Neke porodice ne ostavljaju veliko bogatstvo; ostave sto oko kojeg je svako znao gde pripada.
Okupljali su se oko stola i delili koricu hleba koja je mnogo puta bila slađa od najraskošnijih gozbi. A bilo ih je.
Umeli su od malog da naprave veliko.
Smejali su se, plakali, raspravljali i mirili se, a kada bi se neko posle puta vratio kući, prvo bi seo za sto u trpezariji. Kao da ih je neka nevidljiva sila privlačila na isto mesto. Svako je imao svoju stolicu i svoje mesto. Nikada se nije sedalo na prazne stolice. One su pripadale nekome drugom. Čekale su svog vlasnika da se vrati kući. A kada bi se zauzela jedna stolica, vrlo brzo bi se popunile i ostale. Jedan po jedan, ukućani su dolazili za sto i priča bi počinjala. Uvek je bilo šta da se ispriča.
Niko nije delio zadatke, niti je bilo potrebe da se bilo šta govori. Dovoljno je bilo da se vaza sa cvećem malo pomeri prema vrhu stola, preko pažljivo uštirkanog heklanog miljea razastre beli stolnjak i svi su već znali šta treba da urade. Razumeli su se bez reči.
I tako bi nešto za mezu ubrzo bilo na stolu, a razgovor nastavljen kao da prekida nije ni bilo.
Bili su savršeno uigrani u ritualu koji je obeležio njihove živote.
Na sto se nikada nisu stavljale šerpe, tiganji, a pleh da i ne pominjem, iako je upravo u njemu ostajala ona čuvena „moča“ zbog koje su se na kraju ručka mastili brkovi. Red bi se otegao da bi se u moči bar na kraju uživalo.
Nedeljom se iz komode vadio uredno složen kobaltni servis koji se ručno prao, jer kobalt ne ide u mašinu za sudove. Kristalne čaše za rakiju, vino, vodu i sok krasile su sto. Escajg je bio uredno složen, a kašičice uvek iznad tanjira, nagoveštavajući da posle ručka dolazi desert. Salvete su gotovo svake nedelje bile drugačije, baš kao i cveće koje se pažljivo biralo na pijaci. Moralo je biti sveže, mirisno ili jednostavno lepo oku.
Sto nikada nije bio tesan. Za svakog putnika namernika bilo je mesta. Kako se porodica umnožavala, rasla je i radost okupljanja.
Zanimljivo je da se nameštaj godinama menjao. Menjale su se zavese, tepisi, police i ormari. Samo je sto ostajao isti. Bio je svetionik zajedništva porodice koja je iznad svega poštovala zajedničke obroke i nedeljne ručkove koji su uvek bili drugačiji i posebni. Jedno je samo bilo nepromenljivo. Iz nedelje u nedelju smenjivale su se supa ili čorba, a za Uskrs je obavezno na sto stizala jagnjeća čorba.
Najbolje supe kuvala je mama. Nisu smele biti mutne, jer onda to nije prava supa. Iz šuplje kosti pažljivo se vadila sva srž, jer je upravo ona bila najzdraviji deo. Sa knedlama ili rezancima, svejedno, ali rezanci su morali biti domaći. Pravljeni u subotu uveče i ostavljeni da se suše kako bi u nedelju bili spremni za ručak.
U izboru jelovnika učestvovali su svi. Svako je imao nešto što voli, a mama se trudila da za svakoga na stolu bude ponešto.
Za tim stolom nije se samo obedovalo.
Za njim su se donosile važne odluke, vodili ozbiljni razgovori, čitale novine uz subotnji i nedeljni doručak, naglas komentarisale vesti i čitale čitulje.
Za tim stolom igrao se šah. Kartalo se. Vodile su se beskrajne rasprave o životu, politici i ljudima. Neretko se upravo od tog stola ujutru odlazilo pravo na posao. A sve su to bile ozbiljne face.
Za stolom niko nije nosio svoju titulu.
Za tim stolom slavila su se venčanja, dočekivala rođenja i oplakivali odlasci.
Vremenom su stolice počele da popuštaju, ali niko nije želeo da ih menja. Malo bi se dotegle i život bi išao dalje.
A onda je jednog dana prodat i stan.
Sa njim je otišao i hrastov sto kao uspomena na jednu srećnu porodicu.
Ljubav oko stola nije priča o jednom stolu.
To je porodični manifest.
Marijana Šećibović
