Kad sam ga ugledala zamišljenog u poslu koji radi, Zoran Najkić je već sat i po, pokušavao da sredi hrpu sa nesređenom gomilom igračaka na Ibarskom keju u Kraljevu. Ima 77 godina. Doneo je čeličnu mrežu i na nju, jednu po jednu, pričvršćivao lutke i plišane igračke koje su građani danima ostavljali na mestu na kojem je krajem avgusta poginula mala Vera Banović.
Niko ga nije poslao. Kaže da je više puta razmišljao da dođe, ali nije mogao. Danas je, kako kaže, „sakupio snage“.
– Motivisalo me je dete, Vera, naša malena sugrađanka. Ja sam isto nečiji deda i to me je mnogo pogodilo. Žao mi je što je otišla pre nego što je osetila život. To me je pokrenulo da dođem – rekao je Zoran za portal Krug.
Na mestu tragedije, u Ulici IV kraljevački bataljon, posle strašne saobraćajne nesreće koja se dogodila 24. avgusta, od čijh posledica je dan kasnije umrla petogodišnja Vera, a njena mama i jednogodišnja sestra teško povređene, građani danima ostavljaju male bele anđele, cveće, lutke i desetine plišanih igračaka. Danima ih donose oni koji su Veru poznavali i voleli, ali i oni koji nisu, ali žele tu da ih ostave iz poštovanja prema devojčici koja je stradala na šetalištu zbog bahatosti i prebrze vožnje vozača bez vozačke dozvole.
Zoran živi u Kraljevu. Penzioner je, ali i dalje radi kao noćni čuvar na stambenim objektima. Kaže da je poslednjih dana gledao kako se igračke raznose oko mesta na kojem su ostavljene.
– Svako jutro skupljam po pet-šest igračaka koje raznose psi. Više nisam mogao to da gledam, pa sam odlučio da donesem mrežu i zakačim ih, da ostanu ovde – objašnjava uzdićući.
Dok razgovaramo, pokazuje šta je već uradio, a šta ga još čeka. Na zemlji je još mnogo igračaka koje treba pokupiti i složiti.
– Teško mi je dok ovo radim, ali situacija je takva kakva jeste. Imam još dosta toga da pokupim i složim. Hoću i ove bele anđele da sakupim i stavim pored njenog natpisa. Da Vera i Kraljevo budu zajedno. Možda to ništa ne znači, ali bar simbolički će značiti – govori Zoran.
Pitali smo ga koliko bi svet bio drugačiji kada bi svako uradio makar ono malo što može.
– Kad bi svi tako razmišljali, bilo bi mnogo bolje. Mnogo se toga toleriše. Šta će dalje biti, videćemo.
Ali, Zoran nije došao samo da sačuva igračke ostavljene Veri. Dok ih slaže, govori i o onome što se događa na ulici pored njega. Na ovom delu Ulice IV kraljevački bataljon ograničenje brzine je 30 kilometara na čas. Zoran smatra da kazne za one koji ga drastično prekoračuju moraju biti mnogo strože.
– Ovde ne bi trebalo da se vozi velikom brzinom. Ovo je šetalište, ulica kojom automobil treba da prođe kada čovek mora nešto da završi, a ne mesto na kojem će neko bahato da se ponaša i dokazuje šta može i zna. Kazne za takvu vožnju trebalo bi drastično povećati. Ako je, na primer, 20.000 dinara, neka bude 100.000 – kaže on.
Smatra da takva pravila važe za svakoga, „bez obzira o kome se radi“. Dok završavamo razgovor, Zoran se vraća igračkama. Sat i po rada nije bio dovoljan. Ostalo ih je još. Na mestu na kojem je jedan dečji život prekinut, građani su ostavili ono što pripada detinjstvu. Zoran danas pokušava samo da to ostane na okupu. I da se ne zaboravi zbog čega je tu.
M. M. D.
