Šuga između činjenica i medijske panike ili – kako su tabloidni naslovi o nekoliko obolele dece zasenili činjenice, struku i zdrav razum
Ovo je priča o tome kako je bolest koja je pod kontrolom postala naslovna drama, dok se stvarni javnozdravstveni problemi guraju u stranu.
Krajem decembra i tokom januara u predškolskoj i školskoj ustanovi na Umki registrovano je nekoliko slučajeva šuge kod dece, a nezvanično i kod jedne vaspitačice. Informacija je izazvala burne reakcije u javnosti, pa su pojedini roditelji tražili čak i zatvaranje škole. Međutim, ne radi se o davno iskorenjenoj bolesti, kako se često misli, već je to bolest koja je manje ili više stalno prisutna i sa kojom se dermatolozi susreću gotovo svakodnevno, naročito u kolektivima.
Šuga (scabies) predstavlja zaraznu parazitsku bolest kože uzrokovanu parazitom Sarcoptes scabiei. Ovi mikroskopski paraziti ulaze u gornji sloj kože, gde se hrane i polažu jaja, što izaziva upalnu reakciju i intenzivan svrab.
Infekcija se uglavnom prenosi bližim fizičkim kontaktom sa zaraženom osobom, ali i preko odeće, peškira ili posteljine koju je koristila obolela osoba. Zbog toga se najčešće javlja u kolektivima, kao što su porodice, vrtići, škole, domovi za stare ili drugi prostori gde ljudi provode dosta vremena zajedno.
Najčešći znak oboljenja je jak svrab, naročito u večernjim i noćnim satima, koji se javlja zbog alergijske reakcije na grinje i njihove proizvode. Pored svraba, na koži se mogu pojaviti: male izbočine i osip, često u vidu tanke linije ili tunela, mrlje ili crvenilo kože i tragovi na koži u vidu ogrebotina koji nastaju češanjem.
Promene se najčešće javljaju na rukama, na pregibima, zglobovima, stomaku, ali mogu zahvatiti i druge delove tela. U prvom kontaktu sa parazitom simptomi se mogu pojaviti tek nakon nekoliko nedelja, ali kod ponovne infekcije reakcija se javlja mnogo brže, za samo nekoliko dana.
Kako se šuga dijagnostikuje i leči?
Dijagnoza se obično postavlja na osnovu kliničkog pregleda kože i opisa simptoma, a ponekad i uzimanjem kožnog uzorka da bi se potvrdilo prisustvo parazita.
Lečenje se sprovodi antiskabioznim preparatima, najčešće u obliku krema ili losiona koje propisuje lekar. Permetrin je jedan od najčešće preporučenih lekova jer efikasno uništava grinje.
Kod veće izloženosti (na primer u grupama dece u vrtiću ili školi), preporučuje se da se leče sve osobe koje su bile u bliskom kontaktu, čak i ako nemaju simptome, kako bi se sprečilo dalje širenje.
Prevencija i higijena
Da bi se ograničila zaraza i sprečilo širenje bolesti, važno je: redovno prati odeću i posteljinu na visokim temperaturama, izbegavati deljenje garderobe i peškira, pojačati higijenske mere u ustanovi i kolektivu. Svi članovi domaćinstva treba da se pregledaju i leče po potrebi.
Bolesti koje „haraju“ samo u naslovima
Ipak, način na koji je ova informacija predstavljena u pojedinim medijima otvorio je drugo pitanje: kako se u javnosti konstruiše zdravstvena panika.
„ZARAZA SE ŠIRI“, „ALARMANTNO STANJE“, „ŠUGA HARA VRTIĆEM“ – rečnik vanrednog stanja pratio je vesti o nekoliko slučajeva šuge u predškolskoj i školskoj ustanovi na Umki. U medijskom prostoru stvara se utisak zdravstvene pretnje, iako je reč o bolesti koja nikada nije iskorenjena, ali jeste pod dobrom medicinskom kontrolom. Dodatnu konfuziju proizvodi i navođenje broja registrovanih slučajeva u Beogradu, 345 ukupno tokom 2024.godine, iako šuga ne podleže obaveznom prijavljivanju, pa takvi podaci nemaju stvarnu epidemiološku vrednost.
