Ideologija koja je (s)lomila živote
Priča o Golom otoku u javnosti se decenijama najčešće vezivala za muškarce. Međutim, manje poznato, ali jednako potresno poglavlje jugoslovenske istorije čine sudbine žena koje su, nakon sukoba sa Informbiroom, završile u kaznenim ustanovama širom tadašnje države.
Upravo toj temi bilo je posvećeno i predavanje održano u Narodnoj biblioteci u Kraljevu, na kojem je istoričarka dr Ljubinka Škodrić predstavila rezultate svog istraživanja o ženama kažnjenim zbog Informbiroa.
Iza broja od 1.080 popisanih žena kriju se lične tragedije, razrušene porodice i godine obeležene ćutanjem. Među njima su bile partijske aktivistkinje, žene koje su iznosile drugačije mišljenje, ali i one koje su kažnjene samo zbog bliskosti sa „nepodobnim“ članovima porodice. Kažnjavane su radnice, službenice i domaćice, ali i gotovo 200 učenica i studentkinja – često bez jasne granice između krivice i lojalnosti.
Sistem koji je uspostavljen nakon političkog raskola sa Informbiroom nije imao za cilj samo kažnjavanje, već i kontrolu i preoblikovanje pojedinca. Proces kroz koji su žene prolazile bio je složen i dugotrajan: od hapšenja i istrage, do takozvanog „prevaspitavanja“, koje je podrazumevalo fizički i psihički pritisak, ali i pokušaj potpunog ideološkog preobražaja.
Kaznene ustanove poput Golog otoka, Svetog Grgura, Zabale ili Rajhenburga bile su mesta gde se taj proces odvijao kroz različite oblike torture, ali i kroz svakodnevno ponižavanje i izolaciju. Posledice su, međutim, nadilazile vreme provedeno u logorima – stigmatizacija je često trajala čitav život, a prenosila se i na porodice.
Dr Ljubinka Škodrić, autorka monografije „Žene Golog otoka“, ukazuje da se ove žene ne mogu posmatrati samo kroz političku prizmu. One su, kako ističe, istovremeno simboli jedne ideologije, ali i žrtve sistema koji nije tolerisao odstupanje:
„Ibeovke su ostale simbol levog političkog nasleđa, ali pre svega sinonim za stradanje i žrtvovanje. Među njima su i one koje su bile izneverene, ali i one kojima su nepravedno uskraćene šanse i mogućnosti“.
Govoreći o nasleđu ovog perioda, ona ističe da suočavanje sa prošlošću ne podrazumeva samo pamćenje, već i odgovornost:
„Spremnost na praštanje jeste važna, ali je još važnije da se o ovim iskustvima govori – da se pruži otpor zaboravu, spreči ponavljanje i pozove na odgovornost“.
U vremenu kada se istorijske teme često pojednostavljuju ili instrumentalizuju, priče žena Golog otoka podsećaju da iza svake ideološke odluke stoje stvarni životi i da je njihovo razumevanje ključno za svako ozbiljno suočavanje sa prošlošću. A to je potrebno da između kazne i ćutanja, sudbine žena Golog otoka, ne ostanu samo „žene koje istorija nije dovoljno čula“.
Katarina Jablanović – M. M. D.
foto Ivan Spasojević
