„U petak, uoči Savindana, tiho i bojažljivo, pronela se vest koju smo sa nevericom primili, da nas je napustio Goran Petrović: akademik, pisac i urednik, ‘retka književna pojava koja je svojim delima osvajala ceo svet, najčitaniji srpski pisac sadašnjice, jedan od najznačajnijih srpskih i evropskih pisaca, savremeni klasik“, samo je deo reči kojima je Ana Gvozdenović započela tužni pomen Goranu Пetroviću koji je, kako je podsetila, bio i „najnežniji dečak srpskog jezika i poslednji srpski spisatelj lepe književnosti, Gospodin Pisac, Pisac sa velikim P”:
– Tako su o Goranu govorile kolege pisci, a prenosili mediji. Za nas u Kraljevu, Goran je bio brat, prijatelj, komšija, školski drug, bivši đak, kum, jednom rečju – naš bližnji…
Pogledajte VIDEO:
Goran Petrović profesionalno je dozrevao u kraljevačkoj Biblioteci, u kojoj je tužni skup i priređen. Bio je najpre bibliotekar, a potom i glavni i odgovorni urednik „Povelje“. Od njega su se poslednji put oprostili prijatelji, saradnici, predstavnici Grada:
– Goran Petrović je u svojim knjigama prikazivao grad u kome je rođen, gde se školovao, gde je stekao prijatelje, kumove, počeo da radi. Bio je jedan od ljudi po kojima je Kraljevo postalo poznato u čitavoj Srbiji, bivšoj Jugoslaviji i u svim zemljama gde su njegove knjige objavljene – istakao je gradonačelnik Kraljeva dr Predrag Terzić.
On je ocenio da je Kraljevo izgubilo velikog čoveka – prijatelja, rođaka, komšiju, kuma, srpska književnost velikog pisca, a Srpska akademija nauka i umetnosti redovnog člana:
– Otišao je suviše mlad, napisavši značajna dela, ali mogao je još mnogo da napiše. Svi mi smo izgubili čoveka koji je bio ponos našeg grada, Kraljevo je izgubilo jednog od svojih najpoznatijih stanovnika. Ostaje nam da ga se sećamo, njegovoj ustanovi – kraljevačkoj Narodnoj biblioteci, gde je započeo radni vek, da ga pamti i nekoj od svojih manifestacija da njegovo ime. Slava ti i hvala, Gorane!
Miloš Milišić, nekadašnji saradnik Gorana Petrovića uporedio je njegov i odlazak Dragana Pešića u razmaku od pet-šest meseci kao najveće gubitke u kulturi Kraljeva za poslednjih pola veka.
– Goran je bio gospodin: u kući, na ulici, na poslu, u književnosti. Tih, miran, stasit… plenio je svojom pojavom. Ima neke simbolike u datumu njegove smrti. Sklopio je oči pred Savindan. Sava je bio princ Rastko u nemanjićkoj Srbiji, Goran princ u srpskoj književnosti. Tužna je srpska književnost bez budućih dela Gorana Petrovića, tužan i ožalošćen je srpski jezik bez neizgovorenih Goranovih reči. Njegovo delo otima ga od smrti. Dovoljno je napisao za besmrtnost. Veliki svet književnosti, pisaca i čitalaca, odlaskom Gorana Petrovića, polako ostaje bez svoje suštine, s nenadoknadivom štetom za literarnu budućnost. Mera je drugo ime Gorana Petrovića. Kako i koliko reči staviti na tas vremena. Mera po kojoj će se meriti književnost. Hvala i zbogom, Gorane, terzijo i vago srpskog jezika.
Dragana Tipsarević, dugogodišnja direktorka Narodne biblioteke „Stefan Prvovenčani“ istakla je kako je „sve u vezi sa Goranom bilo neuobičajeno, jer je uspeo i u onome što se, nažalost, retko dešava: da bude cenjen i voljen, da bude veliki i u svom mestu, kako su u šali govorili – pokretno kulturno dobro“.
