Na inicijativu dr Milorada Gođevca i uz podršku uglednih beogradskih privrednika i intelektualaca, 1903. godine osnovan je tajni odbor koji je organizovao i finansirao akcije zaštite srpskog naroda pod Osmanskim carstvom
(odlomak iz knjige dr Vukašina D. Dedovića)
OSNIVANJE TAJNOG ODBORA ZA POMAGANJE ČETNIČKIH AKCIJA U STAROJ SRBIJI I MAKEDONIJI
Na inicijativu dr Milorada Gođevca, nakon opsežnih priprema, 3/16. avgusta 1903. godine u kući Luke Ćelovića u Beogradu, osnovan je tajni Odbor za pomaganje četničkih akcija u Staroj Srbiji i Makedoniji (pojam „četnik” početkom 20. veka označavao je pripadnika malih gerilskih odreda koji su delovali protiv osmanske vlasti, a ne ono što danas asocira na period Drugog svetskog rata ili kasnije – prim. urednika).
Vesti koje su stizale o bezobzirnom nasilju prema srpskom stanovništvu, koje su sprovodili bugarski aktivisti – komite, naročito prema srpskim učiteljima, sveštenicima i drugim viđenijim Srbima, uzburkale su i srpsku javnost. Pošto su srpska vlada i političari bili neodlučni, spontanom privatnom inicijativom dolazi do stvaranja srpskih patriotskih društava radi organizovanja i naoružavanja četa čiji je glavni cilj bio borba za oslobođenje preostalih ovih srpskih oblasti od Turske i njihovog prebacivanja u Staru Srbiju i Makedoniju.
Ova patriotska društva nastala su „privatnom inicijativom“ u krugu poznatih imena iz tadašnjeg privrednog života. U radovima koji se odnose na pokretanje četničke akcije uglavnom se kaže da je organizacija stvorena na inicijativu dr Milorada Gođevca.
Kao šef lekara beogradske opštine, Gođevac je vršio po službenoj dužnosti sanitarnu kontrolu beogradskih kafana, pekara i buregdžinica čiji su neki od vlasnika bili poreklom iz Stare Srbije i Makedonije. Oni su mu pričali o stradanjima naroda izloženog bugarskom, turskom i arnautskom teroru. (M. Milenović, „Četnička akcija“, odrednica u: Enciklopediji SHS, Beograd, 1928, 945–948; V. Ilić, Srpska vlada i počeci srpskog komitskog pokreta u Staroj Srbiji i Maćedoniji 1903–1905, 227–236; B. Vučetić, „Srpska revolucionarna organizacija u Osmanskom carstvu na početku 20. veka“, 360–361).
Gođevac je tako došao u dodir sa Starosrbijancima i Makedoncima koji su živeli u Beogradu, zalazio je u njihove radnje, svojom blagonaklonošću i predusretljivošću stekao veliki ugled kod ovih ljudi, upoznao se sa njihovim životom i preko njih sa prilikama na jugu. Srbija je krajem XIX i početkom XX veka bila utočište svih ustanika iz Stare Srbije i Makedonije. Oni su u njoj bili prihvatani, bez obzira da li su bili Srbi, pobugareni ili nepobugareni Makedonci, ili Bugari.
U Srbiji, najčešće u Beogradu, ustanici su prezimljavali, a tokom proleća su se vraćali natrag da se bore i štite pravoslavno stanovništvo od turskog i albanskog terora. Tako se dr Milorad Gođevac krajem 1901. godine upoznao i sa vojvodom Stojanom Donskim, pripadnikom VMORO-a rodom iz Lerina. Donski ga je upoznao sa statutom i metodama rada VMORO-a. Dr Gođevac, koji je za to vreme brinuo o njihovom zdravlju, primetio je na njihovim kapama grbove na kojima su oko bugarskog dvoglavog lava bile reči „Svoboda ili smrt“. Od Donskog je čuo da su im te ambleme poslali iz Sofije. Gođevac ga je upitao zašto nose natpis „svoboda“ a ne „sloboda“, kako se to u njegovom kraju kaže.
„Tako nam dadoše, što da pravime?“, odgovorio je Donski. Pristao je na predlog dr Gođevca da im zameni znakove, pa je ovaj naručio kod kujundžije Krste Paškovića 300 posrebrenih amblema sa natpisom „Sloboda ili smrt“.
