Lični stav čitaoca: Nepodnošljiva lakoća inkluzije

Inkluziji dece sa smetnjama u razvoju u Srbiji se posvećuje velika pažnja i mnogo se govori o postignutim uspesima. Obrazovanje i vaspitanje dece sa smetnjama u razvoju pre uvođenja inkluzije imalo je prilično nedostataka, ali je ona kod nas uvedena na takav način da je stanje u toj oblasti učinila još gorim. Osokoljeni moralnom i, još više, finansijskom podrškom iz Evropske unije, eksperti različitih profila zahvalili su se za tu podršku našim stranim prijateljima tako što su smislili model inkluzije koji naliči onom čuvenom zakonu iz Domanovićeve Stradije, prema kojem „žito i, uopšte, usevi moraju uspevati i davati dobar rod“. Tako od početka pogrešno i nerealno postavljena inkluzija nije mogla dati rod, posebno ne dobar, i pored propisa koji su zapovedali da se stvarnost povinuje propisanim maštarijama.

Ako mislite da u našem modelu inkluzije vodeću ulogu u obrazovanju i vaspitanju dece sa smetnjama u razvoju imaju defektolozi, kao jedini stručnjaci koji su stekli visoko obrazovanje za rad s takvom decom, varate se.

Ovde stručnjaci drugih struka imaju isti, pa i veći uticaj od defektologa. Od procene defektologa važnije su i želje roditelja dece, a o uticaju nevladinih organizacija da i ne govorim. Da neko predloži takav odnos snaga za neku drugu delatnost, verovatno bi izazvao podsmeh ili bi ga poslali na odgovarajući pregled. 

Za Riplija i rubriku „Verovali ili ne“ je činjenica da u periodu od 2009. do 2017. godine defektolog uopšte nije bio predviđen kao stalan član interresorne komisije, a čak se nije pominjao ni kao mogući povremeni član. A reč je o telu koje treba da odredi najbolji obrazovni model za decu sa smetnjama u razvoju! Dakle, o tome su odlučivali stručnjaci koji su tokom svog obrazovanja malo ili nimalo mogli da nauče o deci sa smetnjama u razvoju! Zamislite situaciju u kojoj o lečenju bolesnika sa zapaljenjem pluća odlučuje konzilijum u kojem nema pulmologa.

Ministarstvo prosvete (u daljem tekstu: Ministarstvo) uveravalo je javnost da uvođenjem ovakvog oblika inkluzije samo sledi evropske uzore. Koje? U Evropi se inkluzija ne sprovodi u svim zemljama na isti način, a ni u jednoj zemlji se ne sprovodi bez ključne uloge defektologa u tom procesu. Razvijene evropske zemlje ne trpe amaterizam i laicizam kada je reč o stručnim poslovima. Dopuštaju ih samo pri praktikovanju nekog hobija. Ministarstvo kao jedan od problema u inkluziji navodi nedostatak pedagoških asistenata (pomoćnika), a oni mogu biti i laici koji postaju stručnjaci posle obuke od nekoliko desetina sati! I master-defektolog takođe može biti pomoćnik (!), ali je njemu za to trebalo pet godina fakulteta.

Sledeći problem su sredstva za sprovođenje inkluzije. Pošto je kod nas, i to samo delimično (jer su na to uticali netrpeljivost i predrasude prema defektolozima), izabran model inkluzije iz prebogatih zemalja, dužnost vlasti bila je da obezbedi sredstva koja te zemlje u inkluziju ulažu. To nije učinjeno: kod nas su postavljeni visoki ciljevi s niskim sredstvima i visokim uštedama.

Pošto lične pratioce treba platiti iz budžeta lokalnih samouprava, a i teško ih je obezbediti jer su bedno plaćeni, deca sa smetnjama u razvoju na njih čekaju i više godina. Neisplativo je pisanje i štampanje prilagođenih udžbenika koji bi bar delu dece sa smetnjama u razvoju olakšali učenje, posebno kad je reč o deci sa intelektualnim smetnjama (eufemizam za mentalnu retardaciju!) – zato ni njih nema. Defektolozi i ostali nastavnici škola i odeljenja za učenike sa smetnjama u razvoju (pod izgovorom potrebe preciziranja propisa!) dodatno se opterećuju povećanjem norme časova neposrednog rada jer se tako štedi na broju izvršilaca. Članovi interresornih komisija su slabo i neredovno plaćeni za svoj rad, a s obzirom na to da rade na drugim radnim mestima, teško da mogu da stignu da valjano obave i dijagnostiku, a kamoli brojne druge poslove koji su im stavljeni u nadležnost. Obukom od nekoliko desetina sati dobijaju se brzo i jeftino novi „stručnjaci“ za rad s decom sa smetnjama u razvoju – pedagoški asistenti. Troškovi bi bili još mnogo manji kada bi, što je ideal inkluzivnih magova, sva deca sa smetnjama u razvoju prešla u redovan sistem obrazovanja i vaspitanja, čime bi otpali troškovi za škole i odeljenja za učenike sa smetnjama u razvoju. Sve sam privid do privida i ušteda do uštede, a uz to delujete nekako savremeno, humano, evropski…

