Zašto danas ćute svi oni koji su se pre više decenija s razlogom i predano bunili protiv ideje gradnje akumulacionog jezera na Ibru i iznad Manastira Studenice?
Lični stav: Ibar je – opet napadnut. Ovoga puta žešće i pod interesom onih koji bi „male kilovate“, trebalo da prodaju za debele pare. To što će Ibar pretvoriti u žabokrečinu prekrivenu već „tradicionalnim“ brlogom od plastičnih kesa, flaša i ostalog „plivajućeg“ otpada, verovatno ih ne uzbuđuje. Barem ne previše.
Kada krenete uz Ibar, od Kraljeva prema Raški, prebrojte sve saobraćajne znake. Videćete da su najzastupljeniji oni koji upozoravaju na opasnost od odrona. Isti se dešavaju, gotovo redovno, posle većih kiša, naglih promena temperature ili odmrzvanja tla.
Ali, pođimo redom…
Pedesetih godina prošlog veka bila je aktuelna izgrdnja hidroelektrane na „Laktu“ koja bi formirala akumulaciono jezero ogromnih kapaciteta. Nekako u to vreme izgrađena je i akumulacija na reci Vajont u severnom delu Italije. Prilikom punjenja te akumulacije došlo je do klizanja čitave planine u već formirano jezero. Brana se prelila i ogromne količine vode i mulja, u kratkom vremenskom intervalu, preplavile su nizvodna naselja. Rezultat je bio oko 2.000 žrtava (ljudi koji su se udavili u vodi i mulju) u noći 9. septebra 1960. godine.
Upravo iz navedenih razloga odustalo se od izgradnje hidroelektrane na Laktu, jer su stručnjaci konstatovali da je pedološki sastav zemljišta, sličan kao u području reke Vajont u Italiji. Radi se o zemljištu sastavljenom od kamenih gromada, između kojih se nalaze slojevi sitnog zemljišta i peska. U konkartu sa većim količinama vode, ovaj „sitan“ materijal, deluje kao podmaz, koji stvara pogodne uslove za eroziju, čak i prilikom većih kiša ili odmrzavanja tla. Šta bi se desilo prilikom formiranja akumulacije, kada voda „podloka“ okolna brda, može se samo pretpostaviti.
Interesantno je i iskustvo sa idejom formiranja akumulacije na reci Studenici, iznad manastira Studenica, za potrebe snabdevanja grada Kraljeva, zdravom pijaćom vodom. Priča je bila aktuelna sedamdesetih godina prošloga veka.
Sve što je bilo od srpske pameti u tom vremenu (Srpska akademija nauka, Sinod srpske pravoslavne crkve, Udruženje književnika Srbije, Beogradski univerzitet, nezavisni intelektualci…), diglo se na noge da zaštiti freske u Studeničkom manastiru, jer je procena bila da će akumulacija uticati na promenu mikroklimatskih uslova sa nekim promilom pojačane vlažnosti vazduha. To bi, dalje, negativno uticalo na očuvanje fresaka, neprocenjive umetničke i istorijske vrednosti. Tako se odustalo od te ideje.
Iz tog vremena ušli smo u vreme kada je, uz saglasnost Crkve, potopljena Valjevska Gračanica, zarad stvaranja akumulacije kojom se stanovništvo snabdeva vodom!? (primedba autora: iz ličnog iskustva, poznat mi je slučaj otoka Visa koji nema reku, izvore, potoke. Izbušeni su bunari na sred otoka (na sred Jadranskog mora), duboko ispod morskog dna i iz njih se vodom snabdevaju dva grada: Vis i Komiža). Koliko je takvih bunara moglo biti izbušeno u valjevskom kraju!? Ili je „struka“, ipak, bila „pametnija“ , jer su Crkvu ubedili da je nephodno potopiti manastir iz trinaestog veka koji je neko, „greškom zidao“, baš na mestu pogodnom za pravljenje veštačkog jezera.
