Tradicionalno na Spasovdan, žiri za dodelu Žičke hrisovulje, saopštio je ime 33. dobitnika ovog značajnog književnog priznanja, koje dodeljuje Žički duhovni sabor u Kraljevu
Žiri jedne od najznačajnijih kulturnih manifestacija „Žičkog duhovnog sabora – Preobraženje” saopštio je danas ime ovogodišnjeg dobitnika Žičke hrisovulje”, prestižnog pesničkog priznanja. U žiriju su bili Dragan Hamović (predsednik), Miloš Milišić, Dejan Aleksić, Ana Gvozdenović i prošlogodišnji dobitnik ove nagrade Ljubivoje Ršumović.
U obrazloženju odluke navedeno je da se prestižno pesničko priznanje za 2024. godinu dodeljuje pesniku Miroslavu Ceru Mihailoviću „za poeziju kojom progovara gorčina i vedrina staroštokavskog narečja i duhovnog iskustva“.
Priznanje, koje čine unikatna zlatopečatna povelja i ikona Preobraženja Gospodnjeg, uručuje se dobitniku u Žiči, na praznik Preobraženja, 19. avgusta.
Poeziji dobitnika posvećuje se zbornik radova sa kritičkog skupa koji se održava u okviru manifestacije Žički duhovni sabor, Preobraženje 2024.
OBRAZLOŽENJE
Na pomen Miroslava Cere Mihailovića prosečno obavešten čitalac pomisliće na dijalekatsku poeziju. I neće pogrešiti, ali neće ni obuhvatiti celinu pesnikovog opusa. Pesnikovi počeci u znaku su nekog široko razlivenog bunta u odnosu na okruženje, a dijalekat je spasonosni pronalazak njegove autorske zrelosti. Poezija Cere Mihailovića na jezičkom standardu i poezija staroštokavskog narečja koegzistiraju u ovom autorskom glasu, tvoreći jedinstvo u doslednoj dvojnosti izraza. Maternji jezik se predsvesno upija u kući, od bliskih bića, a gramatika se uči u školi. Zato je staroštokavcima uvek bilo za stepen teže da se književno ostvare na standardu koji nije izvorno njihov, kućevni i zavičajni.
Vranjanac Borisav Stanković je, na primer, u zenitu razvoja vukovske paradigme vratio književno dostojanstvo govora naših južnjaka. Nije Vuk, uostalom, mogao svuda da stigne, naročito ne u tada neoslobođene krajeve. Ali, suviše je jaka ta jezička žila koja seže do srednjovekovnih počela. Uvođenje dijalekta u savremenu poeziju nije tek posezanje za koloritom koji izaziva najpre humorne efekte, ili način da se prepokrije subverzivni iskaz. U srži je to pobuna autentičnosti, potisnute u glavnom toku naše novije kulture na štetu staroštokavaca. Pesma „Kuća“, u dva deseteračka katrena, teče u humornom tonu, a završava se arhetipski prozračnom slikom: „Neje kuća dok ne šušne metla.“ Kuća je čovekovo biće, koje se redovno pročišćava od nečistote života. Mihailović deluje ponajbolji pri sažimanju građe, kristalno prozračne: „po sokàci ide neka vika / trči narod a pred narod slika.“ Ili: „četnici tepàše / više partizani / od bugari niko živ da te odbrani […] tepàv i danʼske / više nego lani / tepa koj te stigne / a niko ne rani.“ Ove dijalekatske pesme neretko izazivaju osmeh oduška, ali ne samo osmeh. Tako je antropološki mračna poenta pesme posvećene izgnaniku iz Suve Reke, dobeglom u Vranje zarad spasa: „od dušmàna mož se i ponàdaš / od svojèga krvnѝk ti ne gine“. Mihailović je pesnik satiričkih i karnevalskih impulsa, osvrće se na mentalitet moćnika, zavidljivaca i sitnodušnih, sa kojima deli prostor rođenja i življenja. Izdvaja se iz miljea koji bespoštedno proziva, poseže za slavnim istorijskim primerima: „da se moglo ovde a da se ne mora / nikud ne bi Justin nikud ne bi Bora […] po tom svetom znaku ovog pepelišta / znaćeš da si čovek kad tu nisi ništa…“ Ali pesnik pribegava i „autorecenzijama“, jer ništa ne biva i bez naše krivice, bez lične „detinje rabote“: „od sve će pobegneš / duša kʼd zazebe / od jednò ne možeš / od samoga sebe.“
Krupna pitanja pesnik postavlja obavijena mekotom svoga rodnog narečja: „Ima li te nema li te Bože / narod će se još pomalko snema / skupa kletva, još poskupe kože / usta zevnev a ostanev nema.“ Pesma „Nula“, dva katrena opet u desetercu, sažima sliku propalog sveta i čoveka na tragu narodne zagonetke „Zemlja zemlju kopa“, čija je odgonetka „Čovek“: „svak na svakog rьži i kidѝše / što je crno sve pred tebe slazi / toj što odi toj ti nesi više / ispucàla zemlja zemlju gazi.“
Na početku trećeg dela pesme „Ključne tačke“ čitamo stihove: „da nema života i da nema smrti / gde bi čovek dušu gde telo da svrti.“ Čovek pesnički stanuje na zemlji, temeljna je rečenica kojom se opravdava razlog pevanja i mišljenja. Kod Mihailovića glagol svrteti prešlo je u kovanicu „Svrtka“, u novu reč koja znači utočište, pribežište. „Svrtka u Nesvrtu“ usložnjava taj odnos između pojedinstva i prostora, čini ga paradoksalno mogućnim. Nesvrt asocijativno označava udes nesmirenosti i traganja za mirom. Pesnik se ne svrti u svom Nesvrtu, živi u svome Nemestu: „u tьmninu na kogà se kima / duša slatka još pod grudi mrtka / gubi li se onòj što se ima / traži li se u Nesvṕtu svrtka.“ Miroslav Cera Mihailović vratio je davno odbačeni poluglasnik u savremenu poeziju, iako to nije njegov jedini doprinos. Poluglasnik nije glas, nego više zvuči kao škrgut. Tьmnina. A škrgut je znak neizrecivog i bolnog, odakle lirika otpočinje svoj zamah.
Dragan HAMOVIĆ
