Lokalni mediji između konkursa i opstanka
Projektno sufinansiranje medija, uvedeno pre više od decenije kao način da se javni novac usmeri ka sadržajima od javnog interesa, danas je jedna od najspornijih tačaka medijske politike u Srbiji. Novinari i urednici lokalnih medija upozoravaju da se sistem poslednjih godina urušava – od smanjenja budžeta, preko spornih odluka komisija, do sve izraženijeg političkog uticaja na raspodelu sredstava.
Lokalni konkursi: novac često završava van lokalnih redakcija
Nikola Lazić, urednik portala Bujanovačke iz Bujanovca, ocenjuje da je projektno sufinansiranje poslednjih godina, a posebno prošle godine „postalo karikatura sistema koji je trebalo da služi javnom interesu“:
„Skandalozno je blaga reč za ono kako su konkursi izgledali – od lokalnih samouprava do ministarstava. Dešava se da u Bujanovac dođu članovi komisije iz Beograda, Niša ili Novog Sada i oni odlučuju o raspodeli novca, a da uopšte ne znaju koje su potrebe građana. Kako oni mogu da procene šta je javni interes u Bujanovcu?“
Lazić navodi da je u Bujanovcu od tri miliona dinara za medijske projekte prošle godine polovina sredstava dodeljena medijima koji nisu iz te opštine:
„Imali smo apsurd da nijedan relevantan medij na albanskom jeziku nije prošao, dok je novac dobio portal registrovan prošle godine. Kada smo analizirali njihov sadržaj, videli smo da se u ogromnom procentu poklapa sa Wikipedijom i sličnim izvorima, bez bavljenja stvarnim problemima zajednice.“
Lazić ističe da su slični primeri prisutni širom Srbije – od Vranja do Niša, gde, kako kaže, novac dobijaju mediji bliski vlasti, pa čak i oni koji nemaju dozvolu za emitovanje:
„To je javna tajna . u jednom centru moći odlučuje se ko će dobiti novac i koliko. Nisam optimista da će se išta promeniti dok se ne promeni sistem vrednosti u društvu. Mediji nisu sluge režima ili centara moći, već servis građana – da ih obaveste zašto nemaju vodu ili struju, da li ima korupcije u opštini, koliko košta neka investicija.“
Prema njegovim rečima, lokalni mediji su danas diskriminisana i zanemarena grupa koja opstaje zahvaljujući entuzijazmu:
„Građani su sve siromašniji i fokusirani na sopstveno preživljavanje. Ako se lokalni mediji zatvore, biće nekoliko dana galame i sve će se zaboraviti.“
Sagovornk Kruga matra da se dobra ideja projektnog sufinansiranja „izvitoperila“, jer su se u sistemu najbolje snašli oni bliski centrima moći:
„Do 2017. nije bilo ovako izraženo, a posle toga sve se izokrenulo. Umesto medija, dobili smo glasnogovornike i trbuhozborce vlasti. Reč je o klasičnoj vrsti korupcije – zloupotrebi zakona koji je u suštini dobar, ali se ne primenjuje kako treba.“
Lazić ukazuje i na ogromne razlike u finansiranju: dok pojedini mediji dobijaju milionske iznose i raspolažu velikim resursima, nezavisni lokalni mediji preživljavaju sa nekoliko stotina hiljada dinara godišnje:
„Imamo medijske oligarhe sa ogromnim resursima i nekretninama, a sa druge strane male redakcije koje se bore da prežive. To je slika današnjeg medijskog tržišta u Srbiji.“
Kragujevac sedam godina bez medijskog konkursa: „Za jedan medij 50 miliona, ostali bez dinara“
Bojana Vlajović Savić, urednica portala Res Publika (Šumadijski centar za građanski aktivizam) iz Kragujevca, kaže da je finansiranje medija u tom gradu godinama bilo ozbiljan problem, jer lokalni mediji godinama nisu imali mogućnost da konkurišu za sredstva iz budžeta.
„Punih sedam godina u Kragujevcu nije bilo konkursa za medijske projekte. Govoreno nam je da u budžetu nema novca i da sve informativne potrebe građana zadovoljava Radio Televizija Kragujevac, koja je nakon poništenja privatizacije ponovo vraćena u vlasništvo lokalne samouprave. Tako ste imali jednu televiziju koja dobija oko 50 miliona dinara subvencija godišnje i sve druge medije koji uopšte nisu imali mogućnost da konkurišu za javni novac.“
Prema njenim rečima, takva situacija ozbiljno je poremetila lokalnu medijsku scenu.
