Мediji,i društvene mreže povećavaju medijsku nepismenost kod mladih sa nedovoljno životnog iskustva i nepoznavanjem moći i oblika manipulacije, jer je publika koja ne vlada kritičkim veštinama medijske pismenosti lak plen „lovaca na tiraž“.
Kada bi čovek iz šezdesetih godina prošlog veka doputovao u sadašnjost, promene koje bi primetio bile bi neznatne u odnosu na kontinuitet, kažu naučnici.
Građevine i automobili izgledaju drugačije, ljudi se više ne oblače kao tada, ali, u svojoj suštini, stvari su ostale iste. Ne postoje leteći automobili ili hrana u piluli kako je to predviđala naučna fantastika prošlog veka. Čak je i medicina, kao nauka koja je verovatno najviše napredovala u drugoj polovini 20. veka, imala (samo) postepen napredak. Zato bi sve materijalne uslove današnjice taj zamišljeni putnik iz šezdesetih lako prepoznao, izuzimajući ono što se dogodilo u oblasti medija i komunikacije. Verovatno bi ga neverovatno zbunili mobilni telefoni koje svi drže u rukama, monitori bez kojih nema kancelarije, tankoća i veličina televizora čak i u prosečnom domu. Tek kada bi shvatio kako su svi ti uređaji međusobno povezani, a ljudi u isto vreme i uvezani, i usamljeni zbog društvenih mreža – verujemo da bi mu malo šta bilo jasno.
Pogledajte VIDEO emisiju:
Ipak, ni čovek današnjice – ne vlada svojim medijskim okruženjem, kaže za portal Krug Natalija Bratuljević, medijska ekspretkinja i postavlja pitanje:
– Ako vi danas imate stotine kanala, da li imate šta da gledate i da li znate kako da nađete informaciju koja Vama treba?
Odgovaramo kontrapitanjem: jesmo li, kao društvo, svesni koliko je neophodno da radimo na medijskoj pismenosti?
– Meni se čini da nismo, ali nismo tu mi problem, jer tu vrstu edukacije treba da nam pruži država. Medijska pismenost danas znači puno: ona označava vaše znanje i sposobnost da pronađete neku informaciju na internetu, da je podelite, da o njoj nađete nešto na nekoj drugoj platformi, ali isto tako – i da kritički ocenite koji od tih izvora je pravi za vas, a koji je onaj koji učestvuje u sistemu dezinformacija. To nije lako, ali ako bi mogla da se napravi generalizacija (to ne volimo da radimo, ali nekada je zgodno), vidite da su mladi tzv. „super korisnici“ ili „digitalni nomadi“. Oni su odrasli uz mobilne telefone i tablete i na drugačiji način percipiraju stvari, pristupaju sadržajima i vrlo dobro znaju određene stvari da prepoznaju. Sa starijim generacijama je potpuno drugačije. Recimo, moji roditelji su u osamdesetim godinama, i moj brat i ja moramo ozbiljan napor da uložimo da im objasnimo ne samo šta treba sve da skinu od sadržaja sa svojih telefona sa kojih ih bombarduju izvesne velike kompanije, nego i da im objasnimo zašto određene informacije koje kod njih izazivaju emotivne reakcije verovatno nisu tačne.
Naša sagovорnica ocenjuje da je to ozbiljan i veliki posao i sigurna je da je to „pismenost za 21. vek“.
– To je sada deo nas. Kao što treba da znamo da čitamo i pišemo, tako bi trebalo da znamo i da pronalazimo sadržaje i da se kritički odnosima prema njima, da pravimo nove sadržaje, da ih delimo i da učestvujemo u toj velikoj razmeni globalnih informacija. A šta mi realno imamo? Mi smo imali situaciju koja je zahtevala minimalno poznavanje upotrebe digitalnih tehnologija da bi građani umeli da skinu sa interneta takozvane zelene sertifikate. Tu se pokazalo da većina naših građana to zaista ne može, da nema te kompetencije i onda je napravljeno rešenje i većina je išla u poštu da izvadi svoj zeleni sertifikat. Neki kažu da je mnogo programa i projekata vezanih za medijsku pismenost, a ja bih rekla da sve to nije dovoljno i mislim da kasnimo u odnosu na svet, samo morate da imate nameru da svoje građane želite da poučite tim veštinama koji se smatraju prilično normalnim i standardnim u 21. veku – smatra Natalija Bratuljević.
Tanja Trifković, urednica lista „Glas Podrinja“ iz Šapca i omladinske redakcije tog lista, ali i edukator Dojče Vele Akademije upravo na projektima medijske pismenosti, smatra da mladi imaju razvijeniju svest o tome da možda sve što pročitaju nije istina:
– Većina njih zna da bi svaku informaciju trebalo da provere. Kod nas dobijaju saznanja o vrstama „alata“ kako to da rade. Starija populacija je živela u nekom drugom vremenu kada je poverenje u medije bilo mnogo jače i kada se podrazumevalo da je ono što se objavi na televiziji li pročita u štampi – istina i da će, ako se dogodi da neko objavi lažnu vest – snositi posledice. Zato mislim da su, kada je medijska pismenost, mladi u boljoj poziciji u odnosu na starije.
