Često čujemo kako predsednik Srbiju našu zemlju voli više od života i da bi za nju sve učinio. Zato često putuje po Evropi u kojoj je, kako nam kaže, stekao mnoge prijatelje. Po logici. oni bi trebalo da budu i prijatelji sa narodom čiji je on predsednik. Ali, ti „prijatelji“ nekim svojim postupcima nisu nas ubedili da su prijatelji srpskog naroda.
Na proslavi stote godišnjice pobede u Prvom svetskom ratu, što je prekomponovano u Dan primirja, predsednik je sedeo na pomoćnoj tribini. To mu je odredio „prijatelj“ Emanuel Makron, predsednik Francuske, jer će odatle imati najlepši pogled na počasnu tribinu, gde su sedeli pobednici, a pored njih su se šepurili predsednici novokomponovanih država kao i poraženi koji su se priklonili pobednicima.
Predsednik je tada prokomentarisao: „Nisam hteo da pravim problem.“ A nije mu palo na pamet da su time omalovaženi srpski vojnici, koji su mnogo doprineli pobedi saveznika, kao i ceo srpski narod. Ti vojnici, koji nisu hteli da se predaju daleko nadmoćnijem neprijatelju, nesebično su se žrtvovali povlačeći se preko Albanije, gde su mnogi od njih po tamošnjim vrletima i jarugama ostavili svoje kosti. Oni koji su stigli do Krfa, posle oporavka prebačeni su u Solun gde je formiran front.
I tek kad su srpski vojnici krenuli u nezadrživ proboj, počeo je konačan sunovrat sila osovine, što je dovelo do konačne pobede. Želja naših vojnika da što pre stignu do svojih kuća, vukla ih je takvom silinom i brzinom da su u kratkom vremenu oslobodili svoju Srbiju, pa su onda nastavili i dalje preko Dunava, Save i Drine donoseći slobodu svojoj braći.
Ti junaci, od kojih su mnogi otišli u večnost, nisu zaslužili da na stotoj godišnjici pobede u Velikom ratu, predsednik njihovog naroda sedi na pomoćnoj tribini.
Taj „prijatelj“ Makron sa još jednim „prijateljem“ Olafom Šolcom, sastavio je Ohridski sporazum po kome takozvano Kosovo dobija sve atribute suverne države, a Srbiji se obećava Zajednica srpskih opština, što je bilo dogovoreno još pre 10 godina.
I još jedan biser – taj sporazum, bez ijednog potpisa, postaje punovažan čim se pročita prisutnima, tako da nije bitno što ga naš predsenik nije potpisao.
A ovaj drugi „prijatelj“ Olaf Šolc, kancelar Nemačke, sastavio je rezoluciju gde izričito stoji da su Srbi načinili genocid u Srebrenici. A da mu to ne bi propalo pri glasanju u Organizaciji ujedninjenih nacija (OUN), uspeo je da izmeni da za rezoluciju ne treba da glasa dve trećine članica OUN. Dovoljna je bila i prosta većina prisutnih u sali! Baš demokratski.
Reakcija predsednika je da je, za manje od 40 dana od usvajanja pomenute rezolucije, sa Olafom Šolcom pregovarao o isporukama litijuma koji kompanija Rio Tinto namerava da kopa na najplodnijim oranicama u Mačvi.
Da bi opravdao svoju ljubav prema Srbiji, predsednik često daje izjave da neće dozvoliti to i to uz veliku pompu i obavezno: „Ne dam“. Međutim, posle dužeg vremena, u velikoj tišini i bez komentara sve to pređe u svoju suprotnost. Primera ima toliko da, ako navedemo samo mali deo, videće se da je to postalo neoborivo pravilo.
Marta 2014. rekao je da garantuje da se stečena prava penzionera neće umanjivati i naglasio „u penzije ne dam da se dira“. I već od decembra 2014, pa skoro naredne četiri godine penzije su isplaćivane umanjene za petnaestak procenata.
Na poslednjim lokalnim izborima na Kosovu i Metohiji tražio je od srpskog naroda da bojkotuje izbore. Kao: to će žestoko odjeknuti u EU i Srbi će dobiti pozitivne poene. I šta se desilo – u opštinama sa većinskim srpskim stanovništvom Šiptari su izabrali gradonačelnike sa manje od tri procenta glasova, a EU reč nije rekla.
Dok je bio predsednik Vlade izjavio je: „Ne pada mi na pamet da se kandidujem za predsednika republike“, a već je debelo u drugom mandatu predsednika Srbije.
„Nikada neću dati Gazivode“, a danas tamo upravljaju Šiptari.
„Nikada neću dati Kosovo“, a Kurti tamo radi šta hoće. Zabranjuje plasman srpske robe na Kosovu, zabranjuje Srbima da koriste dinar, svakodnevno izmišljenim slučajevima hapsi Srbe, zatvara srpske ustanove, zabranjuje rad srpskom osiguravajućem društvu, pošti, … Radi sve što god mu padne na pamet, sve što može da iritira Srbe i navede ih da napuste svoja mnogovekovna ognjišta, a sa ove strane nikakve burne i ozbiljnije reakcije.
Borio se i za ćirilicu, pa je i zakon za njenu zaštitu usvojen, a ćirilice sve manje.
Poslednje od tih obećanja „nikada neću dati i ne dam“ je „Deklaracija o Vojvodini“ koja je usvojena aklamacijom na zboru u Sremskoj Mitrovici, gde izričito stoji da je Vojvodina neotuđivi deo Srbije. Obzirom na višegodišnje izjave tipa „nikada neću dati i ne dam“ i imajući u vidu šta se posle toga dešavalo, postoji opravdan strah da će, nam jednog dana, prilikom prelaska Save ili Dunava biti potreban pasoš.
Krajnje je vreme da mu uputimo molbu: Kao Boga te molimo, nemoj više da proglašavaš da je bilo koji deo ove naše lepe zemlje neotuđivi deo Srbije.
Ko zna koliko bi još trajalo ovako izkazivanje ljubavi Srbiji, da studenti nisu svojom petnaestominutnom tišinom probudili ogroman deo naroda Srbije i otvorili im oči. Na najjednostavniji način su pokazali ko ne radi ili radi suprotno od onoga što oni uče o Ustavu i zakonima ove zemlje i da je to sasvim suprotno od onoga što oni na ispitima moraju da daju kao odgovor da bi dobili prelaznu ocenu.
Probuđeni narod otkazuje poslušnost, ne obazirući se mnogo na mnogobrojne pretnje vlasti. Svakodnevno u različitim mestima Srbije probuđeni narod organizuje proteste i iskazuje podršku studentima i traži da se njihovi zahtevi ispune, tj. da svaka institucija u zemlji, kao i pojedinci u njima, samo rade posao koji im je po zakonu određen.
A vlast je zbunjena, jer metode koje su joj poslednjih desetak godina donosile uspeh, ovoga puta ne daju željene rezultate.
Narodni pesnik bi opet mogao da zapeva: „Srbija se umirit ne može“.
Petar Ž. Terzić