Logično je pitanje: zašto sada ćuti kompletna („taksativno“ navedena) intelektualna javnost, kada je jasno da bi izgradnja niza elektrana duž Ibra, sasvim sigurno, dovela do bitne promene klimatskih uslova uz, sasvim izvesnu pojačanu vlažnost vazduha i značajno uvećan broj dana sa maglom u kompletnoj Ibarskoj dolini!?
Od nekih instuticija koje su se nebrojeno puta obrukale (svojim „činjenjem i nečinjenjem“), kao što je Srpska akademija nauka, niko previše i ne očekuje.
Postoje one institucije koje su kod većinskog naroda „na leru“, jer ne bismo da ih izlažemo kritici, čak i kada postoje veoma opravdani razlozi. U takve spada Srpska pravoslavna crkva.
Da napravim, ipak. jednu malu digresiju… Negde 1943. godine, na Ušću Studenice u Ibar, u varošici Ušće, bugarski okupator je napravio raciju i u salu „Planojevića hotela“ (današnja tzv. „Velika kafana“), zatvorio je veliki broj građana koji su se, tog dana, zatekli na ulici i po kućama. To je bio odgovor na zarobljavanje trojice bugarskih vojnika koje je vojvoda kopaonički, Dragutin Keserović, razoružao i uhapsio, jer su po okolnim selima, pljačkali narod.
Bugari su, pred zgradu Planojevića hotela, doneli krampove i lopate sa namerom da taoci, sami sebi, iskopaju grobnicu, preko puta hotela, pored Ibra, pre no što ih streljaju. Talačku krizu je prekinuo iguman manastira Studeničkog, pregovorima sa Bugarima i vojvodom Keserovićem. Keserović je oslobodio trojicu Bugara, a Bugari su oslobodili taoce iz Planojevića hotela. Tako su, sigurne smrti, spaseni ljudi, među kojima su bili deda i stric potpisnika ovog teksta.
Digresija iz prethodnog pasusa nameće samo jedno pitanje: zbog čega ćuti Srpska pravoslavna crkva u vremenu kada se ponovo priča o ugrožavanju reke Studenice i čitavog toga reke Ibar!? Šta bi bilo da igumana Mojsija, u onom vremenu, nije interesovala sudbina naroda!?
Ili je, možda, već pomenuta „vlaga“, sada „lekovita“ za freske u Studeničkom manastiru, za razliku od one od pre pedestak godina!?
Ako je onovremeni iguman manastira Studenica imao snage i moći, da spasava narod u svom komšiluku, zbog čega danas Srpska pravoslavna crkva nema svoje mišljenje o ekocidu koji se sprema!?
Zato, ipak, za početak, prebrojte saobraćajne znake koji upozoravaju na „opasnost odrona“, na putu od Kraljeva, do Raške.
Rade Velizarov Erac
Ne postoji mogućnost da se crkva pod ovim patrijarhom oglasi bilo šta protiv vučića. On je i izabrao Porfirija. Treba vraćati ” uslugu”!!!
Svakako pravo i ozbiljno pitanje je za razmišljanje.
Pitanje je i zašto ostale institucije ćute, zar su saglasni da se potopi čuvena Dolina Jorgovana koja je vekovima odolevala svim okupatorima i naši preci je krvavo odbranili a sada radi profita pojedinaca prerasta u Dolinu betona, žabokrečine i deponiju plastičnog otpada?
Nas meštane u dolini Ibra niko ne pita da li smo saglasni sa planiranim projektom da se odreknemo Veselog spusta ( potapanja priobalja grada Maglića ) i splavarenja od Ušća do Kraljeva, da nestane bogom dat buk Grmčić , dobiti maglu i smrad umesto osunčanih brda i dolina, ali ako se ovako nastavi svakako će mo biti žrtvovani dok će pojedinci zgrtati milione.
Pravo za članak.
Nekako sam stekao utisak da crkva u podlednje vreme ćuti oko velikih i bitnoh stvari koje se tiču nas vernika. Crkva je uvek bila uz svoj narod. Nije valjda doslo vreme da trebamo početi da se molimo da crkva stane uz narod.