Gledajte, slušajte, uživajte; ovi đaci sve su uradili sami, uz pomoć svoje profesorke
Na ideju da naprave kratki film, učenici – članovi Kluba za UNESKO Gimnazije u Kraljevu došli su posle tužne vesti da nas je prerano napustio srpski prozni pisac i akademik Goran Petrović, koji je rođen u Kraljevu, u njemu živeo i radio i time se uvek ponosio, i u životu, i u svojim delima.
Koliko reči i moćnih poruka staje između početnog citata „Odakle je najbolje gledati u sunce? Najbolje je ako to radite sa mesta gde ste bili dete…“ i onog kojim se film gimnazijalaca iz Kraljeva završava, a citat je iz Petrovićevog romana „Papir“ objavljenog 2022. godine: „Ako imamo u vidu veličinu sveta, onda je književnost sve što je dosad napisano, tek citat izdvojen u pokušaju da se objasni suština ljudskog roda.”
Mnogo je poruka koje su ovi đaci prepoznali u delu Gorana Petrovića čije će ime i važnost dela tek rasti s godinama u kojima ćemo postajati svesni kakvog smo književnika za savremenika imali.
„Goran Petrović je kao pisac brižljivo pristupao i izgovorenim i napisanim rečima, a neretko je u svojim tekstovima oživljavao davno zaboravljene reči i pojmove. Jedan od načina da škola Gimnazija, čiji je Goran Petrović bio učenik, oda poštu bilo je i snimanje filma prema jednom njegovom tekstu. Odabrana je kratka pripovetka „Priča o pričanju“, koja je u programu za prvi razred gimnazija“, pojašnjavaju autori u tekstu objavljenom na sajtu kraljevačke Gimnazije.
Tako je nastao kratak film koji vizuelno,pokretima i slikama, prati priču naratora Jelene Minić. Za enterijer je korišćena unutrašnjost prostora Zavoda za zaštitu spomenika kulture Kraljevo, a za eksterijer jedan park kod Duhovnog centra „Vladika Nikolaj Velimirović”.
Sve promene raspoloženja jednog kneza dočarao je Jakov Obradović, a njegov prijatelj hodočasnik bio je Kosta Bogojević. Kao lepa žena pojavljuje se Lara Majstorović, a sluge, doušnici i pisari bili su Mihajlo Lišanin, Pavle Stajić i Krsman Terzić. Instrumental su za ovu priliku komponovali i odsvirali Dušan Lazić i Ognjen Trajković.
Snimatelj Lazar Gvozdenović je od snimljenog audio-vizuelnog materijala montirao i režirao skoro osmominutni film.
Odabir pripovetke i koncept dramatizacije osmislila je Marija Brković, profesorka srpskog jezika i književnosti.
Pogledajte, a ispod i pročitajte pouke „Priče o pričanju“, da ne bude posle da nam mladi, kroz reči Gorana Petrovića nisu poručili da u životu nije važno dokle se prostire nečije imanje, ili glas o njegovom bogatstvu. Mnogo je važnije šta ste u svom životu videli, koliko ste lepote u njemu mogli da osetite, koga ste nadahnuli i kako će vas ljudi pamtiti.
Bravo, draga deco, za lekciju svim odraslima!
GORAN PETROVIĆ – PRIČA O PRIČANJU
Veruje se, ili se makar priča, da je nekada davno postojao nekakav knez koji se nikuda nije micao iz svoje palate, već je predvajao dokolicu, a i hranio taštinu, tako što je strasno premeravao sve što je posedovao – koliko je ovoga u ostavama, a koliko onoga u stajama, dokle se prostire njegovo imanje, a dokle glas o njegovom bogatstvu…
Lično je, kaže povest, prebrojao i popisao svaku obrvu u veđama svoje lepe žene, svaki odsjaj u njenim očima, svaki njen uzdah, pa onda svaki dragi kamen, svaki žeženi dukat, naposletku i svaku bakrenu paricu u uglovima riznice… Lično je, nastavlja povest potanko, razmerio svaki rif svile, težinu srebrnog svećnjaka, zapreminu ćupa za med ili bačve za vino, pa i obim paučine u lagumima ispod palate…Svakodnevno su tom oholom knezu, pripoveda se nadalje, dolazili razni nameštenici zaduženi za ovo ili ono, podnoseći mu izveštaje, gde je zaplakalo novorođenče, gde se oglasilo zvono za umrle, koliko je koje riblje mlađi u gospodarevim potocima, koliko se zrnevlja zametnulo u klasju raži ili pšenice, koliko su granuli hrastovi od juče, koliko je pak izleglih fazana, prohodalih zečeva i okota druge divljači u njegovim lugovima i šumama… Pa su stizali, razume se, i doušnici da prijave svaki zalogaj, svaki šapat, svaku kletvu i svako ćutanje podanika… A od te silne svite, najviše su se namnožili pisari, njih na stotine i stotine je vodilo, te izjutra, u podne i naveče izvodilo dugačke, složene račune…Odužili su se popisi kneževe imovine, najveća soba u dvoru beše određena za knjige i svitke, a nešto manja za spiskove tih knjiga i svitaka, dok je treća služila za spiskove spiskova, i tako dalje, i tako dalje, zaključno sa jednom prečetvorenom tapijom na baš sve, tapijom takođe utvrđene veličine, koji je knez držao ispod uzglavlja u svojoj ložnici, treba li dodati – u ložnici tačno dvanaest skokova dužine, devet koračaja širine i sedam hvati visine.
