Kraljevo je nekada imalo kafane u koje su dolazili isključivo imućniji stanovnici, ali i kafane, sa epitetom „crvene“, u kojima su se, tražeći svoja prava, okupljale najpre siromašne zanatlije, a potom i industrijski radnici
Otkad su, početkom XX veka, kraljevački radnici počeli da se organizuju i od svojih poslodavaca zahtevaju bolje uslove rada, sukobili su se sa nizom teškoća, piše u svojoj knjizi „Staro Kraljevo“, nekadašnji kraljevački novinar i hroničar svog i prošlog vremena Dragoljub Obradović Kondis. Odmah su na sebe, nastavlja on, skrenuli pažnju da postaju opasni po režim, naročito za svoje gazde i bogati stalež, pa ih je i policija „uzela na oko“, pridodavši im etiketu „crveni“:
„U Kraljevu je još 1. januara 1893. godine osnovana prva zanatsko-radnička organizacija, koja je posle dve godine već imala oko 150 članova. Njen cilj bio je pružanje pomoći onim radnicima koji žive u teškim uslovima, jer u to vreme nije postojalo nikakvo socijalno osiguranje. To su bili zanatlijski radnici, jer u varošici na Ibru, koja je početkom XX veka prerasla u varoš, nije bilo nikakve industrije, pa ni industrijskih radnika. Događalo se da pojedini majstori otpuste radnike samo zato što su prisustvovali zboru radnika.
Prvi sukobi bili su verbalni: jedan prvak Liberalne stranke javno je po kafanama napadao socijaliste, nazivajući ih bekrijama, mangupima, neradnicima, a njihovu kancelariju, pred kojom je crvena zastava – prostitutskom radnjom. Radnici su klevetnika tužili sudu, a svojim članovima preporučili da bojkotuju one majstore kojji radnike otpuštaju s posla.
U to vreme nije se moglo ni zamisliti da radnička organizacija ima vlastite ili zakupljene društvene prostorije za svoju delatnost. Zato su se oni, silom prilika, okupljali u pojedinim kafanama gde su najčešće navraćali po povratku s posla, nedeljom ili verskim praznicima.
A radilo se – od jutra do mraka, punih 12 časova, nekada i više, u memljivim i zagušljivim prostorijama. Ni „belog dana“ nisu videli, jer su sa poslom počinjali rano ujutru, a završavali po zalasku sunca, sa tek malom pauzom za ručak. Poslodavci su radnike cedili do maksimuma, a niske nadnice brinule su samo one koji su ih dobijal. Poslodavcima je bilo najbitnije da radnici rade što više, jer su tako sami više zarađivali.
Jedna od prvih kafana, koju su pre Prvog svetskog rata kraljevački zanatski radnici najčešće posećivali, zvala se „Skalamerija“, nekadašnja „Srbija“ u Ulici vojvode Putnika, koju je držala Savka, jedna od prvih žena aktivista u Kraljevu. Savka je bila majka Milenka Novakovića, stolara, istaknutog vođe kraljevačkog radničkog pokreta s početka XX veka.
Prema dostupnim podacima, prva proslava radničkog 1. maja u Kraljevu je održana još 1898. godine, ali se, ipak, za početak organizovanih proslava ovog datuma uzima 1904. godina. Tada je kraljevačkim ulicama prošla prva povorka od skoro 200 radnika sa crvenom zastavom na čelu. Da bi učestvovali u proslavi, radnici su napuštali radna mesta i tako je došlo do prve obustave rada, pa i do sukoba sa poslodavcima.
Povorka je krenula od „Skalamerije“, gde su se nalazile prostorije radničke organizacije, a onda, posle prolaska glavnim gradskim ulicama, radnici su kretali van grada na zajednički izlet. Te 1904. godine, predsednik opštine Vasa Konstantinović, uspeo je da uz pomoć opštinskih pandura koji su preteći mahali revolverima – rasturi deo povorke.
Prva kafana koja se pominje u vezi sa radničkim pokretom u Kraljevu bila je „Evropa” (u „polukrugu““ na današnjem Trgu srpskih ratnika, između apoteke i hotela „Turist“). U njoj je, na inicijativu Mijalka Tripkovića, stolarskog radnika, održan osnivački zbor Radničkog društva 6. septembra 1903. godine.
Proslava 1. maja 1905. godine bila je organizovanija nego godinu dana ranije. Povorka je opet krenula od kafane „Skalamerija“ na izlet do kafane Bunjaka u Ribnici. Dužnost redara obavljali su radnici i seljaci koji su im se pridružili, pa nije bilo intervencije vlasti. Povorka se zaustavila pred zgradom Pošte, gde su radnici pročitali telegram koji je upućen „Radničkim novinama“. Poslednja proslava prvog maja pre Prvog svetskog rata u Kraljevu je održana 1914. godine. U povorci je, u varoši koja je tada imala nešto više od 3.000 stanovnika, bilo više od 200 radnika.
