Pa posle kažu da žene treba plaćati manje od muškaraca

U Karađorđevoj ulici 209 u Kraljevu postoji zgrada koja je pretežno građena za policijske službenuke. Tu, sa leve strane kada se ide iz centra grada prema Mataruškoj Banji, postoje još tri zgrade – dve veoma slične ovoj koja je naša tema i još jedna, najbliža Ibru koja je veća od ovih drugih i prilično se razlikuje po stilu. Pre nekoliko jutara, ja, kao stariji čovek, izađem malo na sunce i obrem se u tom mini-naselju.

Jedna gospođa, pošto je primetila da razgledam zgrade koje su tu izgrađene, reče mi da je najbolje izgrađena upravo zgrada 209. Taman posla da kojim slučajem nije najbolje i najčvršće izgrađena, šalim se u sebi – ko bi smeo policajcima nešto da podvali. Ali, ne! Nije to zbog policije.

U to vreme, od II sv. rata, pa do nesrećnog raspada „Kablara“, sve zgrade u Kraljevu je gradio upravo „Kablar“ – najpoznatije jugoslovensko i svetsko građevinsko preduzeća. Nijedna zgrada koju su oni gradili, makar i pre 70 godina, u onom jakom zemljotresu 2010. godine – nije oštećena. Ona gospođa mi još reče da se grupa žena iz zgrade 209 udružila, u podrumu. Tu su napravile kuhinju i u podrumu pripremaju zimnicu.

Večeras sam otišao da vidim kako sve to izgleda. Kuhinja, zaista, kao da je u nekom stanu, a ne u podrumu. Sve je tu: najpre šporet („Preporod“), u jednom kavezu lepo iscepkana i složena drva, posuđe, od tanjira do vangli….

Najčudnije mi je bilo to što je podrumska kuhinja suva „kao barut“. Ni kapi vode. U mojoj zgradi, koja je s druge strane ulice, stotinak metara ualjenoj od zgrade 209, čim padne neka mala kišica, voda u podrumu pokriva čukljeve onih koji se uopšte usude da dole siđu. Padne li jača i dugostrajnija kiša, voda pokriva kolena i stiže skoro do bedara. I to traje tako – punih 45 godina!

Preduzimljive žene iz zgrade 209, pošto se međusobno poznaju, pozvale su moju suprugu Lepu Ilić Bajović i komšinicu, takođe iz moje zgrade – Vesnu Tokalić da im se pridruže i pomognu im. One su rado na to pristale pošto u svoje podrume nikada nisu sišle – punih 45 godina. Večeras sam zatekao tamo Desu Kojić, Milenu Bojanić, Veru Erdogliju, Milju Terzić, moju suprugu.

Vesne nije bilo, pošto se povredila, pa nisam mogao da je pitam da li silazi u podrum naše zgrade – ugao Karađorđeve i Đure Salaja 2 – 6. U jednom trenutku su se pojavile i Desine prelepe unuke koje su donele kafu za vredne domaćce. Inaće, uporedo sa svim ovim ženama radio i majka pomenutih unuka i kćerka Dese Kojoć – Ivana Kojić.

Eto, kako se život može ulepšati, skratiti vreme, ne uključivati televizor, a družiti se… Bravo, žene iz zgrade 209.

Dragan Bajović