Intervju sa Goranom Raičević, autorkom monografije o životu i delu Miloša Crnjanskog
Gorana Raičević je profesorka na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu na Odseku za srpsku književnost i u ovom trenutku je sigurno najbolji poznavalac stvaralaštva i života Miloša Crnjanskog. Napisala je monografiju “Agon i melanholija” o jednom od nekoliko najznačajnijih srpskih i jugoslovenskih pisaca 20. veka i za ovo delo je prošle i početkom ove godine dobila sve najznačajnije nagrade za naučnu publicistiku.
Monografija “Agon i Melanholija – život i delo Miloša Crnjanskog” je nedavno predstavljena u Narodnoj biblioteci “Stefan Prvovenčani” u Kraljevu i mi smo tada uradili kraći intervju sa Goranom Raičević. Za naslov teksta iskoristili smo jedan od međunaslova iz monografije.
Na fakultetu predajete poetiku i Andrića i Crnjanskog, kako ste izabrali, ako ste birali, da se posvetite Crnjanskom?
Monografiju o Andriću sličnu ovoj napisala je moja koleginica Žaneta Đukić Perišić. Da nije bilo Bore Babić, vlasnice i direktorke izdavačke kuće „Akademska knjiga“, ja se ne bih upustila u ovaj poduhvat. Ona je rekla da bi svaka kultura trebalo da ima ovakve velike biografije svojih pisaca, što mi nemamo. Tako sam se upustila u nešto zašta nisam imala predstavu koliko će mi vremena uzeti, ali to je bilo jedno nemerljivo iskustvo.
Mnogo sam naučila o istoriji, jer kad pratimo život nekog čoveka, moramo da naučimo mnogo i o vremenu u kome je živeo… Pogotovu taj međuratni period koji je posle u ideološkom smislu iskorišćen za napade na Crnjanskog. On je optuživan za desničarske ideje, čak su ga ti njegovi nazovi prijatelji – od Marka Ristića preko Milana Bogdanovića – nazivali fašistom.
Zbog čega tako jake optužbe? Doduše, Crnjanski je o Španskom građanskom ratu izveštavao iz Frankovog štaba…
Crnjanski je pre svega bio antikomunista. Smatrao je da opasnost po Kraljevinu SHS, posle Kraljevinu Jugoslaviju, dolazi od Komunističke partije, jer je postupala prema nalozima Kominterne. Znate da je Kominterna sve zlo videla u srpskoj dinastiji, izmišljenoj srpskoj hegemoniji, koja je navodno ugnjetavala druge narode. Crnjanski to nije video tako i smatrao je da će komunisti rasturiti državu. A tu državu, kakva god da je bila, u odnosu na onu u kojoj se rodio, Crnjanski je doživljavao kao svoju, kao državu u kojoj su svojom voljom okupljeni Južni Sloveni. Smatrao je da višenacionalna jugoslovenska država obezbeđuje dobar život i najnižim slojevima i Srbima, i Hrvatima, i Slovencima – koji su živeli siromašno u tuđim imperijama i uvek bili iskorišćavani.
Otišao je u Građanski rat u Španiju sa predubeđenjem i kao desničar je branio Frankovu stranu, koja se borila protiv levičara i komunista. Međutim, Crnjanski odlazi iz Španije potpuno promenjenog mišljenja. U poslednjem tekstu koji je napisao iz Španije kaže da je otišao sa simpatijama za Franka, ali da se vraća razočaran. Video je da je Franko diktator, koji se i sa najbližim saradnicima obračunava bez suda.
Iz Londona u Beograd Crnjanski se fizički vratio 1965, a kada se vratio u srpsku kulturu, literaturu, lektiru?
Literatura se vratila mnogo pre samog Crnjanskog. Kada je 1952. „Minerva“ objavila nova izdanja „Seoba“ i „Dnevnika o Čarnojeviću“, Crnjanski počinje saradnju sa tom izdavačkom kućom. Piše dramu „Konak“, koja će 1959. biti izvedena u Savremenom pozorištu na Crvenom krstu, koje više ne postoji, piše „Itaku i komentare“, koja izlazi u „Prosveti“ 1959, piše dramu „Tesla“, odlomci iz druge knjige „Seoba“ su objavljeni u časopisu „Književnost“… U srpsku književnost vratio se mnogo pre nego što se vratio u zemlju.