Pokušao sam da privolim vlast da odustane od uštede putem povećanja norme neposrednog rada sa učenicima za nastavnike škola i odeljenja za učenike sa smetnjama u razvoju (radi manjeg broja izvršilaca). Zato sam poslao brojne argumentovane dopise na više adresa (Ministarstvo, Nacionalni prosvetni savet, Društvo defektologa Srbije, skupštinski Odbor za obrazovanje, nauku, tehnološki razvoj i informatičko društvo, Fakultet za specijalnu edukaciju i rehabilitaciju (FASPER) i Zavod za unapređivanje obrazovanja i vaspitanja). Pre toga sam se obratio i predsednici Zajednice škola za učenike sa smetnjama u razvoju i invaliditetom Republike Srbije s predlogom da reaguje zbog kršenja zakonske odredbe o normi časova neposrednog rada sa učenicima.

Nijedan od pomenutih subjekata nije pokazao zainteresovanost ni za prava defektologa i drugih nastavnika koji rade sa učenicima sa smetnjama u razvoju niti za ugrožavanje zakonskog prava tih učenika na kvalitetan obrazovno-vaspitni rad, do čega sigurno dolazi povećanjem opterećenosti nastavnika. Neki na moj dopis uopšte nisu ni odgovorili, makar iz osnovne pristojnosti (FASPER, Nacionalni prosvetni savet i Društvo defektologa Srbije). I kurtoazni i nezainteresovani odgovori koje sam od ostalih dobio suštinski takođe predstavljaju ćutanje. A ćutanje je zlato koje održava ugodni privid u ovoj oblasti i od kojeg ćutači od zahvalne vlasti dobijaju pozlate za svoje pozicije.

I pored svega rečenog, inkluzija je kod nas jamačno uspela… na papiru, po principu: ono što je napisano – to se i ostvarilo, makar svima bilo jasno da to nije istina. Ili će magijska moć reči dovesti do toga da će se postavljeni uzvišeni ciljevi dosegnuti ako nastavnici dovoljno dugo i uporno budu zapisivali da se to zaista dešava.

Ovako pogrešno postavljena i još gore primenjivana inkluzija posebno je nanela štetu deci sa intelektualnim smetnjama, a ta deca su najbrojnija u populaciji dece sa smetnjama u razvoju. Za razliku od drugih smetnji u razvoju, savremena obrazovna tehnologija ne može otkloniti ograničenja koja nose intelektualne smetnje. Deci sa intelektualnim smetnjama, čak i ako su lake, ne odgovara potpuna inkluzija, odnosno školovanje u redovnom sistemu obrazovanja, već njihov najbolji interes zahteva nastavu u malim odeljenjima, koju pretežno izvodi defektolog-nastavnik, dakle – školovanje pod posebnim uslovima. To, razume se, ne znači da ona treba da budu izolovana, već se ovde može primeniti delimična inkluzija/integracija, o čemu, opet, poslednju reč treba da ima defektolog. Dodatni problem je to što su intelektualne smetnje često udružene s drugim smetnjama i bolestima (poremećaji pažnje, senzorne smetnje, telesna invalidnost, neurološki i psihijatrijski poremećaji itd.).

foto ilustracija – Mote Oo Education from Pixabay

Da li je dobro gurnuti dete sa intelektualnim smetnjama (od lakih do dubokih!) u veliko odeljenje, među decu koja su sva superiornija od njega i koju ono teško može da razume, uz, i to možda, povremenu dodatnu podršku defektologa? Uz to njegovu po pravilu nestabilnu pažnju ometa ono što rade drugi učenici, a često se dešava da i dete s intelektualnim smetnjama ometa čas i time ugrožava pravo ostale dece na kvalitetan obrazovno-vaspitni rad.

