U Narodnoj biblioteci „Stefan Prvovenčani“, povodom imendana grada, predstavljena je knjiga „Kraj vatrice ti pričam“ autora Radoslava Vesnića mlađeg, delo koje se ne čita samo kao porodična hronika, već kao lično svedočanstvo o sećanju, pripadanju i trajanju.
Program je organizovan u saradnji sa Zavičajnim društvom Kraljevo, a o knjizi su govorili prof. dr Novak Nedić i Dragana Tipsarević. U prepunoj čitaonici – publika koja je došla ne samo zbog knjige već i zbog priče o jednom vremenu i jednom gradu.
„Kraj vatrice ti pričam“ nastala je iz potrebe da se sačuva ono što se najlakše izgubi – priče koje su se nekada prenosile usmeno, sa kolena na koleno. Autor ih je slušao od svog dede Radoslava (nekadašnjeg direktora kraljevačke Gimnazije), a on od svoje bake i taj lanac sećanja danas je pretočen u knjigu. Zato ovo nije samo zapis, već pokušaj da se sačuva glas prošlosti.
Kako je podsetila Dragana Tipsarević, predsednica Skupštine Zavičajnog društva Kraljevo i dugogodišnja direktorka kraljevačke biblioteke, imendan je Kraljevo počelo da obeležava na inicijativu Zavičajnog društva Kraljevo.
Knjiga „Kraj vatrice ti pričam“, osim što je istorija jedne porodice, spoj porodičnih sećanja i ličnih ispovesti, beleži i putopisne priče autora – rođenog 1948. godine u Novom Sadu, unuka Radoslava Vesnića, svestranog kulturnog radnika, po čijem je imenu biblioteka nosila naziv od 1990. do 2001. godine.
Iako nije rođen u Kraljevu, Radoslav Vesnić mlađi je, podsetio je Novak Nedić, bio oličenje „odsutnog Kraljevčanina“ koji nikada nije prekinuo nit sa Grdicom. Iz tih porodičnih veza je i dr Milenko Vesnić, veliki srpski diplomata, ali i mnoge druge ličnosti koje su gradile identitet ovog kraja. Govoreći o knjizi, Nedić je podsetio na dug put porodice Vesnić – od crnogorskih krajeva, preko Toplice i sjeničkog područja, do Grdice, gde su se nastanili još u 19. veku, kada se i desio početak sudbinske veze Vesnića i Kraljeva.
Upravo ta putanja, kroz vekove i prostore, daje ovoj knjizi širinu, ali i dubinu, jer nije reč samo o istoriji, već o sudbinama.
„Ova „vatrica“ počela je od Dunišića, odnosno od babe Velike – Goševke, koja ostaje udovica sa sedmoro dece (pet sinova i dve kćeri) i sa svekrom Novom i bratom Kočovićem. Muž Radonja joj je stradao pod Javorom od naših Turaka (muslimana srpskog porekla) i oni napuštaju Dunišiće i dolaze 1867. godine u Grdicu”.
Odlomke iz knjige publici je približila glumica Gorica Dinulović, vraćajući prisutne u vreme kada su se priče slušale pažljivo, u tišini, „kraj vatrice“, kako i sam naslov sugeriše.
Na kraju večeri, usledio je i simboličan trenutak – Goran Pavlović, predsednik Zavičajnog društva Kraljevo uručio je autoru i članovima njegove porodice članske karte, kao znak pripadnosti i veze koja, očigledno, nikada nije ni bila prekinuta.
O njoj će svedočiti ova koja knjiga podseća na jednostavnu, ali važnu istinu – da se zavičaj ne meri samo mestom rođenja, već onim što nosimo u sebi i što smo spremni da sačuvamo i prenesemo dalje.