Za ovo je doznao turski poslanik u Beogradu Feti-paša i odmah protestovao kod Ministarstva inostranih dela Srbije, koje je naredilo Upravi grada da te grbove zapleni. Dr Gođevac je morao svoj postupak da objašnjava i pravda čak i kod predsednika Vlade Dimitrija Cincar-Markovića, koji mu je tom prilikom rekao:
„I ja sam, doktore, iz onih krajeva, iz ohridske Beličice. Samo, još nije vreme da se tamo počne. Treba još pričekati.“
Međutim, Bugari nisu čekali već je Komitet MVRO-a (VMRO-a) doneo proglas i pozvao narod na ustanak na Ilindan 2. avgusta 1903. godine. Tada je Gođevac shvatio da nema drugoga spasa za srpsko ime u ovim oblastima nego poći istim putem kojim su Bugari pošli još od 1894. godine, kada su zapalili Melnik. Gođevčeva zamisao je bila da, prema iskustvima Bugarske, formira odgovarajuću srpsku organizaciju. Učestala ubistva i masakri viđenih Srba u tadašnjoj evropskoj Turskoj, ubrzali su njegov rad na ostvarenju ove ideje.
Da bi se pristupilo radu, rešio je da sa svojim namerama upozna svog prijatelja preduzimača i bankara Luku Ćelovića predsednika Beogradske zadruge, jer je za tu akciju, pored ljudi pre svega bio potreban i novac. Milorad Gođevac je za svoju ideju i za ovaj „rad“ uspeo da zainteresuje, pored Luke Ćelovića, i doktora pravnih nauka, advokata Vasilija Vasu Jovanovića, sabrata iz masonske lože „Pobratimstvo“ i generala Jovana Atanackovića. Ovu četvoricu Srba spojila je misao da je došao momenat za aktivniji odnos Srbije prema Staroj Srbiji i Makedoniji. S jedne strane slabi rezultati dotadašnje zvanične srpske nacionalne politike u tim krajevima, koja se svodila na propagandu preko škola i konzulata i koja je preskupim žrtvama plaćala male uspehe, jer je broj škola i đaka bio sve manji, s druge strane bugarski uspesi, s kojima je bugarska komitska organizacija počela razvijati svoju akciju čak i u samoj Srbiji, zahtevali su neminovno da što pre počne nova borba koja bi se razlikovala od dotadašnje bezuspešne borbe. Kako je teren usled takvog dotadašnjeg rada sve više gubljen, po njihovom mišljenju, oružana četnička akcija bila je jedini način da se srpski živalj u tim krajevima sačuva od daljeg stradanja i asimilacije.
Prve sastanke održavali su u kući Luke Ćelovića gde su na Đurđevdan 23. aprila / 6. maja 1903. godine, doneli odluku da formiraju Odbor za pomaganje srpske četničke akcije u Staroj Srbiji i Makedoniji. Dr Milorad Gođevac je jedan od onih Srba koji su se, posle Miloša Milojevića, svojim radom najviše zalagali za oslobođenje Stare Srbije i Makedonije. Prema priznanju dr Gođevca, bez Luke Ćelovića ceo poduhvat se ne bi ostvario. Ubrzo su im se pridružili i: Nikola Spasić, Ljuba Kovačević, Ljubomir Jovanović Čupa, Golub Marić, kapetan Dragutin Dimitrijević Apis, Ljubomir Stojanović i dr.
Kasnije im se priključio kapetan Živojin Rafajlović iz Vranja, koji je do tada samostalno organizovao prebacivanje naoružanih ljudi u Staru Srbiju i Makedoniju. Tek nakon tih opsežnih priprema na novom sastanku, takođe u kući Luke Ćelovića, 3/16. avgusta 1903. godine osnovan je tajni Odbor za pomaganje četničkih akcija u Staroj Srbiji i Makedoniji.
Na sastanku su se okupile mnoge viđene patriote. Obratili su im se dr Gođevac i Luka Ćelović, obrazložili su svoj rad i ciljeve. U sastav prvog odbora ušli su civili i vojnici: najpre dr Gođevac, Luka Ćelović i advokat Vasilije Vasa Jovanović, zatim profesor Ljuba Davidović, državni savetnik Živan Živanović, inače Apisov ujak, pa političari Ljuba Stojanović i Jaša Prodanović. Od vojnika u Odbor su ušli general Jovan Atanacković i major Petar Pešić. Ovaj drugi je takođe bio upoznat sa situacijom u Makedoniji, jer je tajno obilazio oblast preobučen u žitarskog trgovca. Od tada srpski narod u Makedoniji i četnici više nisu bili prepušteni sami sebi (M. Milenović, „Četnička akcija“, odrednica u: Narodna enciklopedija SHS, Beograd, 1928, 945–948; S. Krakov, Plamen četništva, 57–61; Jovan Hadži-Vasiljević, Četnička akcija u Staroj Srbiji i Maćedoniji, Beograd, 1928, 18–19; V. Ilić, Srpska vlada i počeci srpskog komitskog pokreta u Staroj Srbiji i Maćedoniji 1903–1905, 227–236; B. Vučetić, „Srpska revolucionarna organizacija u Osmanskom carstvu na početku 20. veka“, 360–361).
