U porodici Milić bilo je ljubavi i vere, a danas je među nama Nada, Majka Hrabrost koja je izgubila sve što se moglo, a ipak živi, u sećanjima i verovanju da žrtve njenih najmilijih nisu bile uzaludne, poruka je sa današnjeg događaja u Kraljevu
Srđan i Boban Milić bili su blizanci i imali su po 26 godina kada su, kao profesionalni pripadnici Vojske tadašnje SRJ, u samo deset dana razmaka, aprila 1999. godine poginuli u ratu na Kosovu i Metohiji. Najpre je, tokom izvršavanja borbenih zadataka, 4. aprila, vozilo u kojem se nalazio dvadesetšestogodišnji Srđan sa vozačem i još tri vojnika, naletelo na minu. Srđan je preminuo istog dana na VMA, gde je prebačen iz bolnice u Kosovskoj Mitrovici. Na ratnom zadatku 14. aprila gine i potporučnik Boban Milić, koji se sa još sedmoricom vojnika nalazio u oklopnom vozilu, koje su pogodile rakete na toplotno navođenje.
Svoje živote blizanci Milić položili su na branik otadžbine braneći je od NATO snaga i terorističke OVK. Njihov brat Goran, dve godine stariji od njih, preminuo je 2000. godine. Ubila ga je tuga za braćom i nije se probudio jednog jutra. Otac braće Milić koji je, nakon pogibije drugog sina zamrzao svoju funkciju u Službi državne bezbednosti, javio se kao dobrovoljac u jedinicu Vojske Srbije u kojoj mu je sin bio komandir. Tu je proveo ostali deo ratnih dejstava, ali, kako je govorio, „metak ga nije hteo“. Preminuo je pre 12 godina.
Pogledajte VIDEO reportažu:
Prve boračke spomenice u Srbiji posle osam decenija danas su u Kraljevu uručene majci Nadi, Majci Hrabrost, kako je mnogi zovu.
Nada Milić, Srđanova i Bobanova majka primila je posthumno Boračke spomenice od Nikole Selakovića, ministra za rad, zapošljavanje, boračka i socijalna pitanja i Miloša Vučevića, potpredsednika Vlade Srbije i ministra odbrane.
– Srbija danas sa zakašnjenjem od blizu tri decenije, odaje poštovanje i zahvalnost svojim borcima, ratnim veteranima, ratnim vojnim invalidima, ali i porodicama palih boraca u svim odbrambeno-otadžbinskim ratovima od 1990. do 1999. godine – istakao je Selaković.
On je podsetio da je Zakon o pravima boraca, vojnih invalida i civilnih invalida rata donet 2020. godine, a pre tri meseca doneta je Uredba kojom je ustanovljena Boračka spomenica.
– Neposredno nakon toga u Zavodu za izradu novčanica krenulo je kovanje prvih spomenica, čija je dodela dužnost države i današnjih generacija. Zato je dodela prvih Boračkih spomenica samo početak niza događaja u celoj Srbiji. U porodici Milić bilo je ljubavi i vere, a danas je među nama Nada, majka hrabrost koja je izgubila sve što se moglo, a ipak živi, u sećanjima i verovanju da žrtve njenih najmilijih nisu bile uzaludne – kazao je Selaković.
Ministar je podsetio da je Kraljevo grad koji je 1999. godine primio najveći broj izgnanika sa Kosova i Metohije i imao odziv na mobilizaciju od 115 odsto – uz 15 odsto dobrovoljaca.
On je pozvao borce širom cele Srbije da utvrde svoj status borca, jer će se, kako je istakao, država y narednom periodu potruditi da obezbedi niz prava i pogodnosti za sve one koji su nosioci spomenice i boračke legitimacije u saradnji sa gradovima i opštinama, u saradnji sa javnim preduzećima i drugim kompanijama.
– Naša prolaznost i ništavilo nemaju nikakvog smisla bez utemeljenja u ljubavi, veri i nadi. Te tri kategorije pobeđuju smrt kao konačno ishodište svakog živog bića. Porodica Milić živela je i živi svoj život utemeljen u našoj veri i Isusu Hristu, živeći život ispunjen ljubavlju prema porodici, bližnjima, svome narodu i otadžbini i svim drugim ljudima. I kao što Isusa nije mimoišla čaša stradanja, tako ni Miliće nije. I kao što je on svojim stradanjem i ljubavlju i verom pobedio smrt tako su i oni zablistali u večnosti i stoje u nebeskom stroju Srbije kao naši molitvenici pred Bogom – kazao je ministar Vučević.
Gradonačelnik Kraljeva dr Predrag Terzić je obrativši se Nadi Milić istakao da je ona „jaka, hrabra žena, koja čuva uspomenu na svoje sinove i supruga:
– Svi zajedno nastavićemo da se sećamo braće Milić, ali i svakog poginulog borca, da brinemo o ratnim vojnim invalidima i borcima. To je naša obaveza, a ja sam siguran da će snažna država Srbija u tome uspeti.
Nada Milić je, nakon što je primila Boračke spomenice, izjavila da je, istovremeno srećna što se o onima koji su položili svoje živote za otadžbinu, pa i o njenoj deci danas više govori, ali i veoma tužna:
– Na svoju decu sam ponosna, ali i tužna što moj suprug nije danas ovde da on primi spomenice umesto mene, jer je zaslužio. Uvek je govorio da treba da se piše, da se ne zaborave ta deca, ne samo moji sinovi, nego i svi drugi stradali.
Dok su se na ekranu smenjivale porodične fotografije nekada srećne porodice Milić, čiji nijedan sin nije doživeo tridesetu godinu, niti je za sobom ostavio potomke, na licu majke Nade Milić lebdeo je osmeh. Nije to izgovorila glasno, ali je izgledalo kao da se danas, bar na trenutak, ponovo susrela sa njima živima. U taj njen osmeh kao da je stalo saznanje iz misli nepoznatog autora da je “sve osim smrti – moguće preživeti i da zato junaci nikada ne stare, već žive u večnoj sadašnjosti“.
M. M. D.
