U vremenu kada deca zaista izgledaju kao da su rođena sa telefonom u rukama, sve češće se postavlja pitanje – koliko zapravo odrasli i stariji provode vremena gledajući u ekran?
Istraživanja pokazuju da prosečna odrasla osoba dnevno koristi telefon gotovo šest sati, što znači da godišnje na ekranima provede čak 88 dana. I dok mladi često koriste telefone za komunikaciju, zabavu i učenje, sve je više starijih koji u digitalnom svetu traže informaciju, razgovor, podršku ili samo prisustvo drugih ljudi.
„Stariji ljudi sve češće i više koriste mobilni telefon i internet iz više povezanih razloga. To im nudi praktičan i brz izvor informacija i umnogome olakšava, odnosno omogućava komunikaciju sa porodicom i bliskim osobama. Rekla bih da je to i izvor društvene povezanosti ili zabave, naročito ako žive sami, a kroz to rešavaju i neke svakodnevne nedoumice“, objašnjava psihološkinja Ivana Bilibajkić.
Između informacija i zabluda
Kako dodaje, internet starijima često postaje prozor u svet, ali i prostor u kojem je teško razlikovati tačnu od lažne informacije.
„Ono što zaključujem iz razgovora sa starijom populacijom jeste da mnogi veruju informacijama sa interneta, jer im deluju kao objektivne i autoritativne. Nedostatak digitalne i medijske pismenosti otežava prepoznavanje lažnih sadržaja, a emocionalni faktor ima značajnu ulogu ako informacije potvrđuju nečiju zabrinutost ili očekivanje, osoba će biti sklonija da im poveruje.“
U toj potrazi za odgovorima, vreme pred ekranom ponekad postaje duže nego što se želi priznati.
„Kao i kod mlađih, dešava se da stariji odlože ili zanemare svakodnevne rutine jer jednostavno izgube osećaj za vreme. To nije nužno znak problema, ali ako se ponavlja i remeti svakodnevno funkcionisanje, važno je razgovarati i pronaći ravnotežu.“
Granice između korisnog i preteranog
Prema novijim istraživanjima, ni starije generacije nisu imune na pritisak društvenih mreža. Više od polovine ispitanika priznaje da se oseća preplavljeno obavezom da „prati“ dešavanja na internetu, dok 47 odsto njih kaže da su gotovo stalno onlajn iz straha da nešto ne propuste.
„Nije presudno koliko sati provedu online, već da internet ne zameni realne aktivnosti i kontakte. Ako bih navela praktičan savet, početi sa jasnim vremenskim granicama, recimo, 30 do 60 minuta prepodne i popodne, uz pauze i obaveze koje su prioritet“, savetuje Bilibajkić.
Živa reč – lek protiv tišine ekrana
Sociolozi primećuju da u poslednje dve decenije ljudi, bez obzira na godine, sve manje vremena provode u pravom, „živom“ kontaktu. Druženje, razgovori, zajedničke igre – postali su redak prizor.
U istom periodu, vreme provedeno uz telefone gotovo se udvostručilo.
„Mladi, družite se. Stariji, družite se. Razgovarajte, učite jedni od drugih, učite jedni druge — a ne samo putem interneta“, zaključuje Bilibajkić.
Živa reč i sve što je prati jeste sasvim druga priča. Internet je tu da pomogne, da zabavi, da donese i dobro i loše, ali samo ako se koristi pametno – i umereno.
T. A.
