Strah za bezbednost kao svakodnevica: novinari u Srbiji između posla i rizika
Bezbednost novinara u Srbiji danas se ne može svesti na pojedinačne incidente, iako su i oni sve učestaliji. Podaci Nezavisnog udruženja novinara Srbije pokazuju da je tokom 2025. godine zabeleženo 114 fizičkih napada na novinare i novinarke, 72 različita oblika pritisaka i čak 179 verbalnih pretnji. Te brojke ne govore samo o obimu problema, već o kontinuitetu i o okruženju u kojem novinarstvo funkcioniše pod stalnim opterećenjem.
To opterećenje, međutim, ne dolazi uvek u formi otvorenog napada. Ono se često javlja kao niz situacija koje pojedinačno ne moraju biti dramatične, ali zajedno stvaraju atmosferu u kojoj je profesionalni rad otežan: od digitalnih kampanja i diskreditacija, preko pritisaka u lokalnim sredinama, do ekonomskih ograničenja koja direktno utiču na opstanak medija.
Upravo u takvom ambijentu rade novinarke i urednice sa kojima smo razgovarali, u sredinama u kojima se profesionalni i lični odnosi prepliću, gde se teme o kojima izveštavaju često tiču ljudi koje svakodnevno sreću i gde reakcije na objavljene sadržaje ne ostaju samo u medijskom prostoru.
Jovana Gligorijević: Navikavanje na nenormalno je najopasniji oblik pritiska
Jovana Gligorijević, novinarka nedeljnika Vreme, za portal Krug govorila je o tome kako pritisci i pretnje utiču na novinare kroz vreme: od početnog straha do opasne navike na nenormalne okolnosti, o ličnim iskustvima napada, mehanizmima targetiranja i tankoj liniji između otpora i prilagođavanja:
„Kada su prvi put počeli da mi se događaju pritisci i pretnje, jesu me mnogo više plašili i mnogo su me više pogađali nego sad. Ono što mi se redovno dešavalo je da usmerim krivicu na samu sebe i to je vrlo tipično za bilo koji napad i za bilo koju vrstu osećaja ugroženosti – preispitujemo se kako smo sami tome doprineli.“
Jovana dodaje kako ono što ne želi nikome od kolega jeste da se navikne na to:
– To bi, onda, značilo da se navikavamo na nenormalnost. Nažalost, ja sam se na nenormalnost navikla i sada me to više ne potresa. Međutim, ipak i ta naviknutost na nenormalnost mi donosi jednu vrstu snage i uverenosti u to da sam na pravoj strani, kad vidim ko me napada.“
Naša sagovornica pojašnjava da, to što je svesna da ono što joj se kao novinarki dešava nije normalno, doprinosi da je takve sitiucije više ne plaše i da se više ne kaje zbog nečega što je napisala ili objavila:
„Sve dok sam svesna da reakcija koja podrazumeva pretnje kao oblik „odgovora“ nije normalna, ja mislim da sam u redu. Međutim, ono što je opasno jeste da postanemo zavisni od adrenalina ili provokatori koji namerno izgovaraju, pišu i objavljuju kontroverzne stvari da bi provocirali i pribegavali „clickbait“-u, i dakle svesno sami sebe dovodili u opasnost.“
Govoreći o konkretnim iskustvima, Gligorijević ukazuje na obrazac targetiranja koji se ponavlja:
„Ja sam u jednom momentu karijere uočila šablon, a to je da napadi, ne samo na mene, nego na grupu novinara u koju vole da nas svrstavaju, a to su „strani plaćenici“ i „drugosrbijanci“ – nikad ne počinju od anonimnih ljudi“.
