Od Platona i Makijavelija do savremenih političkih narativa u kojima činjenice gube dostojanstvo
Definisati laž nije ni jednostavno ni bezazleno. Reč je o složenom fenomenu koji zahteva multidisciplinarni pristup: gnoseologiju, etiku, psihologiju i pragmatizam. Ipak, ni to često nije dovoljno da bi se laž precizno i metodološki obuhvatila. Posebno u politici, laž neprestano menja svoje oblike, dok njen cilj ostaje isti.
Politika i laž postoje od pamtiveka. One nisu istorijski incident, već trajna konstanta ljudske prirode, kakva god ona bila. Imaju svoje kosmološko trajanje i značenje, a jedino vreme, kao neki vrhovni sudija, može dati konačne odgovore o njihovim posledicama.
Laž u politici ima i svoj jezik i svoje brojke. Ponekad se sve završava kao greška u računu, a ponekad fonetski zapisi kriju duboke idiome moći, sa dejstvom koje prevazilazi pojedinačne namere. Reči nisu samo sredstva komunikacije – one su alati premeštanja moći.
Politika, kao ljudska delatnost, počiva na dvostrukosti logosa: na reči i na računu reči. Zbog toga laž u politici ima toliku težinu. Ona pomera ljude sa mesta koja su im bila namenjena i tim mestima dodeljuje sasvim nove funkcije.
Kratak povratak u istoriju
Još u Staroj Grčkoj sofisti su bili optuživani za obmanu i trgovinu znanjem. Platon ih je otvoreno kritikovao, a Aristotel dodatno ocrnjivao. Kasniji filozofi tvrdili su da su sofisti prodavali lažnu mudrost radi sticanja materijalne koristi.
Platon, međutim, nije u potpunosti odbacivao laž. Smatrao je da samo najmudriji mogu proceniti kada i koliko je dopušteno lagati. Vladarima je dozvoljavao laž isključivo u interesu države, naročito u trenucima spoljne ili unutrašnje opasnosti, dok je običnim građanima laganje bilo strogo zabranjeno.
Makijaveli je otišao korak dalje. U neiskrenom vremenu, tvrdio je, čovek mora biti spreman na laž ako ona donosi korist i očuvanje poretka. Tomas Hobs je strah video kao osnovni alat vladanja. Država, prema njemu, mora proizvoditi laž – preuveličavanjem ili insceniranjem događaja – kako bi održala stabilnost. Za Hobsa, laž postaje garant reda.
Nasuprot tome, Kant je bio nepomirljiv: laganje je moralno neprihvatljivo, čak i kada bi moglo spasiti nečiji život. Maks Veber zauzima srednji put – politika je neizbežno „prljava“, ali laganje mora ostati krajnja nužnost, jer njegove posledice mogu biti razorne.
Laž u modernom dobu
U totalitarnim režimima nestaje svaka veza između političkog interesa i istine. Oni postoje kao suprotnosti. Hana Arent je upozoravala da u takvim sistemima laž više ne prikriva stvarnost -ona je uništava. Ne radi se o dvostrukom moralu, već o potpunom odsustvu morala.
Žan Bodrijar ide još dalje. Problem, prema njemu, nije u tome da li je nešto lažno, već u tome što više ne postoji kriterijum istinitog. Laž prestaje da bude moralni prestup i postaje strukturna osobina sistema. Sistemi ne lažu – oni proizvode realnost u kojoj pitanje istine gubi smisao.
Savremena politika, stoga, nije prostor u kojem je laž izuzetak, već normirana praksa. Ona ne funkcioniše kroz istinu, već kroz uverljivost. Političke izjave ne teže tačnosti, već emocionalnom efektu. Činjenice gube dostojanstvo, dok emocije preuzimaju primat.
Kolektivna društvena volja slabi, a bezvoljnost briše granicu između istine i laži. Dolazimo do apsurda u kojem laž ne mora biti uverljiva – dovoljno je da bude učestala. Političari nude narative, mediji ih pojačavaju, a publika ih prihvata, jer istina često ugrožava lični identitet i stečene privilegije.
Ako je neko „ni od čega“ postao „nešto“ ili neko u sistemu, svaki nagoveštaj povratka na početnu tačku aktivira strah od gubitka. Taj strah – od gubitka statusa, posla ili privilegija – često je jednak strahu od gubitka života. U takvom svetu, laž kao istina, odnosno simulakrum, postaje način opstanka.
Istraživanja Washington Posta pokazala su da je predsednik Sjedinjenih Američkih Država tokom svog prvog mandata izrekao oko 25.000 netačnih ili lažnih tvrdnji u javnim nastupima. To je više od 6.000 godišnje, odnosno oko 500 mesečno. Za druge lidere takvi podaci još ne postoje, ali iskustvo sugeriše da brojke nisu zanemarljive.
Politika i laž, tako, prolaze kroz vekove zajedno, oblikujući civilizacijske okvire u kojima svet opstaje. Hodočašće ka istini ostaje dug i trnovit put, a često se čini da je njen dolazak tek daleka mogućnost.
Dr Dragiša Kostić