Ovaj obrazac nije nov. Tako se pre nekoliko godina pisalo o sifilisu kao o „bolesti koja se vratila“, iako nikada nije ni odlazila. Isto važi i za tuberkulozu. Reč je o bolestima koje medicina poznaje, leči i drži pod kontrolom, ali koje su u javnosti pogodne za moralnu paniku, stigmu i senzaciju.
Ono što, međutim, uporno izostaje iz fokusa jesu bolesti koje su zaista opasne i potpuno preventabilne. Smrt četiri bebe od pertusisa, kao i raniji smrtni ishodi od morbila, prošli su gotovo bez ozbiljne društvene rasprave. A upravo su to bolesti protiv kojih postoji obavezna vakcinacija i čije širenje direktno zavisi od procenta imunizovane dece.
Država već godinama pokazuje nemoć, ali i odsustvo političke volje, da procenat vakcinacije podigne na oko 95 odsto, nivo koji obezbeđuje epidemijsku stabilnost. Umesto jasnih poruka, sistemske kampanje i dosledne primene zakona, javni prostor je prepušten relativizaciji. Postoji čitav arsenal „vodiča” kako izbeći MMR vakcinu. Antivakcinalni narativi se normalizuju. A pojedini njihovi nosioci ostaju zaštićeni čak i kada dolaze iz redova uglednih lekara i profesora univerziteta.
U takvom ambijentu, država ne reaguje kao čuvar javnog zdravlja, već kao tihi posmatrač. Sankcije se ne primenjuju, odgovornost se razvodnjava, a granica između ličnog uverenja i ugrožavanja drugih ostaje namerno nejasna. Posledica toga nisu apstraktne statistike, već konkretni smrtni ishodi od bolesti koje nisu ni smele da se dese.
Zato šuga postaje naslov, a pertusis „fusnota.” Sifilis senzacija, a pad vakcinacije – tehnički detalj. Bolesti koje medicina drži pod kontrolom proglašavaju se pretnjom, dok se stvarne pretnje prećutkuju, jer zahtevaju odluke, borbu, sukobe i odgovornost. Zahtevaju sistemska rešenja za koja država nema ni kapaciteta ni interesovanja.
U toj tišini institucija, problem više nije u bakterijama i virusima. Problem je u državi koja je odustala od toga da javno zdravlje brani znanjem, autoritetom i doslednošću, a strah i skretanje pažnje prepustila tabloidnim naslovima.
Zato je važno vratiti stvar u realne okvire.
Šuga (scabies) je poznata, jasno definisana i izlečiva kožna bolest, koja se najčešće prenosi dugotrajnim, bliskim kontaktom, a ne kratkotrajnim boravkom u istom prostoru. Njeno prisustvo u vrtiću ili školi nije razlog za zatvaranje ustanova, već za pravovremenu identifikaciju, lečenje obolelih i njihovih bliskih kontakata. Bolest nije opasna, ali može potrajati ako se ne leče svi kontakti istovremeno. Terapija je standardizovana i efikasna, a uz osnovne higijenske mere problem se uspešno rešava.
Sličnu sudbinu u javnom prostoru imaju i vaške, još jedan zdravstveni problem koji je praktično stalno prisutan u dečjim kolektivima, ali se uporno tretira kao znak zapuštenosti ili „nečega što se ne sme desiti“.
I šuga i vaške nisu pokazatelj nebrige, već činjenica života u zajednici. Njihova stigmatizacija ne doprinosi prevenciji. Naprotiv, podstiče prikrivanje i odlaganje lečenja i doprinosi skretanju pažnje sa ozbiljnih zdravstvenih i društvenih problema.
prim. dr Slavica Plavšić
