Svečana sala Gradske uprave u Kraljevu sinoć je bila ispunjena do poslednjeg mesta. Ali ono što je tu večer učinilo posebnom nije bio broj prisutnih, već način na koji su slušali, u tišini takvoj da se svaka izgovorena reč čula do kraja.
U pitanju je bila promocija dela „Ja, Jelena“, autobiografske knjige Jelene Jeke Jetović, koju je priredila njena majka Milena Seka Jevtović, a objavila Književna omladina Srbije.
Govoreći o knjizi, Olivera Vujaklija, pisac, Jelenu je nazvala „miljenicom svetlosti“, ističući da „Ja, Jelena“ ima trajnu, sentimentalnu vrednost, ne samo za njenu majku Milenu Seku Jevtović, već i za Kraljevo, grad u kojem je živela i koji je volela. Posebno je ukazala na ulogu majke, opisujući je kao požrtvovanu, borbenu i hrabru ženu, koja je u Jeleni gradila ljubav prema životu i učila je najvažnijim lekcijama:
„Ona je majka koja je svoje dete naučila da sreću može pronaći i u najtežim trenucima, da prihvati svoje nedostatke i pretvori ih u prednosti, i da bol i neuspesi ne određuju njenu vrednost.“
Veče je, zaista, bilo mnogo više od književnog događaja, bio je susret sa životom koji je bio težak, ali nikada prazan. Životom koji nije stao, iako se završio prerano.
– Najlepši moji, svi ste večeras tu tačno onako kako sam zamišljala. Da nije bilo vas, ne bi bilo ni ove knjige. U njoj je sva moja, i sva Jekina ljubav. Knjiga je, u đstvari, posvećena vama – rekla je Milena Seka Jevtović.
Govoreći o nastanku knjige, rekla je da je dugo nosila pitanje da li je pravi trenutak da Jelenini zapisi postanu javni:
– Pitala sam se zašto bih to znala samo ja i zašto bi sa mnom nestalo, kad je ona nalazila snage i to pisala između dva bola.
U tu rečenicu jedne majke stalo je mnogo više nego u bilo kakvu biografiju:
– Kada vas ništa ne boli, živite punim plućima. Radujte se jutru i noći u kojoj vas ništa ne boli. Ako vi ne uradite za sebe nešto lepo, niko neće doći da to uradi umesto vas.
Nije to bio govor o gubitku. Bio je to govor o životu. O tome da treba da se diše, da se voli, da se ništa ne odlaže, jer – kako je Seka rekla:
– Ako je neko mogao da piše, slika, da se raduje životu između dva bola, onda vi možete sve! Neka vas na to podseti svaki pogled na korice Jekine knjige!
U publici su ljudi govor jedne hrabre mame slušali sa suzama, neki sa blagim osmehom. Kao da svako prepoznaje deo sebe u toj priči.
Govoreći o Jeleni, rediteljka Aleksandra Kovačević podsetila je na njenu hrabrost i način na koji je Jeka živela, ne skrivajući ni bol ni radost.
– Pamtim neke tvoje lude vožnje, koliko smo se smejale kada si se zaletela kolicima kao da voziš reli. Divila sam ti se i pitala da li je moguće da si toliko hrabra. Kasnije sam shvatila da si još hrabrija.
Aleksandra je Jeku opisala kao osobu koja je umela da transformiše bol u nešto drugo, u ljubav, u razumevanje, u snagu:
„Kada prihvatiš bol, on gubi vlast nad tobom. Bila si mudra, naš mali Buda. Onaj koji razume tišinu, razume i bol.
Aleksandra je podsetila i na Jeleninu sposobnost da vidi svet drugačije, da iz najtežih iskustava izvuče smisao i toplinu.
– Naučila si da nije bogat onaj koji najviše ima, nego onaj kome najmanje treba – poručila je, dodajući između ostalog da su njene reči i danas podsetnik koliko je potrebno malo da se nekome nanese bol, a koliko vremena da se on zaleči.
Život proveden u invalidskim kolicima Jelenu Jevtović nije definisao, ali jeste obeležio njenu borbu. Uprkos svakodnevnim izazovima, Jelena nije pristajala na kompromise, ni u životu, ni u umetnosti. Njeni zapisi svedoče o unutrašnjoj snazi, ali i o ranjivosti, o trenucima nade i trenucima bola koji su, zajedno, oblikovali njen autentični izraz. Zato je „Ja, Jelena“ knjiga koja je više od autobiografije, delo koje govori o dostojanstvu, istrajnosti i potrebi da se ostavi trag, čak i onda kada vreme nije na strani čoveka.
O Jeleni su nadahnuto govorilii i profesor Vladan Marinković, čiji je Školu fotografije Jeka pohađala, istoričarka umetnosti Marina Lukić Cvetić i Nemanja Rus Milošević koji je, ispred sportskog ,,Srpskog tima za izazove’’ Beograd, govorio u ime maratonaca sa kojima je Jelena učestvovala na maratonima. Slobodan Jelić Jelke na gitari bio je zadužen za muziču emociju.
Osim što je pisala, Jeka je i slikala, fotografisala. Nije bežala od stvarnosti, već je pokušavala da je razume i oblikuje. Zato će, i kroz knjigu, uspomena na nju, nastaviti da traje i sećaće je se Kraljevo, koje je sinoć pokazalo koliko ume pamti i da voli.
Posle reči mame Seke tišina je potrajala nekoliko sekundi, a onda se prolomio aplauz, dug i glasan. A na kraju večeri još jedan gromoglasan, kad su baš svi prisutni ustali i aplaudirali. Za Jeku i Seku. Ćerku i majku čija priča nije završena, jer je samo nastavila da živi u onima koji su je razumeli. I zato što, možda, ne možemo da biramo koliko će nešto trajati, ali možemo da biramo koliko ćemo svetla ostaviti iza sebe. A od blještavila svetlosti Jeke koja se „volela sa Suncem” i majke Seke koja ju je tome naučila – i iskidan život može da se sastavi i da opet bude pun – i lep.
M. M. D.