Mi koji radimo s decom sa smetnjama u razvoju bili smo mnogo puta svedoci pretrpljenih patnji, i to bez skoro ikakvih obrazovno-vaspitnih rezultata, dece s intelektualnim smetnjama koja su pohađala nastavu u redovnim školama i odeljenjima. To se jasno moglo uočiti pri njihovom prelasku u posebna odeljenja s redovnim radom defektologa. Neka od njih su u posebna odeljenja prelazila kad su već bila na ivici psihotičnog poremećaja, a po dolasku u posebno odeljenje stanje im se brzo značajno popravljalo – postajala su zadovoljnija, raspoloženija, radosnija, a ako je bilo agresivnosti, ona je nestajala ili se bar znatno smanjivala. O obrazovno-vaspitnom napredovanju da i ne govorim.

Pa ipak, u trenutnoj atmosferi i(nk)luzomanije nije preporučljivo reći ili napisati da obrada propisanih nastavnih sadržaja nije u najboljem interesu deteta s intelektualnim smetnjama (od lakih do dubokih, često udruženih s drugim smetnjama i bolestima) i da ste zato s njim radili nešto što njegovim potrebama i mogućnostima odgovara, ali, avaj, odstupa od izmaštanih ciljeva inkluzivnih mudraca! Rizikovaćete da budete označeni kao nesposobni ili će vam nalepiti neku još goru etiketu. Zato mnogi nastavnici, da bi izbegli razmirice, pišu besmislice. I skoro svi su zadovoljni: i oni, i Ministarstvo, i rukovodstvo škole, i roditelji učenika (dok ne nastupi bolno otrežnjenje!). Pljušte i nagrade za primere dobre prakse.

Zaštitićete sebe i čak ćete biti pohvaljeni ako napišete da ste s detetom s intelektualnim smetnjama (lakim, umerenim, teškim…), bilo da je ono u redovnom ili posebnom odeljenju, uspešno obradili Pitagorinu teoremu, polinom ili vađenje kvadratnog i kubnog korena; ili ste neverbalno autistično dete sa umerenim ili, još bolje, s teškim intelektualnim smetnjama priveli razumevanju pesme „Plavi čuperak“ (čuperak kose koji je u nečijoj glavi!). Još je za veću pohvalu ako napišete da neverbalno autistično dete sa istim stepenom intelektualnih smetnji uspešno savladava strane jezike ili ste zapisali da je savladalo građenje kovalentne veze u hemiji…

Problemčić, koji se prećutkuje, jeste to što se besmislenim insistiranjem na obradi sadržaja koje dete ne može da savlada niti su mu potrebni gubi mogućnost da dete savlada ono što može i što mu je zaista za život potrebno. A malo ko mari i za osećanja, za patnju one dece sa smetnjama u razvoju čije su roditelje ubedili da treba da pohađaju redovnu nastavu, a to njihovim potrebama i mogućnostima ne odgovara. Sve je moglo biti drugačije da su u osmišljavanju i sprovođenju inkluzije ključnu ulogu imali defektolozi koji zaista rade s decom, a ne kabinetski i ini eksperti drugih struka i, možda, defektolozi koji dugo ne rade s decom jer (da li zasluženo?) zauzimaju važnije pozicije.

Nastavnici i stručni saradnici uglavnom ne progovaraju javno o svojim nevoljama u primeni inkluzije, u strahu od prigovora da nisu dovoljno marljivi ili sposobni, ili, daleko bilo, da su neprijatelji NJenog Veličanstva Reforme ili NJenog Visočanstva Inkluzije. Samo neka strogo anonimna anketa među nastavnicima i stručnim saradnicima dala bi pravi odgovor na pitanje šta oni zaista misle o tome.

Konačno, da čitaoci ne bi pomislili da sam do sada ćutao, napominjem da sam  svoje stavove o našoj inkluziji izneo u više knjiga i članaka u stručnim i naučnim časopisima, a o tome sam govorio i na domaćim i međunarodnim konferencijama. Nisam ćutao, za razliku od mnogih koji, iz straha ili interesa, i dalje sramno ćute o problemima, a bili su, s obzirom na pozicije koje (nažalost) zauzimaju, mnogo pozvaniji od mene da progovore.

Dr Slobodan R. Martinović, dipl. pravnik i dipl. defektolog-oligofrenolog, Lazarevac

2 komentara za naslov “Lični stav čitaoca: Nepodnošljiva lakoća inkluzije

  1. Tišina tamo! Valjda Vučić bolje zna. On je zvanično i zakonski škole proglasio obrazovnim, umesto vaspitno-obrazovnim ustanovama, da bi posle majskog masakra tiho vratio reč vaspitno u zakon i propise. Vidi se da čovek zna šta radi.

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *