Kazne za one koji stoje iza napada i pritisaka izostaju, pa pojedina udruženja upozoravaju da pitanje bezbednosti novinara ide „od lošeg ka gorem“
U javnom prostoru u kome se napadi na novinare sve češće relativizuju, a reakcije institucija u našoj zemlji svode na formu, granica između incidenta i pravila postaje sve nejasnija. Ono što je donedavno bilo izuzetak, danas se sve češće doživljava kao sastavni deo posla. Upravo zato podaci o napadima, pretnjama i pritiscima više ne govore samo o pojedinačnim slučajevima – već o ambijentu u kome novinari (moraju da) rade.
Prema podacima Nezavisnog udruženja novinara Srbije (NUNS), tokom 2025. godine zabeleženo je 114 fizičkih napada na novinare i novinarke, 72 različita oblika pritisaka i čak 179 verbalnih pretnji. Da pitanje pitanje bezbednosti više nije tema koja se otvara povremeno, već svakodnevna realnost profesije govori i podatak da je, samo u martu ove godine zabeleženo 30 slučajeva u kojima su učestvovali medijski radnici. U pitanju je niz incidenata koji su dodatno skrenuli pažnju na položaj novinara u Srbiji, jer je među njima bilo 20 konkretnih napada, pet slučajeva pretnji smrću i ugrožavanja fizičke bezbednosti, kao i dve druge vrste pretnji. Zabeležene su i dve pretnje upućene medijima, kao i jedan napad na medijske organizacije.
Posebno zabrinjava činjenica da su se fizički napadi dešavali i tokom lokalnih izbora održanih u deset gradova i opština. Istovremeno, zabeleženi su i slučajevi u kojima su novinari bili izloženi ozbiljnim pritiscima i ometanjima u radu, uključujući i postupanja pripadnika policije tokom izveštavanja sa javnih događaja i protesta.
Iako formalni mehanizmi zaštite postoje, efekti njihove primene ostaju ograničeni. Zvanična statistika o napadima na novinare vodi se tek od 2008. godine, dok je dodatni institucionalni okvir uspostavljen kroz rad Stalne radne grupe za bezbednost novinara pri Vrhovnom javnom tužilaštvu. Međutim, kako upozoravaju novinarska udruženja, razlika između ranijeg i sadašnjeg perioda nije u suštini, već u formi – nekada reakcije nisu postojale, a danas postoje, ali ne funkcionišu dovoljno efikasno.
Izostanak adekvatnog kažnjavanja dodatno produbljuje problem. Tokom 2025. godine donete su svega dve pravosnažne presude za ugrožavanje bezbednosti novinara: u slučajevima napada na Vericu Marinčić i Miodraga Blečića iz IN medija, kao i na kamermana televizije N1, Marjana Vučetića. U takvim okolnostima, upozoravaju iz NUNS-a, pitanje bezbednosti novinara prestaje da bude profesionalno i postaje egzistencijalno sa porukom da je možda samo „pitanje vremena kada će neko ozbiljno stradati“.
Branko Čečen: „Lov na novinare je postao slobodan“
Branko Čečen, novinar, urednik, nekadašnji direktor Centra za istraživačko novinarstvo Srbije, konsultant i edukator, upozorava da je bezbednosna situacija za novinare u Srbiji alarmantna i bez presedana u evropskom kontekstu. Njegova izjava za portal Krug osvetljava razmere problema – od učestalih napada, preko institucionalne pasivnosti, do sistemskog urušavanja poverenja i zaštite:
„Srbija je postala zemlja sa najvećim brojem napada na novinare u Evropi – ne samo u Evropskoj uniji, nego u čitavoj Evropi, više i nego u Ukrajini i Turskoj. Smatram da je Srbija postala zemlja u kojoj je lov na novinare slobodan, jer je samo u toku jednog meseca, odnosno decembra prošle godine, bilo 56 različitih napada na novinare, od čega je više od polovine fizičkih i mnogi su došli od strane policije“.
On dodaje da novinari danas ne mogu da računaju ni na institucionalnu zaštitu:
„Ovo je zemlja u kojoj više ni na sudu novinari ne mogu da računaju na pravdu ili na zaštitu i policija potpuno ignoriše sve napade i ne procesuira ni svoje, ni druge ljude koji to rade.“
Na pitanje o najčešćim oblicima ugrožavanja bezbednosti, Čečen kaže:
„Najveći broj su pretnje, i odmah posle toga su, nažalost, fizički napadi. Imamo takođe i poplavu napada na novinare u pojedinim medijima, gde se ugrožava ne samo njihova bezbednost, nego se srozava i njihov ugled i laže se o njima na veliko, tako da bukvalno ne postoji ništa – nijedno sredstvo, nijedno oružje – kojim se ne ide na novinare, osim što još uvek niko od nas nije poginuo i nadam se da i neće, zato što je ovakva atmosfera zaista veoma opasna.“
Novinari i udruženja, smatra Čečen, mogu mnogo da nauče o načinima na koje mogu da smanje verovatnoću da im se tako nešto desi i da budu spremni da, ako im se desi, posledice budu manje:
„Teško je sada ukratko reći sve o tome: razlikujemo fizičku, društvenu, pravnu i digitalnu bezbednost, koje im daju više samopouzdanja i manje straha da izlaze na ulicu i da izveštavaju, mada – vidimo da su zaista neustrašivi i da su mnogo profesionalniji nego što bi bilo ko mogao da očekuje od njih u ovakvim okolnostima.“
Tamara Filipović: Od lošeg ka gorem – rekordan broj napada i pritisaka na novinare
I generalna sekretarka NUNS-a Tamara Filipović upozorava na kontinuirano pogoršanje bezbednosti novinara u Srbiji i zabrinjavajuće trendove koji ukazuju na sve veću izloženost pritiscima i nasilju. Ona je krajem prošle godine na stručnom skupu u Kragujevcu izrazila očeekivanje da, uprkos svesti o pogoršavanju situacije u medijskoj sferi, u 2026. neće biti napravljen još jedan korak – ka gorem.
„Kad me pitaju, kažem da je ovo od lošeg ka gorem. Zaista, prošle godine je bio rekordan broj napada i pritisaka na novinare zabeležen u domaćoj bazi NUNS-a. A kad beležimo pritiske, to nisu neki pritisci koji ugrožavaju bezbednost, ali jesu pritisci koji onemogućavaju novinarima da normalno rade svoj posao, do kraja novembra bilo je zabeleženih više od 320 slučajeva. Ako uporedimo to sa 2024. godinom, onda vidite da je to duplo više. Ako uporedim sa prethodnim godinama, gde taj broj nije prelazio 100, nije prelazio čak ni 90, onda možete zapravo da shvatite u kakvim uslovima novinari sada rade“, poručuje generalna sekretarka NUNS-a.
Iako izražava nadu da je dostignut vrhunac negativnog trenda, Filipović upozorava:
„Ako nastavimo ovim tempom, bojim se da ćemo imati i žrtve.“
Amela Bajrović: Digitalni pritisak postao najveći problem, a na pretnje smo se – opasno – navikli
Glavna i odgovorna urednica portala Freemedia iz Novog Pazara – Amela Bajrović, govorila je za portal Krug o svakodnevnim pritiscima, radu u maloj sredinama i potrebi za novom generacijom novinarki. I ona ocenjuje da bezbednost novinarki u Srbiji nije na zadovoljavajućem nivou i da se, uprkos povremenom optimizmu, stanje ne popravlja.
„Koliko god se negde tešimo i smatramo da su se neke stvari pomerile sa mrtve tačke i da smo bar u nečemu napredovali, čini mi se da nas vreme demantuje i da nas je naročito demantovala prethodna godina, kada smo shvatili da neke stvari nisu baš onakve kakve smo mislili da jesu.“
Bajrović smatra da je naročito teška situacija u manjim sredinama, gde su novinarke i novinari, za razliku od kolega koji rade i žive, recimo u Beogradu, u situaciji da se vrlo često, gotovo svakodnevno, sreću na ulici sa ljudima o kojima izveštavaju:
„Ukoliko su u pitanju neke informacije koje njima nisu baš po volji, onda ste često u situaciji da vam ti isti ljudi mogu prići na ulici. Da vam ne pričam o problemu koji se odnosi na društvene mreže i na činjenicu da ljudi tako lako znaju da kritikuju sve ono što vi radite i da, na neki način, i to nam se dešava, ponižavaju vaš rad i negativno komentarišu vaš posao.“
Naša sagovornica dodaje da je njen način da se bori sa tim – ignorisanje:
„Da li je to dobro ili ispravno – nisam baš sigurna i ne bih mogla da tvrdim da to tako treba. Često sam u situaciji, kad pričam sa kolegama iz različitih udruženja koja se bave problemom pritisaka, da nas oni podučavaju da sve te slučajeve prijavljujemo, ali – eto, ne radimo to. Ne sviđa mi se činjenica da smo se privikli na mnoge od tih stvari, jer zaista nije normalno. Idemo dalje: sigurna sam da sve ono što radim – radim ispravno, da poštujem sve ono što su glavni postulati novinarstva i zato ne vidim potrebu da se bilo kome pravdam i da nekome objašnjavam šta je zapravo ovaj posao i kako on treba da izgleda.“
Digitalni prostor, kako Bajrović ističe, postaje dominantno mesto pritiska:
„Digitalni pritisak o kome pričamo dolazi i iz institucija, s obzirom na to da gotovo sve političke partije i svi oni imaju neke svoje botove, pa je to čitava jedna mašinerija koja se bavi time.“
Na pitanje da li su novinarke na lokalu ugroženije od svojih kolega, Bajrović odgovara:
„Ne ih se složila sa izrekom da bi lokalnim novinarstvom trebalo da se bave ljudi u penziji koji nemaju više šta da izgube. Mislim da je to prilično obeshrabrujuće, a ja zaista želim i podstičem i ohrabrujem naše mlade koleginice. Želela bih da ih ima mnogo više, jer nam treba nekakvo osveženje, treba nam neka nova radna snaga. Trebaju nam mladi ljudi i treba zaista da se menjamo u ovoj branši – i oni nešto stariji, ali i oni nešto mlađi.“
Rade Đurić: kada pretnja postane sistem, a zaštita procedura
I podaci Nezavisnog udruženja novinara Srbije ukazuju na kontinuiran pad bezbednosti novinara i rast različitih oblika ugrožavanja: od otvorenih napada do suptilnih pritisaka koji često ostaju van javnosti.