„To je dovelo do devastacije lokalnih medija. Mnogi novinari su napustili redakcije, a redakcije su ostajale bez sredstava. Lokalnog marketinškog tržišta praktično nema, pa je budžetski novac često jedini izvor finansiranja. Zbog toga je na kragujevačkoj medijskoj sceni nastala svojevrsna čistka.“
Deo medija uspeo je da opstane zahvaljujući donatorskim projektima i međusobnoj saradnji.
„Neki su se oporavili tako što su se povezivali sa drugim medijima i koristili strane donatorske izvore. U takvim okolnostima zaista govorimo o opstanku redakcija.“
Novinari su, kako ističe naša sagovorica , solidarno nastupili prema lokalnoj vlasti i uspeli da izbore promenu politike.
„Zajedničkom akcijom uspeli smo da ubedimo lokalnu samoupravu da promeni takav odnos. Promenjen je gradonačelnik – iako iz iste stranke, pokazao je razumevanje i konkursi su ponovo raspisivani. Mediji su uspevali da dođu do određenih sredstava sve do prošle godine.“
Prema njenim rečima, situacija se ponovo promenila nakon izveštavanja o prošlogodišnjim studentskim protestima.
„Došlo je do svojevrsne „seče“ medija koji su izveštavali sa protesta. Mediji koji su godinama bili na vrhu liste i čiji su projekti ocenjivani kao najbolji, odjednom su dobili nula bodova. Teško je poverovati da je kvalitet njihovih projekata odjednom toliko pao.“
„Sistem projektnog sufinansiranja zapao je u ćorsokak“
Dragan Đorđević, direktor „Sremskih novina“ iz Sremske Mitrovice, ocenjuje da je posle više od decenije primene model projektnog sufinansiranja pokazao ozbiljna ograničenja i da je vreme za njegove izmene:
„Moram da konstatujem da smo zapali u svojevrsni ćorsokak. Pokazalo se da ovaj sistem nije najsrećnije rešenje, pogotovo kada vidimo da su mnoge zemlje u Evropskoj uniji, ali i šire, imale sličan model pa su ga delimično menjale i deo sredstava počele da raspodeljuju na drugačije načine.“
Kako navodi, situacija je iz godine u godinu sve teža, posebno za lokalne medije.
„Sredstva za sufinansiranje medija se smanjuju, naročito u lokalnim samoupravama, što najviše pogađa lokalne medije. Kada je reč o konkursima ministarstava, situacija je nešto bolja, ali generalno gledano sistem je zreo za ozbiljne izmene.“
Đorđević smatra da Srbija ne bi trebalo da „izmišlja toplu vodu“, već da primeni rešenja koja već postoje u razvijenijim zemljama.
„Modeli podrške medijima već postoje u državama koje su mnogo razvijenije od nas, i ekonomski i institucionalno. Potrebno je da ta rešenja primenimo i prilagodimo našim uslovima. Zakoni često nisu loši – problem je u njihovoj primeni i sprovođenju, i na tom polju mora mnogo da se radi.“
Na pitanje da li postoji spremnost države i lokalnih samouprava da unaprede sistem, kaže da za sada nema mnogo razloga za optimizam:
„Nažalost, ne možemo se time baš pohvaliti. Ipak, verujem da će do promena morati da dođe, jer ako se ovakva situacija nastavi, posebno mi koji radimo u lokalnim sredinama i u malim medijima nećemo još dugo moći da izdržimo.“
„Projektno sufinansiranje dobra ideja, ali bez fer utakmice pretvara se u privilegiju za pojedine“
Slaviša Milenković, urednik portala Kruševac press iz Kruševca, smatra da je projektno sufinansiranje u teoriji dobar model, ali da u praksi u Srbiji često ne funkcioniše transparentno:
„Kao ideja bio je to odličan predlog, ali samo pod uslovom da postoji fer i poštena utakmica. Nažalost, u proteklih 11 godina u Srbiji, pa i u Kruševcu i Rasinskom okrugu, to nije bio slučaj.“
Kao ilustraciju navodi raspodelu sredstava u Kruševcu:
„Sama činjenica da je u Kruševcu oko 60 odsto ukupnih sredstava za ovih 11 godina pripalo jednoj medijskoj kući, jasno govori da su pojedini vlasnici privilegovani, dok ostali mediji služe kao svojevrsni alibi.“
Portal Kruševac press je, kako kaže, godinama dobijao simbolične iznose.
