O zaslužnim građanima i onima koji to nisu

Duci i duduci: za samo par minuta, kompletno gledateljstvo, sa sve prodavcem kikirikija i semenki, preselilo se pored pomoćnog terena gde se Ljubodrag Simonović u Zvezdinom dresu zagrevao pod košem, dok je na glavnom terenu utakmica još trajala: e, to se zove obožavanje kralja među košarkašima

Nikada nisam bio načisto sa tim da li bi i do koje mere trebalo svojatati ljude i žene koji su imali tu sreću, ili nesreću, da se rode u nekom gradu, varoši, selendri ili vuko’ebini. Da li bi ih trebalo cimati i etiketirati kao svoje vlasništvo, čak i kad oni za tim nikakvu želju ne pokazuju? Zapravo, ja jesam, potpuno mi je svejedno da li neko želi da do kraja ovozemaljskog života, a i posle njega, nosi žig ili registarsku tablicu sa oznakom mesta svog rođenja, ili će radije to da prećuti. Očigledno je da se mnogi uspešni individualci, ovde ili u belom svetu, ne trude baš da na sva zvona i praporce oglase gde su uskočili u ovaj bugarski vozić koji se životom zove i gde su stekli svoja prva životna iskustva, osim ako se ne radi o nekom mestu koje je baš bitno pomenuti kao rasadnik umnih mozgića i znamenitih faca, što daje dodatni značaj i specifičnu potvrdu nosiocu određene profesije ili stepena popularnosti. Možda je to u redu. Jer zašto bi se neko ko je u međuvremenu postao čuveni genetičar u Montrealu, znameniti molekularni biolog na Harvardu, član tima NASA za spuštanje drona na Mars, ili neka druga uspešna i priznata persona, likovao obaveštavajuću svet i ljude u njemu da je rođen u Guncatima, Donjem Brijanju, Gokčanici ili Surdulici? Međutim, nikako mi nije jasno zašto posesivni meštani pojedinih naseobina insistiraju na tome da u svakom trenutku naglase to kako je neko njihov, naš, gradski, seoski…, čak i ako dotičnom nije ni na kraj pameti da njihovo kratkotrajno prisustvo u svom životu čak i pomene, osim ako ne mora.

U Kraljevu je to vrlo izraženo, do stadijuma kolektivne opsesije političkih aparatčika i njihovih gazda. Nema tog Kraljevčanina kojeg pasionirani tragači po biografijama za korenima viđenijih ljudi neće iskopati iz tihovanja i proglasiti našim, osim ako nije u pitanju neka uštva, delinkvent i moralna nakaza bilo koje vrste koju ni najrođeniji ne priznaju kao svog krvnog i krvavog člana familije. Oni se ignorišu, kao svaka porodična ili nacionalna bruka.

Uspešni Kraljevčani su uglavnom ćutali, svesni da ne mogu da pobegnu od te činjenice da su rođeni tamo gde im u ličnoj karti piše, ali verovatno ne osećajući ništa naročito senzibilno, osim nešto malo tihe nostalgije za gradom iz kojeg su uglavnom bežali za boljim životom, tražeći utočište od organizovanog nastojanja sugrađana da im život učine što nepodnošljivijim. A to je pravilo po kojem smo daleko čuveni. I nije to ništa izuzetno, niti novo. Još je u Bibliji zapisano da je vrlo zahtevno, ako ne i nemoguće, biti prorok u mestu svog rođenja. Pod tim “prorok” danas se podrazumeva sve osim člana partije, jedne jedine, dakako, pošto drugih nema.

Koliko ja znam, a znam, jedino je pesnik Nebojša Vasović, Kraljevčanin iz San Franciska, ili obrnuto, tu činjenicu čak i opesničio, prosto je kao epitaf uklesao u svoje književno delo, naglašavajući uvek i stalno, gde god je mogao i smeo, kako se rado seća svog Kraljeva u kojem je sedamdesetih godina prošlog veka igrao preferans pod topolama na plaži pored Ibra.

