Nije problem u „nevaspitanijoj deci“, već u promeni načina na koji ih vaspitavamo, kažu stručnjaci
Teza da su deca danas „nevaspitanija“ postala je gotovo opšte mesto – čuje se u porodicama, školama, na društvenim mrežama. Sve češće se govori da mlađe generacije manje poštuju autoritet, da su manje disciplinovane i da se „ne zna ko je roditelj, a ko dete“.
Iza ovakvih ocena krije se mnogo složeniji proces: promena samog načina na koji danas razumemo roditeljstvo. Pitanje se stoga ne može svesti na jednostavnu moralnu ocenu dece, već zahteva analizu transformacije roditeljskih obrazaca.
Kako objašnjava Jelena Marušić, psihološkinja i porodična terapeutkinja u edukaciji, roditelji se u praksi suočavaju sa sličnim problemima i „ponavljajućim oblicima frustracije”. Često ističu da moraju nebrojano puta ponavljati detetu iste zahteve, da ih dete često uopšte ne čuje, te da reakcija dolazi tek kada komunikacija preraste u povišen ton. Iza takvih iskustava, po pravilu, stoji isto pitanje – gde roditelji greše i zašto uobičajeni obrasci komunikacije ne daju rezultate?
„U društvu se sve češće može čuti da su deca danas manje vaspitana nego ranije, da ne poštuju autoritet i da se ne zna ko je roditelj, a ko dete. Kao glavni krivac često se navodi moderno roditeljstvo. Ali, stvari nisu tako jednostavne“, kaže Marušić.
Promena pravila igre
Naša sagovornica upozorava na čestu zamenu teza kod jednog bitnog faktora u postupku vaspitavanja dece. Naime, ono što se u javnosti često interpretira kao pad kvaliteta vaspitanja, zapravo je posledica promene promene modela.
Pre trideset ili četrdeset godina, kaže ona, vaspitanje se u velikoj meri zasnivalo na strogoj hijerarhiji i disciplini:
– Kazna, pretnja i autoritet bez preispitivanja bili su legitimni alati roditeljskog delovanja. Emocionalne potrebe deteta retko su bile u fokusu, dok je poslušnost predstavljala osnovni kriterijum „dobrog ponašanja“.
Danas je situacija drugačija. Savremeni roditelji sve češće žele odnos zasnovan na razumevanju, razgovoru i uvažavanju deteta.
„Mnogi roditelji danas jasno kažu da ne žele da vaspitavaju decu onako kako su oni vaspitavani. Govori se o emocijama, o pravima deteta, o važnosti odnosa. Roditelji čitaju, uče i trude se“, kaže naša sagovornica.
Problem koji nastaje između
I upravo tu, kako navodi, dolazi do problema:
„Znaju šta ne žele, ali često nisu sigurni kako da to urade drugačije“, kaže Marušić.
Taj prostor između starog i novog modela stvara ono što bi se moglo nazvati – vakuum u vaspitanju. Ova situacija može se opisati kao prelazni period između dva modela – autoritarnog i savremenog, koji još nije u potpunosti stabilizovan. Roditelji odbacuju stare metode, ali nemaju uvek jasno izgrađene nove.
– U praksi to dovodi do prepoznatljivog obrasca. Roditelj pokušava da objasni. Dete ne reaguje. Roditelj ponavlja, pa još jednom. Kada strpljenje popusti, dolazi vikanje. I tek tada dete reaguje. Ovakva dinamika često se pogrešno tumači kao neposlušnost deteta, iako zapravo ukazuje na nedovoljno jasno postavljene granice – pojašnjava Marušić.
Između strogoće i popustljivosti
Savremeno roditeljstvo, kaže Marušić, često se kreće između dva ekstrema. Sa jedne strane je strogoća, u kojoj nema prostora za dete. Sa druge je popustljivost, u kojoj nema dovoljno jasnih granica:
„Ni jedan, ni drugi pristup ne donose ono što roditelji žele“, kaže ona.
Istraživanja razvojne psihologije to potvrđuju – i preterana kontrola i preterana sloboda mogu imati negativne posledice.
Šta zapravo funkcioniše?
Kao najzdraviji model izdvaja se ravnoteža.
„Ono što se u psihologiji pokazuje kao najzdraviji pristup je toplina u odnosu, uz jasne i dosledne granice“, objašnjava Marušić.
To u praksi znači da roditelj prepoznaje emociju deteta, ali ne odustaje od pravila. Roditelj, dakle, ne negira emocije deteta, ali ih ne izjednačava sa ponašanjem. Drugim rečima, dete može da izrazi emociju, ali ne znači da je svako ponašanje prihvatljivo
„Roditelj može da kaže: ‘Vidim koliko ti je to važno’, ali i da ostane dosledan: ‘Danas to nećemo kupiti’. Emocija deteta je tako priznata, ali granica ostaje“, kaže ona.
Nisu deca problem
Teza o „nevaspitanoj deci“ previše pojednostavljuje stvari. Ono čemu danas prisustvujemo jeste promena – prelazak iz jednog modela vaspitanja u drugi koji još nije do kraja izgrađen.
„Nesigurnost koju roditelji osećaju nije znak da rade nešto pogrešno, već da pokušavaju da naprave promenu“, zaključuje Marušić.
Nije, dakle, reč o „goroj“ deci, već u izazovu uspostavljanja ravnoteže između autoriteta i bliskosti, odnosno, u zadatku koji savremeno roditeljstvo tek uči da rešava.
Aleksandar Raković