Lazar Simić završio je Fakultet političkih nauka u Beogradu, а od prošle godine nosilac jei titule „mladi ambasador Evrope“. On kaže da se lično trudi da – ne čita između redova:
– U jednom trenutku stvarno više i ne želiš to da radiš. Ako nešto želiš da saznaš ili ako treba nešto da saznaš, neka to bude direktno, neka bude jasno za svakoga ko pročita. Zašto bismo pisali između redova? Ipak, u atmosferi u kakvoj živimo, nekada je neophodno napisati nešto „između redova“, jer – kada biste pisali otvoreno o nekoj temi, ne biste dobro prošli, pa onda morate nešto da poručite „između redova“. Ja se zaista trudim da ne čitam takve stvari. Mene izraz „čitanja između redova“ nekako vraća u tinejdžerske dane, kada neko neću jasno da ti kaže nešto, pa onda moraš da čitaš između redova. Nema potrebe da odrasli ljudi to rade. Kad pišem, trudim se da pišem tako da bude svima razumljivo.
Medijska pismenost postala je tema tek poslednjih godina, ušla je i u školske programe, a Lazar na pitanje da li ima osećaj da se zahvaljujući tome nešto promenilo, kaže:
– Koliko toga se promenilo po pitanju osvešćivanje ljudi nije mi lako da procenim, zato što nemam uvid u neka istraživanja ili statistiku, ali mi deluje da je izraz medijska pismenost sve prisutnija na svim poljima. Mladi mogu da vide mnogo više objava o medijskoj pismenosti, a znam da postoje i brojni programi i obuke ne samo za one koji se time bave, nego i za sve one koji zainteresovani za rad na toj važnoj veštini 21. veka koja je, možda, u setu najvažnijih veština u veku u kojem živimo. Ne biste mogli da budete medijski pismeni ako niste pismeni na jeziku kojim govorite, a sve pada u vodu ako niste i digitalno pismeni, tako da sve te veštine ne vrede jedna bez druge.
Tanja Trifković smatra da su ulazak društvenih mreža u živote svih nas i, pogotovo, skrivanje iza anonimnih profila koji nemaju odgovornost za napisano ili prikazano – proizveli veliku opasnost:
– Zbog toga, upravo u tom smeru treba raditi sa mladim ljudima. Ponekad imam utisak kako mnogi veruju i u neproverene sadržaje samo zato što se već podudaraju sa njihovim stavovima ili potvrđuju neku čaršijsku „rekla-kazala“ priču. Biraju pre da veruju tom nekom ko je sve neprovereno objavio, a sebe naziva medijem na društvenim mrežama iako nigde, naravno, nema potpisa autora. Zbog toga smo mi, zvanični mediji, koji radimo po svim zakonskim regulativama, manje i čitani, jer navodno nećemo da pričamo o takvim temama, a zapravo mi nemamo potvrdu, odnosno relevantne sagovornike za te neke teme koje često i ne odu dalje od čaršijskih priča. Jedino rešenje vidim u konstantnoj edukaciji, o predočavanju konzumentima sadržaja o opasnostima koje neproverene informacije mogu da nose sa sobom.
Natalija Bratuljević uverena je da su mladi skoro evolutivno razvili veštine kritičkog razmišljanja. Postoje, podseća ona, pravila igre na različitim platformama i mrežama koja tu etiku regulišu:
– Mediji, novinari, platforme, svi su kreatori sadržaja, svi utičemo i informišemo javnost i nova strategija razdvajanja nam stvarno nije potrebna. Uvek se trudim da pitam mlade kada kreiraju sadržaje kako se vode postulatima istinitosti, tačnosti, pravovremenosti… … Imala sam priliku sa mnogo mladih ljudi da razgovaram o tome i jedva čekam te nove, medijski obrazovane. Ako se vode tim postulatima, šta mi možemo da uradimo da pomognemo. To je glavna stvar! Srednja generacija ostala je na praćenju televizija, štampanih medija, radio stanica, ali mlađe generacije više nisu. Možemo da se ljutimo na njih ili da kažemo kako „mladi neće da čitaju, ne žele duge članke i ostalo“, ali možemo isto tako da im se priključimo i da informacije koje su njima važne predstavimo u formatima koje oni vole, jezikom koji oni razumeju i prihvataju, na platformama na kojima oni dele sadržaje, jer se radi upravo o tom negovanju novih publika. Jednostavno – niste dovoljno relevantni, ako niste kao medij relevantni tim mlađim generacijama! Ako mi čekamo samo kada će da se završi sve ovo, onda nekako to u startu nije fer i značiće da smo propustili veliku šansu da pričamo sa mladima, da čujemo šta ih interesuje i da razmislimo šta bismo mogli da im ponudimo.