Što se drugih tiče većini ne pada napamet da se bave tom politikantskom problematikom, bar dok ne budu prisiljeni pitanjem znatiželjnih novinara ili insistiranjem onih takozvanih zavičajaca koji su od te sulude pasije napravili profesiju, uplićući niti kojekakvih budalaština u tkanicu ili šarenicu svoje postojbine ili zavičaja, što je u današnje vreme u velikoj meri palamuđenje dokoličara i onih koji bi da se ogrebu o mrvicu tuđe slave i značaja. To su takozvani i samozvani zaštitnici tekovina i znamenitosti svoga zavičaja, nešto kao maksimalno poseljačena verzija klasičnih navijača nogometne umetnosti. Prilično olabavljeni Principi, recimo, Cigani ili Grobari.

Sve to postaje mogo ozbiljnije i za patologiju interesantno kada se zna da u pravom smislu veliki i poštovanja vredni ljudi nikada nisu nailazili na podršku i razumevanje sugrađana onda kada im je ona bila najbitnija, kada su se formnirali i sazrevali u svesna i društvu korisna bića. A mnoge je baš ta zavist bližnjih naterala da se spakuju i odu tamo gde su postali ono što jesu, ako jesu.

Mada, bez tih lešinarskih i sam Bog zna čime isprovociranih svojatanja i isticanja mesta nečijih korena ili usputne stanice na putu kroz život, moram priznati da može čoveku ponekad da bude drago što živi u mestu čijim je ulicama i trgovima hodao neki pravi pravcati nosilac onog harizmatičnog oreola koji je samo posebnima svojstven, a koji daje moć da se sopstvenom snagom i magijom, kojom neupitno raspolaže, ta energija proširi na druge, naročito na one koji su skloni tom pijedestalu velikih i neobičnih intelektualnih gromada. Uglavnom onih koji se za života napate sa ljudima da bi tek posthumno dosegli zenit sopstvene slave i opštenarodnog priznanja i uvažavanja, kada ih se sete oni koji su zaduženi za sećanje.

DUCI I DUDUCI

Jedan, odnosno jedini kojeg bih ja u svakoj situaciji pomenuo kao značajnog sugrađanina, pored pomenutog Vasovića, čak sa neskrivenim ponosom, svestan da veliki ljudi pripadaju svima, nije ni pisac, ni pesnik, ni naučnik, a opet sve to jeste, mada je na prvom mestu sportista u najboljem značenju te odrednice, a onda genije i buntovnik, što je svojstveno humanoidima koje je priroda obdarila autentičnim ljudskim vrlinama. Čitava stvar je još zanimljivija ako se zna da se nikada nisam bavio sportom, niti me je ta oblast kolektivne ludosti i profita zanimala. Dotični se zove Ljubodrag Duci Simonović.

Možda sam nešto o čoveku znao još kao osnovac, a možda nisam, ne sećam se, a tada su još uvek sporo stizale informacije do Vojnog naselja u kojem sam odrastao. Ali se jasno sećam da sam divljenjem ispunjene anegdote o Duciju i njegovim dogodovštinama, kao o nekom antičkom junaku, Ahilu, recimo, čuo već u prvom razredu kraljevačke Gimnazije u kojoj je i on proveo neko vreme. Bilo je to 1971. godine.. Govorilo se tada šapatom i o neshvatanju, čak bi se moglo reći bojkotu jednog takvog talentovanog momka koji obećava od strane direktora i profesora. Nije mu dozvoljavano da učestvuje na značajnim takmičenjima van Kraljeva, valjda u strahu da ne zapusti školovanje u ovoj elitnoj obrazovnoj ustanovi. Jer, ti dušebrižnici uvek znaju bolje šta je nekome preče i čega bi trebalo da se mane, a čemu da se posveti.

Ono što je mene posebno iznenadilo i oduševilo jeste priča iz poverljivih izvora da je taj Duci, koji je već postao mit, kao galiot, nosio olovne tegove na listovima. A kada bi ih skinuo, logično je, mogao je da se vine poput ptice do koša ili do neba, sasvim je svejedno.