Što je povratka tiče, Crnjanski je bio vrlo neodlučan, plašio se da se vrati i povratak je odlagao do trenutka u kom njihov život, njegov i njegove supruge Vide, nije postao neizdrživ. Mnogi su govorili da je Crnjanski paranoik i da strahuje od nepostojeće opasnosti. Međutim, izgleda da su te obaveštajne službe zaista uplašile i Crnjanskog i njegovu suprugu. Oni su smatrali da buku u stanu trpe zato što ih neko namerno uznemirava, tako da je njegova supruga povremeno odlazila u manastire da bi se odmorila. Njihov psihički život je stigao u ćorsokak i tad Crnjanski rešava da se vrate. Ispostavilo se da je to dobro.
Da li su ih posle svi ostavili na miru, da li je povratak značio spokojan život za Miloša i Vidu Crnjanski?
Ne odmah. Vidite, on se vratio 1965. godine, a već 1966. je bio onaj čuveni Brionski plenum, kada je pao Ranković. A Ranković je pomogao povratak Crnjanskog i kad mu je izašlo ono „plavo izdanje“ sabranih dela („Prosveta“, 1966), on je jedan primerak poslao Rankoviću. Milovan Vitezović je svedočio da se Crnjanski nalazio u Radio Beogradu kada je čuo šta se dogodilo 1-2. jula na Brionima i da se mnogo uplašio, nije znao šta će se dalje dešavati. Ali pustili su ga na miru, bio je već star čovek i bio je zadovoljan što se vratio.
U Londonu je živela velika srpska zajednica, zašto je Crnjanskima tamo bilo tako teško?
Crnjanski je u Londonu iskusio najgore strane zapadnog kapitalizma i kad je došao u Beograd, on je zapravo bio oduševljen drugačijim načinom života. Kada je na Kolarcu govorio odlomak iz „Romana o Londonu“ i kada je napisao dramu „Tesla“, koja pokazuje nerazumevanje zapadnjačkog kapitalizma prema genijalnom naučniku, on je osudio taj Zapad na kojem je živeo. A ja mislim da tada ni Beograđani, ni uopšte čitaoci u Jugoslaviji, nisu mogli da razumeju šta govori. Ovde je bilo socijalističko sivilo i svi su gledali prema Zapadu, iz koga su nam dolazili stripovi, ploče, moda, cela kultura… mislim da ga nisu razumeli, jer je bio prvi koji je pokazao loše strane kapitalizma u odnosu prema umetnicima i prema strancima.
Takođe, ta srpska zajednica u Londonu, ta emigracija se nije baš na najlepši način odnosila tamo prema njemu. Koliko god su ga napadali neki levičarski krugovi u Beogradu, mislim da su se još gore prema njemu odnosili pripadnici naše emigracije, što nam ne služi na čast.
U njegovom životu su se smenjivali periodi različite osećajnosti. Crnjanski je imao tu borbenost koju su imali avangardisti. Avangarda nije bila samo eksperiment, negiranje tradicije, nekakav eksces… nego protest i želja da se promeni svet. Postojale su razlike u shvatanju naših međuratnih avangardista: jedni su, kao Crnjanski, želeli da se čovek obnovi iznutra, i u tome je umetnost trebalo da igra glavnu ulogu. I Andrić je govorio da će umetnosti učiniti čoveka boljim. Sa druge strane su bili levičari koji su želeli da menjaju svet revolucijama.
Kada je dolazio u situacije u kojima je sumnjao u smisao svog angažmana, nastupali su periodi melanholije. To prepoznajemo recimo u poemama „Stražilovo“ i „Serbia“. „Serbia“ je nastala 1925.g, deset godina posle prelaska preko Albanije on odlazi na Krf i zatiče zapuštena groblja srpskih vojnika. Crnjanski veruje u smisao, u svrhovitost žrtvovanja. Kaže u poemi „umreću zbog Serbie, a nismo se ni sreli…“ I onda vidi da je sve besmisleno, da umetnost ništa ne menja, da žrtva nije ni imala smisla, i tada nastupa melanholija.
Šta Vas je iznedadilo tokom istraživanja života i stvaralaštva Miloša Crnjanskog?
Uvek me nešto iznenadi. Ovo je stvarno bio moj životni poduhvat! Izdvojiću uzbuđenje koje osetite kad otkrijete čoveka u njegovom delu, to je nešto što je najlepša nagrada za svakog istraživača.
Nikola Milošević je smatrao da je drugi deo „Seoba“ vrhunac naše romaneskne književnosti, da li je to tako i za vas?
Ja volim i roman „Kod Hiperborejaca“… ali, da, saglasila bih se sa Nikolom Miloševićem. To je slika i pojedinca i arehtipska predstava našeg naroda, ta potraga, lutanje za nekim svojim prostorom, naše prokletstvo da uvek od nekog bežimo i nalazimo utočište opet u nekim drugim carstvima.
Razgovor vodila: Radmila Vesković
