Da mogu da biram, opet bih se rodila kao Romkinja, jer smatram da čovek sam sebe „obeležava“ postupcima i radom, kaže mlada Kraljevčanka Aleksandra Mitrović, medicinska sestra koja čeka posao da bi vanredno mogla da studira i samu sebe izdržava
Poražavajući je jaz između romske i neromske populacije u Srbiji po pitanju obrazovanja. Jedno od šestoro romske dece uopšte ne krene u osnovnu školu. Više od jedne trećine osnovnu školu ne završi, a svega jedan odsto mladih Roma stigne do fakultetske diplome.
Aleksandra Mitrović, devojka romske nacionalnosti iz Kraljeva, prošle godine završila je srednju Medicinsku školu u Kraljevu (smer – medicinska sestra tehnilčar), s ponosom i – odličnim uspehom. Nažalost, školovanje nije mogla da nastavi zbog – finansija. Ipak, Aleksandra ne odustaje, jer ima plan da svoj san o završenom visokom obrazovanju i – ostvari. Način na koji ona govori o položaju Roma, mogućoj diskriminaciji, značaju obrazovanja, maloletničkim brakovima, knjigama i životu uopšte, prilika je da shvatite koliko je moćna misao koja kaže: „Mnoge stvari bi se desile da ste samo naglas izgovorili šta želite“. Ovo je – Aleksandrina priča:
– Nikada nisam živela u bilo kom romskom naselju, ali mislim da i roditelji dece koja tamo odrastaju, uvek treba da imaju na umu da njihova deca treba da budu bolja od njih, da im priušte nešto što, možda sami nisu imali. Vodim se time da ću pokušati jednog dana svojoj deci da priuštim sve ono šta sama nisam mogla da imam kod svojih roditelja – ističe naša sagovornica.
Pogledajte VIDEO priču:
Njen plan je da Višu školu upiše čim bude uspela da se zaposli, jer želi da svoje studiranje – sama finansira. Ne želi, kaže, da i dalje finansijski iscrpljuje svoje roditelje. Njihove psihološke podrške nikada joj nije manjkalo, ali Aleksandrina porodica, jednostavno, nije imala novac da ga uloži u njeno dalje školovanje.
Po završetku srednje škole Aleksandra je stažirala u Opštoj bolnici „Studenica“ u Kraljevu, a onda i državni ispit položila sa maksimalnih – 30 bodova.
– Dobila sam licencu za rad i sada – čekam na posao. Izabrala sam najhumaniji posao na svetu. On podrazumeva konstantno učenje, jer medicina stalno napreduje, a ja moram da budem u toku – puna je Aleksandra očekivanja od budućnosti.
Diskriminacija romske dece pokreće začarani krug uskraćenih prilika za zaposlenje i krajnjeg siromaštva, zbog čega čak i u visokorazvijenim evropskim zemljama 71% romskih domaćinstava živi u uslovima koji se mogu uporediti sa najsiromašnijim delovima sveta.
– Diskriminacija Roma postoji. Ja se, konkretno, nisam nikada našla na njenom udaru, zato što nikada nisam odskakala od vršnjaka: uvek sam bila odličan učenik, dobar prijatelj. Ipak, svesna sam da nas ljudi smatraju „obeleženima“. Niko od nas nije mogao da bira mesto rođenja, ni vreme, boju kože, ni nacionalnost. Da mogu da biram, opet bih se rodila kao Romkinja, jer ne vidim nikakav problem u tome. Ne, nisam obeležena, jer smatram da čovek sam sebe „obeležava“ svojim postupcima i radom. Sada, da li će biti pozitivno ili negativno obeležen, čovek, ipak, na kraju – sam bira – poručuje Aleksandra.
Ona ocenjuje da je obrazovanje važno uvek najviše za osobu koja se trudi da ga stekne i da „nikada ne treba gledati šta vaše obrazovanje nekom drugom znači“:
– Sve u životu radimo zbog sebe. Nekih drugova sutra će možda biti, a možda i neće. Roditelji su tu da nam pruže podršku, a naše je da nastavimo dalje. Svako od nas počinje samostalan život, a škola je veoma bitna da bismo mogli da napredujemo. Mi smo tu da rušimo granice predrasuda zato što svi sami sebi postavljamo i ciljeve, i granice. Zato treba i da ih pomeramo, unedogled, jer svi ljudi uvek mogu i više, i bolje.