Napadi, kako navodi naša sagovornica, uvek počnu od nekoga ko je poznat, ima veliku prepoznatljivost i veliki takozvani ‘follow’ na društvenim mrežama:
„Prvi mi je bio Ratko Dmitrović, u to vreme ministar za brigu o porodici, koji me je proglasio za saradnicu ustaškog pokreta, jer sam u to vreme bila dopisnica jednog hrvatskog portala. Sledeći koji me je uzeo na zub bio je Nebojša Krstić, a onda su se tako ređali – Saša Radulović i drugi. I onda nekako postanete, naročito u ultradesnim, antivakserskim ili nacionalističkim, lažno patriotskim krugovima, ozloglašeni i postanete redovna meta.“
Jovana Gigorijević navodi da postoji i jedan slučaj koji je možda najpoznatiji, ali iz principa ne želi da pominje ime čoveka čija je hajka u jednom trenutku, zapravo, poprimila oblik koji je izašao iz javnog prostora:
„Moje koleginice i ja smo 2019. izašle u javnost sa otvorenim pismom o onome što nam se događa, ali taj čovek ni sedam godina kasnije nikakvu sankciju za to nije snosio.“
Ana Manojlović: Novinarke su u drugačijem, često podređenom položaju – od prvog posla do vrha karijere
Urednica i voditeljka Beogradske hronike na Radio televiziji Srbije Ana Manojlović, govori o „dvostrukom teretu“ u profesiji, sporim promenama i važnosti solidarnosti među koleginicama. Ona smatra da se o bezbednosti i položaju novinarki mora govoriti kroz prizmu šire nejednakosti koja prati žene u profesiji.
„Može li da se kaže da novinarke trpe dvostruku opasnost u odnosu na svoje muške kolege? Svakako da može da se priča o tome i zaista je krajnje neophodno da osvestimo sva polja na kojima su novinarke u drugačijem položaju u odnosu na novinare, a urednice u odnosu na njihove muške kolege.“
Kako naša sagovormica ocenjuje da se, bukvalno od onog trenutka kada krenu da traže posao, dok stupe u redakciju, kroz deljenje svakodnevnih zadataka, pa do napredovanja u karijeri, novinarke nalaze se u potpuno drugačijem, da ne kažemo podređenom položaju u odnosu na kolege. Šta je lek za to?
„Nema brzog leka, ali postoji jedan dugotrajan proces koji se zove osvešćivanje. Za početak -osvešćivanje samih novinarki. Ako budemo razgovarale, išle dalje, širile naša iskustva, podržavale jedna drugu – mislim da je to neki put ka kompletnom isceljenju. Dugotrajan je, ali mislim da ćemo uspeti.“
Ana Manojlović primećuje da su mlađe generacije novinarki mnogo „otrežnjenije” samouverenije nego što su nekada bile njihove starije koleginice:
„Ipak, to i dalje ne znači da je posao gotov. One možda brže primete i spremne su da brže reaguju, ali to su još uvek pojedinačni slučajevi. Ne možemo da kažemo da je svuda tako i da su sve novinarke na tom nivou svesti. Kad starije novinarke razgovaraju sa mlađima, upoređuju iskustva, uvek naučimo ponešto jedna od druge. I nekako vidim u njima i dozu zahvalnosti što delimo to sa njima i dozu zahvalnosti, jer smo prokrčile neki put ili se trudimo da ga prokrčimo. Ja to vidim zaista kao iskru nade da će one nastaviti u tome i da će pomerati granice.“
Govoreći o konkretnim pokazateljima nejednakosti, Manojlović ukazuje na strukturalni problem:
„Jeste se promenilo u odnosu na to kada sam ja počinjala, ali daleko je od toga da kažemo da je proces završen. Brojke govore: novinarke su sve brojnije u novinarskom telu, a sve je manji broj urednica. I nisu to jedine brojke. U ovoj profesiji danas ima više novinarki, nego novinara, ali to je zato što je novac iz ove profesije otišao – manje su plate. A urednika imamo više.nego urednica, jer se ipak više isplati biti urednik nego novinar i zato imamo više muškaraca na tim pozicijama. Mi smo svedoci toga da za isti posao koji rade žena i muškarac – ne mora uopšte da bude u novinarstvu, ali jeste slučaj i u novinarstvu – muškarci imaju veće plate.“
Mirela Fazlić: Nevidljiva senka pritiska i mreža solidarnosti kao jedina zaštita
Mirela Fazlić, novinarka Televizije Forum iz Prijepolja, govori o suptilnijim, ali stalno prisutnim oblicima pritiska sa kojima se suočava u radu, posebno kada izveštava o temama koje zadiru u interese moćnih pojedinaca. Ona je sa nama podelila i svoje iskustvo targetiranja u lokalnoj pritiscima i mišljenje o položaju žena u ovoj profesiji:
„U skorije vreme nisam osetila direktnu pretnju po moju bezbednost, zato što nije bilo otvorenih, meni upućenih reči koje bi me dovele u situaciju da razmišljam da li će posledice imati moja porodica ili da li je moja fizička bezbednost ugrožena. Ali. ono što uvek postoji kao neka nevidljiva senka iznad glave, kada se bavim određenim temama koje pozivaju na odgovornost neke ljude na pozicijama moći ili koji otkrivaju neki vid korupcije ili bilo čega drugog što nije u skladu sa zakonima, uvek postoji ta doza opreznosti da će možda biti negativnih komentara ili pokrenuta hajka protiv mene.“
Taj strah, kako dodaje naša sagovornica, nije bez osnova.
