Kad bismo zaključivali po Kraljevu, ispalo bi da nema nikakve krize poezije i da je knjiga još uvek glavni mediji, iako svuda čujemo da su drugi mediji zamenili knjigu, smatra pesnik i akademik
Kada je prošle nedelje, kako sam kaže, „po ko zna koji put boravio u Kraljevu“, bilo je to isto kao da je u gradu na Ibru – prvi put, otkrio nam je akademik i pesnik Matija Bećković. Bio je gost na otvaranju izložbe „Matija“, posvećene njegovom liku i delu koju je osmislila i realizovala nekadašnja direktorka kraljevačke biblioteke – Dragana Tisparević, a onda je održao i svoje – pesničko veče koje je pokaztalo da su uzbuđenje i ljubav Bećkovića i Kraljevčana – obostrani. Bio je to program kojim je otvoren Žički sabor bibliotekara koji je okupio bibliotekare iz cele Srbije i inostranstva.
– U Kraljevu sam uvek gost sa najvećim uzbudjenjem. Tu je i sedmovrata Žiča, a sigurno da je ona uticala da i Kraljevo bude tako jedan veliki kulturni centar. Ovde imamo i našu legendarnu Draganu Tipsarević i časopis „Povelja“ koji objavljuje knjige pesnika, tako da – kad bismo zaključivali po Kraljevu, ispalo bi da nema nikakve krize poezije, i da je knjiga još uvek glavni mediji, iako svuda čujemo da su drugi mediji zamenili knjigu – istakao je Bećković.
Njegov boravak u Kraljevu bio je prilika da porazgovaramo o lepoti pisane reči, sreći uopšte, pesmama koje još nije napisao i prestanku važenja zabrane ulaska u Crnu Goru.
Krug: Gospodine Bećkoviću, živimo li u dobu kada se čini da su reči sve manje važne i koliko ima od trenutka kad reči postaju manje važne – do trenutka kada i čovek postane manje važan?
– Svaka prava reči je jedan duhovni pogodak. Nju svako primeti, čak i kad vam se čini da niko ništa ne čita i da je svima sve svejedno. Čim neko spoji srećno dve reči, odmah to svi primete i citiraju.
Krug: Ali, koliko je teško istrajati na tome da Vi radite onako kako to (neispravno) rade drugi?
– To mi je sudbina. Ne možete drukčije time da se bavite. To je vaš život. Ponekad ne znate ustvari da li ste to sami kazali ili se nešto kazalo samo.
Krug: Koliko ste Vi u svom životu imali tih stvari koje su se kazivale same ili ste najviše svog unutrašnjeg ja morali da uložite u svoje stvaralaštvo?
– Većina napisanog se kazivala sama ali, recimo, moj prijatelj – neprežaljeni Dušan Radović, na vrhuncu svoje slave, kad je imao onu emisiju „Dobro jutro, Beograde“, koju su svi slušali i citirali, nikad nije zaboravio da spomene: „Imao sam sreće!“ Treba imati malo sreće…
Krug: Jeste li je imali Vi?
– Ja bih mogao još pre njega to da kažem.
Krug: sada Vam je ukinuta i zabrana ulaska u Crnu Goru?
– Sada su se desila čuda sa Crnom Gorom. Kako je uvek najlepša ona pesma koju niste napisali, sa Crnom Gorom su se desila i dešavaju se čuda. Bićemo i svedoci toga da se ona izbavi baš kad su je svi prežalili.
Krug: Da li i Vi još uvek svoju najlepšu pesmu niste napisali?
– Ona je baš zato i najlepša!
O IZLOŽBI „MATIJA“
Dragana Tipsarević, autorka izložbe „Matija“, prvu izložbu o akademiku i pesniku Matiji Bećkoviću priredila je pre 13 godina, kada je on bio dobitnik nagrade Žička hrisovulja. Pre četiri godine izložbu su Kraljevčani mogli da vide kada su Društvo guslara Žiča i udruženje Klasična tradicija organizovali guslarsko veče u Kraljevu pod nazivom „Gusle za Matiju“. Autorka izložbe ističe da je rad na ovakvoj izložbi uvek izazov, a jedini „problem“ – napraviti dobar izbor u obilju materijala:
– Izložba ima 31 pano, a ja sam se držala citata iz jedne Bećkovićev pesme iz knjige „Ljud miline pesme“, koja se zove „Nešto se mislim“, u kojoj Matija kaže: „Ne mora sada, ali zapiši da ne zaboravimo“. Tako sam ja na svim tim panoima složila život i delo našeg velikog pesnika trudeći se da ispratim najbitnije.
Prema mišljenju Bećkovića, autorka je izlčožbu „majstorski uradila“:
– Ona prati moj život i rad i ništa joj nije promaklo, a kažu da je dovoljan i jedan čitalac da n zameni sve ostale. Tako sada ja gledam svoje sopstvene slike i čitam mnogo šta što sam već zaboravio.
Izložba „Matija“ hronološki prikazuje obimno pesničko stvaralaštvo našeg akademika. Izložene su fotografije, dokumenta, cele pesme, prozni tekstovi, zapisi i citati, od onih „Bila je koliko šibica, a u njoj pisaše sve“, preko “Poezija će nadživeti pesnike”, “Čovek je ono što pamti”, “U govoru je sva usmena civilizacija ovog naroda”, do poruka – citata „Stvari će same izražavati nešto od onoga što se nisu usudili pesnici“ ili „Baš je njega briga, bar je njemu lako, sve je oživelo – čega se dotako!“
Onda i da završimo u tom duhu: „Naše je da se ćeramo, imaćemo kad misliti“.
M. M. Dabić