Zanimljivo je pomenuti da sam tada sedeo u klupi sa Gordanom Markovićem Čogom, jednim od retkih lokalnih košarkaša koji je po mnogo čemu išao stopama svog sugrađanina i idola. Ali i on, a i mnogi od onih koji su u Simonoviću tražili svoj uzor ubrzo su odustajali od toga shvativši da se Duci ne postaje, ni olovnim tegovima na nogama, Duci se rađa i to samo jednom u velikom vremenskom razdoblju. A što se Čoga tiče, uticao je na mene da zavolim košarku, ali ne i da joj se posvetim, i naučio me je da pušim Filter 57 umesto crvene Morave, a to je, pored ostalog, značilo i biti poseban, drugačiji, a ne običan i u masi ušuškan kao većina drugih.

Prvi i jedini put Ducija sam video par godina kasnije. Bila je to utakmica između Crvene zvezde i Sloge, koja je za nas Kraljevčane bila višestruko zanimljiva i očekivana kao spektakl prvog reda, prevashodno zbog toga što je najbolji u Zvezdi bio naš zemljak, sugrađanin, naš ponos pred čitavim svetom, naš Duci.

I sve što se potom dešavalo nalik je znalački režiranom performansu, mada sumnjam u to i smem da se kladim da nije postojala bilo kakva ili bilo čija ideja da se to tako odigra. To se nije moglo režirati.

Utakmica je počela, ali bez Ducija, što je izazvalo nedoumicu u gledalištu, šok i bes, a onda i sve burnije negodovanje prisutnih Kraljevčana u prepunoj sportskoj hali u centru grada. I kada je bilo očigledno da će nezadovoljstvo da upropasti očekivani spektakl pojavio se odnekud Duci gromoglasno pozdravljen iz više od 2.000 grla. Brzo se presvukao i izlazeći iz svlačionice u Zvezdinom dresu, zaobišao je igralište sa očiglednom namerom da se zagreje na pomoćnom terenu pre nego što uđe u igru. Naravno, sve oči su bile uprte u njega a: „Duci, Duci“, kao na rok koncertu, orilo se daleko izvan zidova i krova kraljevačke arene sportova. Sam na pomoćnom terenu, dok je utakmica u toku, miljenik kraljevačke publike trčkarao je od koša do koša nepogrešivo ubacujući loptu uz onaj karakteristični fijuk zatresene mrežice. A onda se dogodilo ono što zauvek ostaje u pamćenju. Kao po komandi, naredbi ili kao bičem ošinuti ljudi su ustajali glava okrenutih tamo gde se Duci uvežbavao. I onda je krenuo stampedo. Za samo par minuta   kompletno gledateljstvo, sa sve prodavcem kikirikija i slanih semenki, preselilo se pored pomoćnog igrališta dok je na glavnom terenu utakmica trajala i dalje, ali sa minimumom intenziteta ili sasvim bez njega. E, to se zove obožavanje, ali ne Kraljevčanina, već kralja među košarkašima.

Meni je tada taj natčovek kojeg sam samo jednom u životu video izgledao onako kako bi verovatno običnom ili pasioniranom kreatoru mitoloških bića trebalo da izgleda neko ko bi se regrutovao u vojsku božanskih ratnika, čuvara Carstva nebeskog, ili prizemnije, kao Leonida, recimo, ili jedan od njegovih slavnih saboraca.

Mislim da je u to vreme Duci bio jedan od retkih ljudi koji je posedovao sve, ambiciju, veštinu, mudrost, spretnost, pronicljivost, čestitost i sve druge vrline koje ga čine posebnim. I što je najbitnije, svega u savršeno dovoljnoj meri za proizvod etiketiran pod tim imenom. Jer bilo je u istoriji i drugih vrlinama obdarenih ljudi ali da se na jednom mestu dogodi takav spoj fizičkog i duhovnog, odnosno sportskog i intelektualnog meni bar nije poznato. Možda bi Aleksandar Makedonski bio adekvatni pandan ili bar taj tip veličine o kojoj govorim. Jedino što je kod Ducija bilo predozirano jeste neprestana i fanatična potreba za saopštavanjem sopstvenih razmišljanja, preterana iz ugla onih kojima je bila upućena, a nikad dovoljna po njegovim merilima. I, paradoksalno, što je bilo više tuposti, sebičnosti i ambicioznosti sa jedne strane, utoliko je ta njegova govorljivost postajala ubitačnija i nepodnošljivija za mnoge strukture vladalaca i njihovih satrapa, od gospodara sveta do kmetova, poglavica i harambaša na mnogo nižim nivoima lokalnog bitisanja.

