Ako ti Bog da da budeš muzičar, onda ti pare nisu bitne, jer, kada ti okite harmoniku ili ćemane, to mu dođe kao dekor: imaju sreću ti ljudi, jer za pare rade ono što bi i džabe radili; jedino su malo drugačiji oni koji sviraju na sahranama.
Muzičarima koji sviraju na sahranama nisu po volji, ni muzika, ni ambijent. A nemaju ni publiku kojoj je do svirke. Pokojniku je, naravno, svejedno, jer on je „odsvirao“ svoje.
Orkestar „Crno dugme“ ima svoju tradiciju. Nemcima su odsvirali „Lili Marlen“, prešli preko Ibarskog mosta i otišli u šumu, sa sve dobošima, trombonima, trubama, tubama i ostalim „plehanim“ instrumentima. I sa, parabelumom ili bombom, sakrivenom ispod vatrogasnog šlema.
Njihova publika je uvek ozbiljna, jer, kako da se veseliš na sahrani. Jedino što mogu da ti naježe kožu, kad Mišutka udari po dobošu, a ostali slože melodiju posmrtnog marša. Na kraju, kad sanduk spuštaju u raku, odsviraju, obično, i onu pesmu koju je pokojnik voleo za života. Ako taj i nije, previše bančio po kafanama, onda ide „programska muzika“: „Tiho noći moje zlato spava…“ I još poneka…
I sve mora da bude primereno trenutku, dakle ozbiljno…
Osim, ako se ne dogodi nešto nepredviđeno…
Pop je, pre „pleh muzike“, držao opelo… I podeljene su one male sveće, koje se drže u rukama.
Jedino je Miloje zaboravio da skine šešir… A onda je ona sveća, u njegovim rukama, počela da pali širok obod ispred njegovog čela. Za tili čas, napravi se rupa na šeširu, baš iznad njegovih očiju.
Šta ćeš, dešava se…
A i kako da se ne nasmeješ!? Pokojnik se naživeo…
Cveće je obavezan dekor na sahranama. Pre no što povorka krene pozove se omladina, da ponese bukete i vence, od kapele do večne kuće. Onda ono cveće polože na tek iskopanu zemlju, tik uz raku… Tu da sačeka dok sveštenici ne otpevaju „vječnaja pamjat“.
Ali ,đavo nije dao mira.
Jedan od onih venaca, poče lagano da klizi niz onu rovitu zemlju i da pada pravo u raku.
Tu ti je Dragutin bio brži. Zašao je u godine, a refleksi su mu još kao u mladića. On skoči i uhvati onaj venac od svežeg cveća, aman na ivici rake.
Svi su ćutali i u sebi, se divili Dragutinu. Jedino je Mišutka, kao šef „Crnog dugmeta“, konstatovao, da je Dragutin uhvatio „bidermajer“.
Završnica, rekoh, ide uz onu pesmu, koju je pokojnik najviše voleo. Ili se odsvira, ona Novicina: „Kad umoran budem pao , ja sudbinu neću kleti…“ Ova, poslednja je pisana kao testament i odgovara svačijem ukusu. Ako je, ne daj Bože, pokojnik neko od mlađih, ide ona, već pomenuta : „Tiho noći, moje zlato spava…“
Onda se kovčeg, uz škripu onih konopaca, lagano spušta u raku.
Ona škripa deluje jezivo i zato je moj drug Coca ostavio amanet da ga nikako ne spuštaju konopcima.
Prvi do njega se zaleteo sa pitanjem:
– A kako da te spustimo!?
– Uhvatite me za onu stvar i spustite… Eto tako.
Rade Velizarov Erac