Natalija podseća da u svetu postoje brojni aktivisti, blogeri, obični građani koji informišu o nekim temama iz njihove zajednice ili neposrednog okruženja koristeći blog platforme ili neke druge društvene mreže i ocenjuje da su te informacije – strašno značajne:
– Oni nisu novinari, ali to što oni rade i te kako pomaže društvu u celini. Mislim da mi te digitalne aktiviste treba da prigrlimo zajedno sa svim drugim aktivistima koji se nalaze u našem okruženju. Broj onih kojima ne odgovara da postoji tačna informacija u javnosti je sve veći. Pored države, takve su i grupe koje zastupaju svoje ili interese izvesne korporacije ili biznisa, imate i velike tehnološke kompanije Nikome od njih ne odgovara da javnost bude pravovremeno i tačno informisana, ali svi brane nešto vrlo opipljivo – brane svoj novac, položaje, uticaje, pozicije, a mi svi branimo nešto što je strašno neuhvatljivo – neke principe demokratije, otvorenog društva, slobode, a kao proizvod to je mnogo teže prodati nego ovo što rade oni – opominje Bratuljević.
Tanja Trifković kaže da je naučila i da svoje znanje prenosi i drugima – koliko je važno da imamo relevantane izvorei mogućnost da svaki izvor proverimo.
– Nama se u praksi dešavalo da čak i policijsko saopštenje ima grešku, tako da uvek treba na neki način proveriti i te zvanične izvore, a kamoli one koji mogu da prenesu neadekvatnu informaciju.
Problem je i što vlastima ne odgovaraju medijski osvešćeni ljudi, dodaje Natalija Bratuljević, jer to podrazmeva i njihovu istaknutu sposobnost kritičkog mišljenja, rezonovanja, pronalaženja pravih informacija, upoređivanje više različitih izvora:
– Mislim da naši ljudi imaju te sposobnosti, jer se vrlo dobro sećam 90-ih i početka ovog veka i situacija u kojima se određeni članovi moje porodice „svađaju“ sa tv prijemnicima, jer slušaju jedne vesti, druge, treće, pa onda mere: da li su na ovoj TV uopšte spomenuli ovo, koliko su minimizirali istinu… Kod nas je televiziji+a i dalje najvažniji mediji i zbog toga i postoji valjda toliko televizija. Na pitanje da li građani mogu da nađu pravu informaciju rekla bih – da, ali uz ozbiljan trud i napor. Mi smo stvarno propustili jedan deo, jer zapravo nikada nismo imali medije koji rade u javnom interesu, nama su takve institucije nepoznate. Teško je i objasniti našim građanima koncept javnog servisa ako oni nisu nikada ranije imali prilike da vide kako to izgleda, kakve sadržaje nudi. Teško je tražiti BBC standarde kad su ti standardi nepoznati ili ih, zapravo, nikada nismo ni imali.
Dragan Đorđević, direktor nedeljnika „Sremske novine“, donedavno predsednik udruženja Lokal pres, uveren je da nema mnogo građana koji razumeju u potpunosti ono što u medijima pročitaju:
Dragan Đorđević
– Problem usložnjavaju društvenih mreže na kojima danas svako može da napiše i da kaže šta hoće. Građani se, nažalost, u velikom broju informišu preko društvenih mreža koje, naravno, nisu relevantan izvor informisanja, jer tu apsolutno ne postoji druga strana, nego imate lična mišljenja. Zbog te medijske nepismenosti građana postoji veliki problem kada tako dobijaju informacije koje nisu tačne, proverene, koje nemaju drugu stranu. Zbog toga na toj medijskoj pismenosti mora mnogo da se radi, a udruženje lokalnih medija Lokal pres je načinilo veliki korak kada je počelo pre dve godine da radi sa mladim ljudima i mnogo radionica određeno je na tu temu.
Medijska pismenost podrazumeva da znamo kako mediji funkcionišu; ako znamo kako mediji funkcionišu znaćemo i kako oni utiču na nas; a ako znamo kako mediji utiču na nas, moći ćemo da prepoznamo i izbegnemo štetne i manipulativne sadržaje. Deluje jednostavno, ali – nije.
Zato jeLokal pres je, čak, izmenio Statut na prošlogodišnjoj skupštini i rad sa mladima i medijsku pismenost uvrstio kao jedan od svojih prioriteta u budućem radu.
M. M. D.
*foto ilustracija – Karolina Grabowska – Pexels
*Ovaj medijski sadržaj sufinansiran je sredstvima iz budžeta Grada Kraljeva. Stavovi iskzani u njemu su stavovi autora, a ne organa koji je dodelio sredstva