Kasnije smo videli da to što je neko vrhunski sportista ne mora da znači da poseduje i ostale ljudske kvalitete. Naprotiv, mnogi vrsni sportisti su pokazali i dokazali da osim onoga za šta su se uvežbavali ni za šta drugo nisu upotrebljivi. Mnogi, ali ne i Duci, opovrgli su onu oveštalu poslovicu nepobitnim dokazom da u zdravoj telesini ili truplu i te kako bolestan duh može da se ugnezdi.

Sećam se da je jednom prilikom, u doba Miloševićeve diktature, zavladala prava pometnja u Kraljevu povodom najavljene Ducijeve posete svom gradu, koja je podrazumevala tribinu u gradskom pozorištu i nastup na lokalnim elektronskim medijima pod kontrolom tadašnjeg režima. Problem je bio u, kako je objašnjeno, lascivnom jeziku, psovkama kojima su svojski bile oplemenjene njegove filozofske i analitičarske reminiscencije o fašistoidnoj pozadini modernog sporta, a i mnogo čemu drugom.

Valjda su ti tadašnji kraljevački oci sa svojim brojnim saradnicima i savetnicima sve ono što ovaj čovek jeste sveli na najobičnijeg prostaka kojeg bi se trebalo čuvati, skarednog, neurotičnog pobunjivača apatičnih,  nedoučenih i flegmatičnih narodnih masa.

Mnogo kasnije kada su se epigoni pomenute rukovodeće administracije setili ovog „čudaka“ iz Kraljeva i rešili da se visoko etabliraju u svojim i očima sveta doneli su odluku da se pomenuti ovenča visokim priznanjem zaslužnog građanina. Koliko se sećam, laureat se tada nije pojavio na svečanosti ne shvatajući, kako je negde rekao, u čemu se zapravo sastoji njegova zasluga za Kraljevo i one koji čak i grad prisvajaju dok su na vlasti. Toliko o tome pošto o pojedinostima pomenutog događaja, osim rečenog, ne posedujem detaljnije informacije. (Od pomenutih darodavaca čak ni Slobodan Milošević nije našao za shodno da dođe i preuzme Povelju protiv rata, a za mir u svetu).

Ipak, dovoljno je reći da su ga se setili, isti oni koji toliko polažu na to svojatanje vrednih pojedinaca, na taj nezaustavljivi nagon da se sve što vredi, a na bilo koji način se dotiče Kraljeva, svrsta u porodicu poštovalaca znamenitih Kraljevčana, stubova na kojima je sazdan i na kojima počiva ovaj grad mudraca i čestitih ljudi, humanista i lokalpatriota ali i onih drugih sa potpuno drugačijim i teško shvatljivim manifestacijama svog skučenog neuma.

Ne bih da zvučim zlonamerno, ali kraljevačka legenda o kojoj govorim rođena je sada već daleke 1949. godine, u Vrnjačkoj Banji, pod imenom Ljubodrag Simonović. Mada, koliko god se neko gordio svojim znamenitim sugrađanima, ili prisvajao tuđe, veliki ljudi pripadaju svima, čitavom svetu, kao i budale, nažalost. Čini se da samo prosečni ne pripadaju nikome, osim samima sebi. A što se Ducija tiče, on je većim ili dužim delom svog ovozemaljskog života pripadao i pripada najvišim sferama kompletne ljudskosti sa, što je paradoksalno, neznatnim brojem evidentiranih pristalica za svoje humanističke i komunističke ideje od kojih ne odustaje. Ali to ga, valjda, čini dodatno vrednim i značajnim za čovečanstvo, kao svakog pravog mislioca usamljenog u hladnoći sopstvenog svemira i sopstvene stvaralačke uzvišenosti. Što se onih prizemnijih tiče oni mogu mirno i spokojno da čekaju svoj red, jer lista zaslužnih Kraljevčana je neiscrpna, samo još i rezultati tih zasluga da nas obaspu i podignu iz letargije. Ali strpljiv je ovo narod, to je bar dokazano.

Ivan Rajović