Aktuelni podaci UNICEF-a pokazuju da skoro svaka treća Romkinja rodi dete do svoje 18 godine, dok u opštoj populaciji to učini tri odsto žena. Naša mlada sagovornica smatra da je sve to – stvar vaspitanja i okruženja u kojem romska deca odrastaju:
– Kao i za školovanje, tako i za udaju i ženidbu, sve zavisi od vaspitanja i onoga što roditelji podržavaju. Roditelji bi trebalo decu da podržavaju da se školuju, da se ne žene i ne udaju rano, da najpre postanu samostalni, pa će kasnije doći i deca, i obaveze. Sve nas to u životu čeka – ozbiljnog lica kaže Aleksandra.
Kada dobije posao, a nada se da će to biti što pre, Aleksandra planira da vanredno završi Višu medicinsku školu za medicinske sestre i tehničare, očekujući da će posle toga biti vremena i za ljubav, zasnivanje porodice, decu…
Ona ima jednu još humaniju želju; da se potrudi, ako treba i kroz politiku, da pomogne svim ostalim Romkinjama i Romima koji žele da nastave školovanje:
– Sve to najviše zbog toga što sam svesna koliko su psihička i moralna podrška, važne u životu. Borila bih se, generalno, za sva prava. Ustala bih i glasno govorila o svim problemima koje imaju pripadnici romske nacionalnosti. Ne bih imala problem da istupam u ime mnogih i da čvrsto stojim iza toga – odlučna je naša mlada sagovornica.
Svesna je koliko je danas teško nači posao, i drugim kategorijama stanovništva, a Romkinjama i Romima – posebno:
– Zato su aktuelni i ti mitovi da su Romi lopovi, prljavi, da se bave prljavim poslovima. Čvrsto verujem: da imaju od čega da žive, niko od njih ne bi ni živeo, ni radio tako, jer bi svako, verujem, voleo da radi na pošten način: da privređuje i da zna da je nešto uradio na ispravan način.
Postoji problem, ističe Aleksandra, što kada oni koji nisu Romi ne reaguju lepo kada vide da je na nekom radnom mestu zaposlen neki pripadnik romske nacionalnosti:
– Nije, dakle, problem samo što Romi ne dobijaju poslove, već i to što će neki ljudi, možda, ako vide mene kao Romkinju na radnom mestu medicinske sestre, negodovati što taj posao nije dobio neko ko nije romske nažcionalnosti, iako sam ja to mesto zaradila svojim napornim trudom i radom.
Aleksandra u slobodno vreme puno voli da čita, od ruskih klasika do psiholoških trilera, a poslednju knjigu koju je pročitala napisao je Meti Kamberi, mladi pisac takođe romske nacionalnosti.
– Njegova autobiografska knjiga, kako on voli da kaže, „deluje terapeutski na ljude terajući ih da osete bol iznad granice bola“.
Romkinje su među najobespravljenijim grupama u Evropi, jer trpe dvostruku isključenost i kao žene, i kao pripadnice najveće evropske etničke manjine. Aleksandra i za ovu činjenicu ima – divan odgovor.
– U svojoj pesmi „Diskriminacija“, romski pevač Oliver Redžć, kaže:“Siromašni smo, kažite šta je bogatstvo?“ U suštini, najveće pitanje zaista jeste – šta je to bogatstvo? Kao zdravstveni radnik tvrdim da je to – zdravlje, jer zdrav čovek ima hiljadu želja, a bolestan samo jednu – da ozdravi.
Aleksandra podseća i na druge stihove te pesme koji govore o tome kako Romi nemaju ni svoju državu, ni svoj grad.
– Da, to je tačno. Nemamo ni svoju državu, ni svoj grad, ali zato – naš je ceo svet!
Ponekad u neke odgovore imate potrebu duboko da se zagledate, da osetite njihovu dubinu i težinu. Aleksandra nam je svojom pričom dala potvrdu da je već na početku svog života shvatila da je „najvažnije da čovek bude dovoljno strpljiv da sačeka sve ono što zaslužuje!“
Zato, napred Aleksandra i – pomeraj i dalje granice!
M. M. Dabić
*Stavovi iskazani u tekstu i video prilogu nužno ne izražavaju stavove organa koji je dodelio sredstva
