IN MEMORIAM: dr Miroslav Žarevac

Reč je o čoveku, narodnom doktoru, kome se bezgranično verovalo: bez obzira na sve specijaliste, svima je bilo važno šta (o nekom zdravstvenom problemu) kaže Miro, dokror čija ordinacija nije ličila na druge, već je više podsećala na neko odeljenje biblioteke                                 

Devojčicu zabolelo oko (konjuktivitis)… Došao Pešak i pričamo o tome. Ne sluša me, gleda me i hvata prvu pauzu u mom glasu. Pita:

– A šta kaže Miro…?”

Miro je, inače, internista, kardiolog. Zvanično.

Za prijatelje (mnogobrojne), rođake (nebrojane), komšije (uvek nestrpljive), sve radnike Fabrike vagona (neodložno prisutan), ili samo poznanike (bez geografije i broja) – bio je samo Miro.   

Bio je.

Umro je dr Miroslav Žarevac. On sam se ovako retko predstavljao. Samo ako je zbog nečeg bilo nužno. Nije se stideo svog posla, još manje titule, naprotiv, ali je govorio:

Kad me neko zove, on zna i koga zove i zašto me zove…

Voleo je još i da doda “iz Ravanice”. Tako se poslednjih godina i javljao kad ga pozovem:

Ovde Santa Ravanica, ko god da si, dobro si došao, ako si s dobrom namerom”.

Onda ide zajednički smeh, pa razgovor, dug, pun poštovanja i poverenja. E, odatle i ono “a šta kaže Miro?”

Reč je o čoveku, narodnom doktoru, kome se bezgranično verovalo. I bez obzira na sve specijaliste, svima gore pobrojanim bilo je važno – šta kaže Miro.  Nekoliko ovakvih iskustava sam čuo i na samoj sahrani, u koloni tuge i nesumnjive iskrenosti.

Mirova ordinacija nije ličila na druge. Više je podsećala na neko odeljenje biblioteke. Da, najviše je tu bilo stručnih knjiga. Pa i za stomak, i za oko, i za lumbago… Ali se na rafu našao i Saramago, i Goran Petrović, i Momo Kapor… I lagani zvuci klasike. Mesta za kese nije bilo. Takav mu je bio i životni ambijent. Ne sećam se da sam u nekom domu video veću zbirku ploča klasične muzike, kao u njegovom. Voleo je, na primer, da doživi Baha na velikom zvučniku… Otuda, sasvim sigurno, i ta nežna emocija i smirujuća reč za svakog pacijenta, našta god da mu se požalio.

Miro je poštovao Lazu, uvažavao Ljubišu, voleo Serđa, bio nerazdvojan sa Bačancem, hvalio se sa Gocom, Zorom, Dragicom…  celom Medicinom rada. I za svakoga imao vremena i reči podrške. Samo nije imao dovoljno vremena za sebe. A, bilo je potrebe, i neka oprosti zbog ove zamerke. Jednostavno, on je voljen i poštovan za više od osam decenija, koliko ih je odneo sa sobom.  Ali, kolege nisu bile njegov jedini svet. Njegov svet su bili i pisci, slikari, muzičari, glumci, novinari… Voleo je da ih sluša, i znao šta da ih pita. Žička hrisovulja, Džez Ibar, “Kamen za pod glavu”, ili koncert violončela – bili su nezamislivi bez njega. Kao što je i Politika imala vernog čitaoca do poslednjeg dana, makar i samo jedan primerak stizao u ravaničku prodavnicu. Njegov svet su bili i Anica i Anđelka, Jelena i Ana i, makar i za kratko, njegove dve nove radosti – Dragan i Janja. Ima ko da ga žali i pamti. Pamtiće ga i Draginja i Žiko, Guta i Vesna… i seljani sa kojima mu nikada nije bilo teško da polemiše, i sa kojima je najviše provodio poslednje ovozemaljske dane. Ipak, pred Gutom nije stigao da završi misao šta namerava sutra da radi… Život je nepredvidiv.

Slava mu i hvala. 

          Radovan Tipsarević