Obrad Šarančić: U srcu “Goč”, „Borac“, „Sloga“ i reprezentacija

Do jedne šetnje pre više od pola veka banjskom promenadom u Vrnjačkoj Banji, glavni akter ove priče – tada samo visoki, bezbrižni dečak nije ni sanjao da će jednog dana postati strah i trepet medju koševima

Slučajan susret te daleke 1968. godine sa jednim od tada najboljih košarkaških stručnjaka u ovom delu Srbije iz korena mu je promenio život.

Bio je to susret sa Boškom Domazetom tadašnjim trenerom „Goča“ iz Vrnjačke Banje.

– Prosto me je naperao da udjem u salu i počnem da treniram. U početku sam se opirao, jer na parketu su bila poznata imena ovog kluba. Pomenuću Slavka Petrovića, Raku Radovića, a tu su bili i talentovani momci iz Kraljeva. Počeo sam od nule – kaže Obrad Šarančić.

On je ubrzo zapao za oko menadžerima, pre svih „Borca“ iz Čačka. Ali, nije se on baš za sve pitao. Očeva reč je bila presudna. On je sina obećao OKK Beogradu.

– Tako je i bilo, otišao sam u OKK, ali se nisam tamo dugo zadržao. Nostalgija je bila jača. Sa 18 godina bio sam premlad u to vreme. Danas deca odlaze odlaze od roditelja i drugara veoma rano. Ja nisam izdržao. Moj povratak propratili su ljudi iz „Borca“ koji su bili zaista uporni i posle sedam dana te 1971. godine obreo nsam se u prvoligašu sa Morave. Nikada se nisam pokajao, jer sam došao u zaista pravu košarkasku sredinu.

U „Borcu“ je tada trener bio Lazar Lečić koji ubrzo sa Kićanovićem napušta klub. Prelomni trenutak bio je dolazak u Čačak čuvenog Aleksandra Ace Nikolića.

– Tom čoveku dugujem mnogo. On je stvorio igrača od mene. Radio je, ukazivao mi na greške i mogu reći da sam zahvaljujući njemu i njegovoj upornosti postao ono što jesam.

Ubrzo se populani Sajo našao u vrhu statističkih podataka, pa je 1985. godine bio prvi strelac JU lige, najbolji igrač i penaldžija. No, i to nije bilo dovpljno da se namettne tadašnjem selektoru Krešimiru Ćosiću.

– Naime, tada se reprezentacija okupljala na pripreme za evropsko prvenstvo. Pomoćnik selektora Zoran Moka Slavnić je predlagao da na mestu centra igram ja. Krešo je, ipak, odlučio da to bude Zadranin Petranović – sa setom se proseća Obrad.

KLJUČ PROTIV KARIJERA

U tadašnjoj Jugi reprezentacija je odredjivana po političkom ključu.

– Recimo, po četvorica iz Srbije i Hrvatske, po trojica iz Bosne, Makedonije i Slovenije dvojica iz Crne Gore. A mi smo tada imali kvaliteta za bar pet ili šest vrhunskih reprezentacija. Mogli smo i Rusima da pariramo – ovako o famoznom ključu koji je umnogome doprineo da se ne ispune snovi mnogim igračima govori naš sagovornik.

Ubrzo je put vodio u pečalbu. Najpre – Turska: „Fenerbahče“, pa „Istambul Tehnika Univerzitet“, a onda ponovo povratak u „Borac“ nakon četiri godine, kada je bio drugi strelac Prve lige. Sve pod dirigentskom palicom Ace Nikolića.

Zanimljivo je da je Obrad Šarančić bio veoma tražen i na samom početku pete decenije života.

– Odigrao sam jednu sezonu u podgoričkoj „Budućnosti“ gde sam, po rečima košarkaških stručnjaka ostavio solidan utisak. Ali, to su bili poslednji trzaji u vrhunskoj košarci.

Put je vodio u njegov prvi klub – u „Goč“. Bila je to Treća srpska liga. Do pre tri godine nastupao je u veteranskoj ligi koja je bila divno druženje sa igračima koji su pre dve-tri decenije žarili i palili na terenima širom Jugoslavije. Sada je Obrad, pre pola veka visoki vižljast dečak,  u svetu biznisa. I opet je visina u pitanju. Ovoga puta nadmorska, na 1.628 metara u njegovoj etno kući „Horizonti“ na obroncima Goča, prelepe srpske lepotice.

SA SINOM U PRVOJ POSTAVI

Obrad živi Vrnjačkoj Banji sa suprugom Jadrankom i sinovima Aleksandrom, Nikolom i Aleksom. Sa najstarijim Aleksandrom je dve sezone u „Goču“ nastupao rame uz rame.

ŽAL ZA SLOGOM

Posle provedene sezone u „Borcu“ Obrad se obreo u kraljevačkoj „Slogi“.

– Poziv Milovana Bogojevića Kimija se nije mogao odbiti. „Sloga“ je bila u usponu, ali su u medjuvremenu redove napustili Divac i Babić. Trebalo je da ja nadoknadim nedostatak centara. Igrali smo kvalifikacije za Prvu ligu koja nam je izmakla za korak. Naime, u dva duela užički „Prvi Partizan“ bio je bolju za samo jedan poen. I tako nam izmače elita. Ali, ostala je lepa uspomena na tadašnje asove belih: Markovića, Andrića, Dašića, Jaćovića, Mijailovića, Savića, Medanovića…

     Stoie PETKOVIĆ