Predrag Cvijović, jedan od najpoznatijih kraljevačkih atletskih trenera, kaže da je kroz njegov rad prošlo oko 5.000 mladih, da je pripremao sportiste za 14 Olimpijskih igara i da mu je posebno drago što „Trka Kraljeva“ ponovo živi. Ove godine je posmatrao, a za narednu već ima plan – da prehoda svih pet kilometara
Predrag Cvijović, kraljevačkoj sportskoj javnosti poznatiji kao Peco, danas nije bio među učesnicima „Trke Kraljeva“, ali je događaj posmatrao sa posebnom emocijom. Za njega ova trka nije samo još jedna sportska manifestacija.
Skoro 55 godina života vezao je za kraljevačku atletiku: kao trener, sportski radnik i čovek kroz čije su ruke prošle generacije mladih sportista.
– I ja sam pre mnogo godina, krajem šezdesetih, trčao ovu trku. Bio mi je san da se ponovo organizuje i zato me mnogo raduje što je ovo već treća „Trka Kraljeva“ – kaže Cvijović.
Kada govori o atletici, brojeve ne izgovara kao statistiku, već kao vreme provedeno sa ljudima. Procena mu je da je za više od pola veka rada kroz njegove treninge prošlo oko 5.000 dece.
– To je jedna armija mladih ljudi. Nekad ni sam ne mogu da poverujem kada pogledam spisak. Za bar dvoje od troje imena znam ko su, šta su, čime se bave – priča Peco.
Mnogi od njih više odavno nisu ni deca ni aktivni sportisti. Neke od devojaka koje je trenirao, kaže, danas su mame i bake, njegovi nekadašnji atletičari postali su očevi i dede, ljudi sa svojim porodicama i životima daleko od stadiona. Ali – veza sa trenerom nije nestala. Kada je, 2023. ili 2024. godine, prestao aktivno da trenira, grupa njegovih nekadašnjih atletičara organizovala je ručak u znak zahvalnosti.
– Došlo ih je petnaestak. To mi je mnogo značilo. Ne zbog ručka, naravno, nego zato što čovek tada vidi da ono što je radio nije ostalo samo rezultat na semaforu ili medalja, nego nešto što ljudi pamte – kaže Cvijović.
Njegova trenerska biografija impresivna je i po sportskim dometima. Kaže da je sportiste pripremao za 14 Olimpijskih igrada, a da je već 1972. godine bio uključen u pripreme za svoje prve”trenerske” Olimpijske igre.
Jednu od uspomena iz novijeg perioda vezuje za Pariz 2024.
– Imao sam dečaka kojem sam govorio: „Ići ćemo mi u Pariz na Olimpijske igre.“ Nekoliko dana pre puta pita me: „Peco, da li ćemo mi avionom?“ Kažem mu: „Nikola, nećemo valjda da se truckamo autobusom.“ Takve stvari su velike zato što motivišu dete. Daju mu osećaj da može da dosegne nešto što mu je do juče delovalo daleko – priča Peco.
Za njega je upravo to bila jedna od najvažnijih uloga trenera: da vidi potencijal pre nego što ga dete samo prepozna. Tokom karijere nije stajao sa strane dok su drugi trčali.
– Kad deca trče desetak kilometara, morao sam i ja po tri-četiri da trčim, da stignem pre njih, da ih sačekam, da vidim kako rade. Trener ne može samo da kaže „trči“ i da ostane na mestu – govori sa osmehom.
Danas ima 82 godine. Ove godine „Trku Kraljeva“ je samo posmatrao. Planirao je, kaže, da prehoda pet kilometara, ali je sa ozbiljnijim hodanjem počeo tek nedavno i procenio da još nije spreman. Za narednu godinu, međutim, nema dilemu.
– Dogodine želim da prehodam tih pet kilometara – kaže. U njegovom slučaju to neće biti samo još jedna završena trasa. Biće to krug koji spaja gotovo šest decenija: od mladića koji je krajem šezdesetih trčao ulicama Kraljeva, preko trenera koji je kroz atletiku vodio hiljade dece, do čoveka koji danas, sa 82 godine, i dalje pravi plan za sledeći start. Možda je upravo zato Peco među onima koji najbolje razumeju šta znači kada se jedna gradska trka vrati i opstane, zato što je čovek za kojeg atletika nikada nije bila samo pitanje brzine, nego i lepote disciplne koju ne zovu uzalud kraljicom svih sportova.
M. M. D.