Britanski nezvanični predstavnik u Beogradu Vilfred Tesiger je 18. avgusta 1903. godine obavestio svoju vladu da je u Beogradu održan tajni sastanak sa ciljem da se organizuju, formiraju i naoružaju čete za invaziju na tursku teritoriju (A. Rastović, „Pogledi Velike Britanije i Srbije na problem Makedonije 1903–1908. godine“, 233). I austrougarsko poslanstvo u Beogradu – otpravnik poslova Nemeš i vojni izaslanik Pomjankovski – javljaju 7/20. avgusta da je u Beogradu 3/16. avgusta formiran Odbor za pomaganje četničkih akcija u Staroj Srbiji i Makedoniji i da je Srbija počela sa formiranjem četa i tako rešila da sledi primer Bugarske u Makedoniji (A. Radenić, Austro-Ugarska i Srbija 1903–1908, Dokumenta iz bečkih arhiva, knj. I, 1903. godina, Beograd, 1973, dok. br. 101, 253).
Od samog početka ova „privatna inicijativa“ dobila je moralnu i finansijsku podršku od velikog broja građana Srbije. U ovo udruženje učlanjivao se veliki broj aktivnih vojnih starešina srpske vojske, pa je ono moglo odmah da pristupi formiranju četa na terenu. (Enciklopedija SHS, Beograd, 1928, 945–948; S. Krakov, Plamen četništva, 57–61; J. Hadži-Vasiljević, Četnička akcija u Staroj Srbiji i Maćedoniji,18–19; V. Ilić, Srpska vlada i počeci srpskog komitskog pokreta u Staroj Srbiji i Maćedoniji 1903–1905, 227–236; B. Vučetić, „Srpska revolucionarna organizacija u Osmanskom carstvu na početku 20. veka“, 360–361; P. Pejčić, Četnički pokret u Kraljevini Srbiji 1903–1908, 34–35; S. Simić, Srpska revolucionarna organizacija. Komitsko četovanje u Staroj Srbiji i Makedoniji 1903–1912, Beograd, 1998, 75–80; Jaroslav Valerijanovič-Višnjakov, „Makedonski pokret i prevrat u Srbiji 29. maja 1903“, Tokovi istorije, 3/2010, Beograd, 2011, 20).
Razni autori, učesnici, početke srpske četničke akcije u Makedoniji datirali su na različite načine. Većina savremenika i autora se slaže da je prva srpska četa formirana u Beogradu 29. marta 1904. godine od 25 četnika i da je njom komandovao Ilija Slavev, kaldrmdžija iz Beograda, poreklom Srbin iz Makedonije. Četa je vozom doputovala do Vranjske Banje, a sa njom su doputovali i dr Vasilije Jovanović i Luka Ćelović. Tamo su četu predali kapetanu Živojinu Rafajloviću, koji ju je peške odveo do sela Bustranja i obezbedio joj da nesmetano pređe srpsko-tursku granicu kod Crkve Sv. Ilije. Ilija Slavev je poneo šifrovano pismo za bugarski revolucionarni komitet MVRO (VMRO), kako bi uspostavio saradnju sa njim, radi zajedničkog rada na istom cilju, oslobođenju ove teritorije od Turaka. U pismu se naglašava da pripadnost Patrijaršiji ili Egzarhatu ne sme da bude smetnja ostvarenju zajedničkog cilja. Međutim, Bugari su taj predlog energično odbili. (J. Hadži-Vasiljević, Četnička akcija u Staroj Srbiji i Maćedoniji, Beograd, 1928, 18; S. Krakov, Plamen četništva, 136; Kosta Pećanac, Četnička akcija 1903–1912, 8–9, 14; Ilija Ž. Trifunović, Trnovitim stazama, Beograd, 1933, 52; Stevan Simić, Srpska revolucionarna organizacija. Komitsko četovanje u Staroj Srbiji i Makedoniji 1903–1912, priredio i predgovor napisao Jovo Bajić, Beograd: Duška, 1998, 61–64).
O ovome opširnije videti u knjizi: Vukašin D. Dedović, Rad Srbije na zaštiti srpskih državnih i nacionalnih interesa u Makedoniji od 1885. do 1912. godine, knj. II, str. 257–278.
dr Vukašin D. Dedović, naučni saradnik