„U 2024. godini dobijali smo sredstva od 200 do 300 hiljada dinara za manje projekte. To nisu bili beznačajni projekti, ali smo praktično bili u grupi takozvanih ‘alibi medija’ koji dobijaju mrvice sa stola.“
Zbog nepoverenja u transparentnost procesa redakcija 2025. godine nije ni učestvovala na konkursu:
„Procena je bila da procedura neće biti transparentna i da nećemo imati realnu šansu da dobijemo sredstva. Pokazalo se da smo bili u pravu – neki profesionalni portali već dve godine nisu dobili ni dinar iz gradskog budžeta.“
Iako se sredstva za medijske projekte u Kruševcu povećavaju, sa nešto više od sedam miliona dinara na početku do oko 20 miliona danas, Milenković smatra da to ne znači i ravnomerniju raspodelu:
„Postoji nekoliko medijskih kuća koje imaju po dva ili tri medija i koje redovno dobijaju sredstva, ne samo u Kruševcu već i u okolnim opštinama. Izuzetak je opština Trstenik, gde je favorizovana jedna medijska kuća, nekadašnja opštinska televizija.“
Prema njegovim rečima, analiza medijskih sadržaja pokazuje i posledice takvog sistema:
„Jedno istraživanje koje smo radili pokazalo je da se oko 72 odsto medijskih sadržaja na nivou okruga odnosi na aktivnosti lokalnih ili partijskih funkcionera. To jasno govori da nema ni pravog informisanja građana, ni istraživačkog novinarstva, već se mediji pretvaraju u servis vladajuće stranke.“
Dodaje da bi, osim finansijskih i vlasničkih analiza, trebalo ispitati i koliko se projekti koji dobiju novac zaista realizuju:
„Nisam siguran u kojoj meri su svi projekti zaista sprovedeni. Često se sredstva formalno uklapaju u pravila konkursa, ali se u praksi koriste za druge aktivnosti medijskih kuća.“
Model koji je trebalo da donese pravednost – danas bez podrške za profesionalne lokalne medije
Projektno sufinansiranje je prvobitno zamišljeno kao model koji treba da obezbedi pravednost među medijima i podstakne konkurenciju u kvalitetu informisanja građana. Međutim, kako ukazuje Snežana Milošević, generalna sekretarka Lokal presa, tokom deset godina njegove primene taj sistem se značajno promenio.
„Projektno sufinansiranje je zamišljeno kao pravedan model koji će razviti konkurenciju u kvalitetu informisanja. Ali, tokom godina, od 2014. do danas, izrodilo se u nešto sasvim drugo“, navodi Milošević.
Prema njenim rečima, današnji sistem u velikoj meri zavisi od političkih i pojedinačnih interesa, kako određenih medija, tako i komisija koje odlučuju o raspodeli sredstava.
„Danas govorimo o sistemu koji je pod snažnim uticajem političkih i pojedinačnih interesa, uključujući i komisije koje dolaze iz različitih udruženja“, ističe ona.
Da se prvobitna ideja izgubila, pokazuju i konkretni podaci o raspodeli sredstava. Milošević ukazuje na položaj članica Lokal presa na republičkim konkursima.
„Tokom 2024. godine članice Lokal presa ostvarile su svega 6,83 odsto ukupnih sredstava, a već u 2025. godini taj procenat je pao na 3,83 odsto ukupnog budžeta za medije“, kaže Milošević.
Takvi rezultati, kako ocenjuje, jasno pokazuju položaj lokalnih medija koji nisu politički povezani.
„Mali lokalni mediji, koji ne pripadaju nijednoj političkoj opciji, praktično nemaju podršku. Naprotiv, često su izloženi pritiscima, a njihova održivost je ozbiljno dovedena u pitanje“, upozorava ona.
Zbog svih ovih reči urednika lokalnih medija, jasno je da pitanje projektnog sufinansiranja danas više nije samo pitanje raspodele novca, već pitanje koliko dugo lokalni mediji mogu da opstaju oslanjajući se na entuzijazam, improvizaciju i povremene „mrvice“ (ili čak ni mrvice) iz sistema u koji sve manje veruju. I možda još važnije: koliko dugo građani mogu da ostanu bez relavantnih informacija, a da to i ne primete, pošto se čini da nam se upravo to dešava?
Marina Miljković Dabić
