Sinoć je treća generacija Dragačevaca po mraku otišla svojim kućama. Tu gde su bili ginuli su im dedovi, njih 104 ukupno, u jurišu Jeličkog odreda, prema Poljoprivrednoj školi u Kraljevu, sa čijeg krova je štektao mitraljez. Taj jedan mitraljez, sa krova, a onda i još nekoliko, sakrivenih, u zdenutim stogovima šašine, na tek obranim njivama… Krenuli su, iz Dragačeva, da oslobode taoce u Kraljevu.
Ova treća generacija je parastos obavila u suton, gotovo po mraku, isto kao nekada, ona prva i druga. Sada u tišini, potajno, ali isto kao nekada kad se dolazilo u ranu zoru ili noću – tajno i da ih niko ne vidi.
I niko ih nije sačekao, jer i ne znamo da u onom brlogu Popovog potoka, leži najveće stratište posle Lagerskog groblja, tamo u šipražju, korovu, vrzini, bez kamena, slova i belega… U Kraljevu gradu koji, kako rekoše, ima najlepše ime na svetu.
Čitali su imena izginulih: jedno prezime, a onda nekoliko imena sa istim prezimenom, onda drugo, treće, peto prezime i opet, po nekoliko imena za svako prezime. Gordi i crni u licu.
Predug je spisak sa imenima, ali opet nepotpun. Jer, još oko četiri stotine nevinih su tu streljali fašisti, do četrdeset i četvrte. Onda su došli „oslobodioci“ i potok „dopunili“ sa još par stotina istih, dakle Srba.
Po mraku je treća generacija Dragačevaca otišla svojim kućama – da ispričaju četvrtoj.
Bili su crni u licu.
Rade Velizarov Erac
