranjeno je oko 12.000 ljudi, a onda je sa Kosmeta proterano više od 200.000 Srba. Njih tamo više nema, ali ostala je tamo kosovska zemlja po kojoj su sipane tone osiromašenog uranijuma.
Marina Miljković Dabić