Pa opet, jedanput, morao je da osvane dan kada je sve bilo zabeleženo, sve izmereno i prebrojano, ništa više nije imalo da se popisuje, ništa novo da se pridodaje, za sve se tačno znalo gde je i koliko je. Tako se samoljubivi knez nađe u nedoumici, život mu se učini potrošenim, a svaki čas očajnički besmislenim. Osim, pomisli tada – osim što nije znao, pade mu na um spasonosna misao – osim što nije znao težinu priče.
Dabome, priče o sebi, jer ga je težina te priče jedino i zanimala.
Savetovao se knez sa mnogima – kako izmeriti priču? Stavljao je na jedan kraj terazija svoje popise ukoričene u nabrekle knjige, a na drugi iste takve knjige praznih listova. Ali, razlika je bila jednaka samo težini utrošenog mastila. Merio je on praznu bocu, te bi u nju rekao svoje ime i plemićke titule, ali je razlika bila taman kao kada se reč pretvori u dah, a dah u kaplju vode, rosicu na staklenom zidu one boce. Probao je razne načine i lukavstva, ali do razmere priče nije mogao da dođe dok se ne doseti da nađe čoveka iste težine, da tom i takvom ispriča svoju priču i da onda vidi za koliko će onaj drugi da pretegne.
– A, bogme, sigurno je da neće malo, samo kada čuje šta sve posedujem! – naglas je rekao, pre no što je zapovest izdao.
Razmileše se nameštenici po kneževini, tragaše za takvim i takvim gospodarevim parnjakom, merkaše od oka ovoga i onoga, pa naposletku, u jednom pukom svratištu,
nađoše skitnicu ili hodočasnika koji se po težini nije razlikovao ni za broj slova u imenu, zvao se naime kao i gospodar, smo što nije bio gospodar ama baš ničega, ako se ne računa da je svojim životom sasvim sam raspolagao, hodajući po svetu, tamo i ovamo, kako mu se gde prohte.
Već u zoru, ispred palate, postavljena je jednostavna sprava, koju deca zovu klackalicom. Na jednom njenom kraju imao je sedeti knez, na drugom onaj skitnica.
Zamisao beše jednostavna, prvi će ispričati svoju priču, drugi će je saslušati, pa će se onda videti za koliko je pretegao. I tako i bi. Prvi je pripovedao, drugi je slušao, jutro se pomerilo ka podnevu, sunce je dostiglo vršnu tačku, a onda stalo da omiče, već se sumrak stao sukati na krajevima dana, ali se ništa nije događalo – ravnoteža, bez obzira na raskošnu kneževu priču, nije bila narušena, klackalica se nije pomerala ni za treptaj, ni gore, ni dole.
Pred samo veče, sasvim promukao od duga kazivanja i srdžbe što njegova priča ne urađa
vidnim pomakom, knez uzviknu:
– Slušaš li ti mene?
– Slušam, gospodaru – uzvrati ovaj. – Pomno slušam, mogao bih sve i da ponovim…
– Ali, to nije moguće, toliko sam toga vrednog rekao, zar ni za zavist da pretegneš
od obilja moje priče…
– Tvoja je priča, plemeniti kneže, zamašna – sledio je odgovor.
– Ruku na srce, ima je, ima, život ti nije bio sirot. Međutim, bez obzira na njenu težinu, mi ostajemo na istom zato što si ti sam nekako lakši dok je nekom pričaš, a meni je za isto toliko lakše dok te slušam. Zato, iako se mnogo toga u tvojoj priči zbilo, među nama se ništa nije promenilo. Ako ne računaš da nam je obojici za priču lakše. A to nikako nije malo. Rekao bih da je sasvim dovoljno.
U isto vreme sišavši sa sprave, knez i onaj skitnica se lagano, nogu pred nogu, uputiše ka palati. Sada je drugi, onaj što nije posedovao silna imanja, nešto potanko kazivao prvome, valjda šta je sve video hodeći svetom. I obojici je opet bilo podjednako lakše, kako to i biva kada neko nekome pripoveda priču ovakve ili onakve sadržine.
Izvor: Goran Petrović, Sve što znamo o vremenu, Narodna knjiga – Alfa, Beograd, 2003