Po završetku rata, kraljevački radnici oživeli su strukovne organizacije zanatlijskih radnika. Među prvima su rad obnovili opančari, potom abadžije, stolari, pekari. Uslovi u kojima su radnici radili i dalje su bili teški: radili su duže od deset sati, nadnice su bile niske, smeštaj užasan. Sada je mesto okupljanja postala kafana “Knežević“ (danas je na tom mestu u Ulici Miloša Velikog prodavnica kompanije „Metalac“ (preko puta nekadašnje RK „Beograd“, danas „Panda“). Sve do Drugog svetskog rata ona je zadržala epitet radničke kafane. U njoj su održavani brojni sastanci, donošene mnoge odluke o borbi radnika za ostvarivanje prava, a postoje indicije da je u njoj, početkom 1926. godine, doneta i odluka o formiranju Radničko kulturno-umetničko grupe „Abrašević“, kao ogranka beogradskog „Abraševića“.
U ovoj kafani koju su godinama u zakupu držali Blažo Savić i njegova supruga Rada, mahom su se okupljali opančari, abadžije, pekari, a kasnije i radnici zaposleni u trgovačkim radnjama.
Imućniji građani mahom su odsedali u „Parizu“, „Beogradu“, „Jugoslaviji“, „Evropi“ ili „Nacionalu“, a one u kojima su se okupljali radnici u Kraljevu su bile poznate kao „crvene kafane“.
Blažo se kao vlasnik kafane „Knežević“ nije obogatio prometom, jer su gosti tu navraćali na kafu i šljivovicu, pili na veresiju i igrali domine ili karte. Kafedžijin sin Janjo, učenik Gimnazije, ponekad je goste zabavljao sviranjem na harmonici, a baš tada stvarana je mogućnost da se pri dnu kafanske sale, iza bine za priredbe, održe radnički sastanci, skriveni od očiju tadašnjih vlasti.
I dve udaljenije kafane su imale epitet radničkih. Jedna je bila kafana „Zeleni venac“ u današnjoj Ulici Tanaska Rajića, koju je držao izvesni Joco Jovanović zvani Miločajac. Bila je to prva kafana u Kraljevu koja je imala svoju kuglanu, pa su se radnici, pod izgovorom da se okupljaju zbog kuglanja, tu često sastajali i dogovarali o organizovanju raznih akcija i proslava.
Druga je bila u Ribnici, na mestu današnjeg restorana „Mošin gaj“. Tu je bilo izletište gde su radnici dolazili okićeni crvenim karanfilima.
Između dva svetska rata, sa izgradnjom dve fabrike (aviona i vagona), broj zanatskih radika počeo je da opada, a počeo je da raste broj industrijskih radnika. Tada je i tortura policije postala rigoroznija prema svim oblicima radničkog delovanja.
Prvi maj se nije mogao proslavljati baš onog dana kada se nađe u kalendaru, pa su ga radnici obeležavali nošenjem crvene košulje, crvenim cvetom na reveru ili nošenjem crvene lente.
Često je za proslavu korišćen „Majalos“, uobičajeni majski izlet u prirodu, koji je bio omiljen među građanima Kraljeva, kao i Đurđevdan, kada se masovno u ranim časovima odlazilo van grada na uranak. Izletišta su bila u Mošinom Gaju, na Beranovcu, u Sirči, u Žičkom potoku prema Stolovima. Radnici su nosili hranu sa sobom, organizovali priredbe na kojima su pevane ili recitovane revolucionarne pesme“, pisao je Dragoljub Obradović Kondis u svojoj knizi „Staro Kraljevo“.
Priredila M. M. D.
Za 1. maj ove godine, Međunarodni praznik rada, u Srbiji su planirani brojni protesti i okupljanja širom zemlje, sa posebnim fokusom na Beograd i Novi Sad. Ove manifestacije imaju za cilj da skrenu pažnju i na radnička prava, bezbednost na radu i potrebu za zakonodavnim reformama.
Beograd: Zajednički protest studenata i sindikata
U Beogradu, pet nacionalnih sindikata i studenti u blokadi najavili su zajednički protest ispred zgrade Vlade Srbije, zakazan za 1. maj u 14 časova. Protest će početi 16-minutnom tišinom u znak sećanja na žrtve tragedije izazvane padom nadstrešnice na Železničkoj stanici u Novom Sadu, koja se dogodila pre šest meseci . Nakon toga, planirano je obraćanje predstavnika studenata i sindikata, a u 16 časova predaja zahteva Vladi Srbije za izmene Zakona o radu i Zakona o štrajku.
Novi Sad: Komemorativni protest studenata
U Novom Sadu, studenti u blokadi Univerziteta organizuju protest povodom šest meseci od pomenute tragedije. Okupljanje je planirano na Železničkoj stanici u 11.52 časova, gde će se održati 16 minuta tišine. Nakon toga, studenti će krenuti u protestnu šetnju duž Bulevara oslobođenja do Mosta slobode.
fotografije:
naslovna: Kraljevo, hotel „Evropa“, izdanje Milovana Niketića, Narodni muzej Kraljevo I -511
prva fotografija u tekstu: hotel „Pariz“, snimak i izdaje Sreta Jakovljević, hotelijer Milan Todosijević, NM KV I – 1896
druga fotografija u tekstu: Adam Ćirić Erdoglija, Kraljevo 1909. NM KV I – 1820
