Kada umor, brige i svakodnevni pritisci preplave porodicu, rečenica „ne znam više šta da radim” ne mora da bude znak poraza, već prvi korak ka podršci
Postoji trenutak koji mnogi roditelji retko izgovore naglas. Trenutak kada se umor nagomila, obaveze prestignu snagu, a osećaj da „više ništa ne funkcioniše“ postane deo svakodnevice. Dete ne sluša, tonovi postaju viši nego što želimo, strpljenje kraće, a krivica sve veća.
Upravo tada, kažu stručnjaci iz SOS Dečija sela Srbija, porodicama najčešće nije potreban „savršen savet“, već prostor u kojem će ih neko saslušati bez osuđivanja. Iskustva iz rada sa porodicama u krizi podelile su Biljana Zorić Dimić i Irena Kostadinović.
Neposlušnost nije uvek neposlušnost
Roditelji danas, objašnjava Biljana Zorić Dimić, pokušavaju da pronađu ravnotežu između postavljanja granica i pružanja podrške u svetu koji se menja brže nego ikada – uz ekonomsku neizvesnost, digitalne izazove i svakodnevni pritisak da „sve drže pod kontrolom“.
– Kada dete ne želi da posluša roditelja, važno je imati u vidu da nepoštovanje pravila nije znak da je dete loše, neposlušno ili nevaspitano, već poruka da se dete bori sa emocijama ili da se iza određenog ponašanja krije neka nezadovoljena potreba – kaže Zorić Dimić.
Dodaje da granice nisu kazna, već osećaj sigurnosti, ali da je ključno da budu jasne, objašnjene i dosledne.
Šta kada roditelj izgubi kontrolu?
Roditelji nisu roboti, niti u svakom trenutku mogu da pronađu idealnu reakciju. Zato, kažu stručnjaci, cilj nije da roditelj „nikada ne povisi ton“, već da nauči šta da uradi pre nego što do toga dođe – i kako da popravi odnos ako se to ipak desi.
– Ako smo preplavljeni emocijama, potrebno je da napravimo kratku pauzu, govorimo sporije i tiše, a ako pogrešimo, važno je da to priznamo. Dete tako uči da je u redu pogrešiti, ali i izviniti se – objašnjava Zorić Dimić.
„Ne znam više šta da radim“
U Programu „Jačanje porodice“, koji SOS Dečija sela Srbija sprovodi na devet lokacija u Srbiji, upravo je ta rečenica jedna od najčešćih koje stručnjaci čuju od roditelja.
Irena Kostadinović kaže da porodice najčešće pomoć potraže tek kada osećaju da su iscrpele sve sopstvene resurse.
– Tada pomoć ne počinje savetom, već slušanjem. Roditeljima najviše znači da ih neko sasluša bez osuđivanja i da zajedno „raspetljamo“ šta se zapravo dešava. U tom trenutku cilj nije da popravimo sve, već da pronađemo ono što je moguće uraditi sada – navodi Kostadinović.
Prvi znaci da porodici treba podrška, dodaje, često su iscrpljenost, češći konflikti, osećaj beznađa, ali i promene u ponašanju deteta – od povlačenja i razdražljivosti do problema u školi ili vrtiću.
Podrška, međutim, ne podrazumeva „magično rešenje“. Ona, kažu stručnjaci, počinje onda kada roditelj shvati da traženje pomoći nije znak slabosti. Naprotiv – to je jedan od najodgovornijih koraka koje može da napravi za svoje dete.