– Bio je na vrhu, a nije bio svestan toga. Tek posle svoje četvrte knjige skromno je pomislio da je postao pisac. Čega god se Goran latio, njegova mera je bila postavljena na najvišu lestvicu. Verovao je saradnicima, rezervu je imao samo prema sebi. Umeo je da od saradnika dobije maksimum, da se našali, da napravi kalambur, da sve nasmeje i razgali. Svaku priliku koja mu se otvarala posle objavljivanja ‘Opsade’, poput ponude da bude upravnik Nacionalne biblioteke u Beogradu, odbijao je mereći je samo svojim, najskupljim odnosno najčestitijim merama. Kada je izabran za redovnog člana SANU, vajkao se… ‘mislim da su malo prenaglili, ipak je prebrzo, Prerano je ostavio i ovaj svet, jer je možda „hteo da nam kaže da se život i smrt stalno smenjuju i da sve što u sebi nosi previše lepote ide, nažalost, prebrzo i ka svom kraju“…
Dejan Aleksić, pisac i aktuelni glavni i odgovorni urednik izdavačke delatnosti kraljevačke Biblioteke oprostio se od svog kolege i prijatelja poručujući da oni koji se oslanjaju na reči i kojima su reči put do boljeg razumevanja i sebe i sveta možda najbolje znaju kako je teško kad se reč izmakne a njeno mesto zauzme tišina.
– Nije tišina strašna sama po sebi, naprotiv. Užasava odsustvo onoga što joj daje smisao… Već nekoliko dana tražimo prave reči da opišemo ono što osećamo, i ne nalazimo“. Goran je govorio da ‘ko jedanput oseti punoću reči, doveka ispašta jer prepoznaje prazno kazivanje’. Ko je makar jednom bio u društvu Gorana Petrovića, ili ušao u stvarnost njegove proze, doveka oseća veličinu i značaj tog iskustva. Nije ovaj grad do Goranove pojave imao takvog stvaraoca. Pitanje je hoće li ikada i imati. U kraljevačkoj bibilioteci pisci nisu samo na policama za knjige. Malo ko od današnjih naših pisaca, koliko god bili nezaobilazni i važni, mogao bi se obreti u sjaju takve čitalačke voljenosti. Svako druženje i razgovor sa njim bili su mala svečanost, a njegove sagovornike, ma kako razgovor bio neobavezan, nije napuštao osećaj da će se u razmeni reči osloboditi nešto mudro i jedinstveno. Ako ništa drugo, svakako nešto duhovito. A ta duhovitost, neusiljena i suptilna, neretko opora, bila je važno obeležje njegove prirode, njegovog lucidnog duha – kazao je Aleksić.
Odlomke iz proze Gorana Petrovića govorio je glumac Milomir Nedeljković. Na kraju pomena, Ana Gvozdenović, koja je kao jedna od urednica u kraljevačkoj „Povelji“ podsetila na sva dela i nagrade akademika Gorana Petrovića, podsetila je na njegovu poruku da „sve dok jedni drugima govorimo ‘dobar dan’, sve dok jedni druge pitamo ‘kako si’, a da to pitanje, naravno, nije samo kurtoazno, živi i književnost, usmena književnost.“ Zato je, možda, i jasnije što, bar kad je o Goranu Petroviću reč „Nema smrti, ima seoba“.
Nek ostane na ovim stranicama zapisano i da je jedna od poslednjih poruka koje je Goran Petrović, neposredno pred smrt, poslao kolegi književniku Svetislavu Basari, prema Basarinim rečima glasila: „Ovo će biti bolje kad bude gore“. Tako je u večnost otišao jedan od naših najvažnijih, najprevođenijih, najnagrađivanijih i najčitanijih pisaca. Veliki, do poslednjeg daha.
NJegova čudesna mašta neumitno i surovo zaustavljena je u njenom punom zamahu i zrelosti, rekla je Vida Ognjenović:
– Bolest je bila tako nemilosrdna, a da se desila i kroz trideset godina, i tada bismo rekli da je prerano došla po Gorana Petrovića.
Večna ti slava, dragi Gorane!
M. M. Dabić