Mirela upozorava da takva iskustva mogu imati različite posledice – od oporavka, do potpunog povlačenja iz javnog prostora.
„Neko se oporavi, a neko se povuče i više nikada nema hrabrosti da se bavi istim temama.“
Na pitanje da li su novinarke na lokalu ugroženije od svojih kolega, Fazlić kaže:
„Mislim da su novinarke, možda je teška reč ‘ugroženije’, ali jesu izloženije nekim određenim napadima. Ja bih rekla možda čak i ne toliko otvorenim napadima, koliko diskreditaciji u samom startu. Vidim to i kada ja zovem određene ljude da daju neku izjavu povodom neke ‘škakljivije’ teme, po načinu na koji žele da umanje značaj tog mog pitanja, kroz smeh, pošalicu, ali kada nazove kolega, to je potpuno drugačija priča“.
Mirela navodi i da je sigurna da te kolege u profesionalnom životu nisu pokazale da su ozbiljniji novinari od mene, ali da je u Srbiji, posebno u unutrašnjosti, nažalost vlada takav društveni obrazac.
Jelena Božović: Nema otvorenih napada, ali pritisci – posebno ekonomski – ozbiljno ugrožavaju rad medija
Urednica portala „Odjek” iz Kruševca, Jelena Božović, ukazuje da (ne)bezbednost novinara ne podrazumeva samo fizičke napade, već i širi kontekst pritisaka koji otežavaju profesionalni rad. Za portal krug govorila je o atmosferi u društvu, digitalnim pretnjama koje na mrežama i finansijskoj nesigurnosti nezavisnih redakcija:
„Mi, na sreću, nismo imali klasične napade na redakciju ili na članove redakcije, kao što se dešavalo u drugim sredinama u Srbiji, pogotovo poslednjih godinu i nešto dana, ali situacija u društvu je takva da novinari koji se trude da budu profesionalni i nezavisni mediji rade u okolnostima stalnih pritisaka i neke loše atmosfere u društvu.“
Kako navodi, redakcija Odjeka dobijala je pretnje preko društvenih mreža, koje nisu prijavljivali jer se nisu ponavljale. Ipak, Božović naglašava da postoji još jedan, često potcenjen oblik pritiska:
„Ekonomski pritisak takođe ugrožava bezbednost medija u najširem smislu. Ako medij nema finansiranje, njegov rad je direktno ugrožen. A kada nezavisni mediji ne dobijaju sredstva, to nije samo pitanje novca, već i poruka. Odjek je, praktično, jedini lokalni medij u Kruševcu koji poslednje dve godine od lokalne samouprave, po konkursima za javno finansiranje, nije dobio sredstva. Jedne godine smo imali sredstva od resornog ministarstva, to je bilo prve godine po osnivanju, ali prošle godine, kada su praktično bili kažnjeni svi mediji koji su pratili proteste i dešavanja u Srbiji, nismo dobili sredstva ni od Ministarstva informisanja.“
Pitanje bezbednosti novinarki i novinara, jasno je, ne može se rešavati samo kroz reakcije na incidente. Pravi odgovor na njega zahteva promenu ambijenta: od institucija koje treba da štite, do društva koje mora da razume značaj tog posla. Dok se to ne dogodi, pritisci će ostati deo svakodnevice, a odgovornost i što ne reći i hrabrost da se uprkos svemu tome i dalje radi – na samim novinarima.
Marina Miljković Dabić