Kako upozorava Rade Đurić, pravnik Nezavisnog udruženja novinara Srbije i član Stalne radne grupe za bezbednost novinara, novinari, medijski radnici i mediji na lokalu danas su najugroženija grupa, upravo zbog kombinacije profesionalnih i ličnih pritisaka.
„Napadi, pretnje, otvoreni i nešto suptilniji pritisci, teški oblici viktimizacije i pritisci na njihove porodice ostavljaju ogromne posledice na njihov život i rad. Lična poznanstva, direktan uticaj moćnika i političara, pritisci preko prijatelja i članova porodice – posebno dece – značajno otežavaju njihov rad i svakodnevni život“, ukazuje Đurić.
Ono što dodatno komplikuje situaciju jeste činjenica da se oblici ugrožavanja umnožavaju i menjaju, pa danas obuhvataju širok spektar, od najtežih krivičnih dela do svakodnevnog uznemiravanja.
U toj lepezi nalaze se i najteži oblici nasilja: ubistva i pokušaji ubistava, fizički napadi – sa ili bez povreda, napadi koji uključuju oduzimanje ili oštećenje opreme i automobila, pa čak i kidnapovanja, upadi u stanove i proizvoljna zadržavanja.
Uz to, prisutne su i eksplicitne i implicitne pretnje, ne samo novinarima, već i njihovim porodicama, izvorima i kolegama. One često dolaze u formi agresivnih, uznemiravajućih ili diskriminatornih izjava, ali i kroz nadzor, kao i kroz sudske i administrativne pritiske, uključujući i tzv. SLAPP tužbe.
Napadi se ne zaustavljaju na pojedincima, meta su i redakcije. To uključuje upade i vandalizam u kancelarijama, hakerske napade, uništavanje imovine, ali i protivpravne pretrese i oduzimanje opreme. Posebno mesto u toj strukturi zauzimaju digitalni pritisci.
Pretnje u komentarima na portalima i društvenim mrežama, kako ističe Đurić, postale su svakodnevica. Upravo zato, naglašava, važno je reagovati sistematično i dokumentovati svaki slučaj.
„Ako postoji mogućnost da se vidi IP adresa sa koje je komentar objavljen, potrebno je sačuvati i dokumentovati i tu informaciju, zajedno sa sadržajem pretnje. Kod društvenih mreža važno je napraviti snimak ekrana, sačuvati link ka objavi i profilu sa kog je pretnja upućena“, objašnjava Đurić.
Kada je reč o zaštiti, sistem postoji – ali se često svodi na proceduru koju novinari moraju sami da pokrenu.
U slučaju pretnje ili napada, moguće je obratiti se policiji na licu mesta, ali i samostalno prijaviti slučaj putem kontakt tačaka u tužilaštvima i policijskim upravama. Postoji i mogućnost obraćanja novinarskim udruženjima, koja mogu pomoći u pokretanju postupka i aktiviranju mehanizama brze reakcije.
Međutim, kako upozorava Đurić, problem nije samo u nedostatku mehanizama – već u njihovoj primeni i ukupnom ambijentu.
„Sve to vodi ka povlačenju i autocenzuri i tera novinare da odustaju od novinarstva“, kaže on.
Na posebnom udaru su, dodaje, novinarke, naročito u manjim i zatvorenijim sredinama.
„Zato je njima potrebna dodatna podrška i važno je da udruženja budu prisutna na terenu i pokažu da novinari nisu sami.“
I pored svega, ono što ostaje jeste činjenica da novinari i dalje rade – uprkos pritiscima, uprkos pretnjama i uprkos neizvesnosti. Ali društvo koje se na to oslanja, a istovremeno ne obezbeđuje njihovu zaštitu, pre ili kasnije ostaje bez pouzdanih informacija.
Marina Miljković Dabić
