Na groblju u Ratini danas je sahranjena petogodišnja Vera Banović, devojčica koja je 25. avgusta preminula od posledica teških povreda zadobijenih dan ranije u saobraćajnoj nesreći na Ibarskom keju u Kraljevu. Sahrani je prethodilo opelo na Starom groblju u Kraljevu.
Postoje tekstovi koje novinar napiše, objavi i nastavi dalje. I postoje tekstovi zbog kojih sve profesionalne distance postanu tesne, jer je teško pronaći reči koje neće biti ni prevelike ni premale za ono što se dogodilo. Smrt malene Vere jedna je od njih.
Građani Kraljeva su prethodnih dana pokazali koliko ih je pogodila tragedija porodice Banović. Na mesto nesreće, na Ibarskom keju, neprestano dolaze ljudi. U svom bolu se prekrste, u tišini ostave cveće, zapale sveće, spuste plišane igračke. Dolaze i mnogi koji Veru i njenu porodicu nisu poznavali. Možda upravo te igračke najviše govore. Govore, zato što pripadaju svetu u kojem je devojčici trebalo da ostane još mnogo vremena za igru, odrastanje, školu, rođendane i sve obične dane jednog detinjstva i za sve ono što posle detinjstva dođe.
Na umrlici petogodišnje Vere, navedeno je da se, osim seke, mame i tate, od nje opraštaju „i svi oni koji su je voleli.“ Jeste se ovih tužnih dana pokazalo da je taj krug mnogo širi od porodice i ljudi koji su Veru poznavali. Jer, za devojčicom koju većina njih nikada nije srela, tuguju i potpuni neznanci. Zastanu na mestu na kojem je stradala i nemaju reči, zato što postoje tragedije koje prestanu da budu samo tragedija jedne porodice. Ne zato što iko može da deli njihov bol, taj bol pripada njima i nemoguće ga je meriti, već zato što je pomisao da dete od pet godina izađe sa majkom, mlađom sestrom i tatom i ne vrati se kući, nešto pred čim niko može da ostane ravnodušan.
Danas je mala Vera sahranjena. Sutra će Kraljevo nastaviti da živi, ali upravo tu počinje drugi, opominjući deo ove priče. Jer, vozač J. A. (26), osumnjičen da je prebrzom, bahatom vožnjom, u ulici u kojoj je brzina ograničena na 30 km/h, izazvao nesreću u kojoj je Vera smrtno povređena, nažalost nije jedini koji ovu i neke druge kraljevačke ulice, doživljava kao prostor na kojem se demonstrira brzina i pokazuje „mašina“. To građani govore godinama. Govorili su o Ibarskom keju i pre ove nesreće. Govore o Hajduk Veljkovoj, ulicama Vojvode Putnika, Dušana Popovića, Dimitrija Tucovića, Dositejevoj, ali i o mnogim drugim, prigradskim ulicama na kojima prebrza vožnja uzima svoj danak. Svi govore o automobilima koji prolaze prebrzo, motociklima koji se noću čuju kroz pola grada, turiranju, naglim ubrzanjima, preticanjima i vožnji koja javnu ulicu pretvara u privatnu reli pistu.
Prema navodima policije, dvadesetšestogodišnji J. A, osumnjičen da je izazvao nesreću, nije posedovao vozačku dozvolu. Upravljajući „seatom“, prilikom preticanja udario je u automobil koji je dolazio iz suprotnog smera, potom prešao na pešačko-biciklističku stazu, udario u drvo, a zatim i u Veru, njenu majku i jednogodišnju sestru.
Činjenica da za volanom nije bio vozač sa dozvolom otvara još jedno pitanje na koje javnost zaslužuje odgovor: da li je J. A. i ranije vozio i, ako jeste, koliko dugo je mogao da učestvuje u saobraćaju, a da to ne bude sprečeno? Ne znamo koliko je puta pre te večeri seo za volan, niti možemo tvrditi da je ranije upravljao tim automobilom. Ali, znamo da je te večeri bio na gradskoj ulici, za upravljačem vozila, bez vozačke dozvole. Da te večeri nije došlo do nesreće, ko bi znao da je za volanom čovek koji nema vozačku dozvolu?
Najstrašnije je što ni smrt petogodišnjeg deteta, izgleda, nije bila dovoljna da svi zastanu. I posle 25. avgusta gradom se vozi prebrzo. I dalje se turiraju motori. I dalje postoje oni kojima nekoliko sekundi dokazivanja za volanom ili na motociklu vredi više od rizika koji nameću svima drugima.
Na mestu nesreće ostaće cveće, sveće i igračke. Onda će ih biti sve manje. To je prirodan tok stvari, ali ono što ne sme da nestane zajedno sa njima jeste pitanje šta su policija, Grad i svi nadležni – učinili da se na ulicama na kojima se godinama upozorava na prebrzu i bahatu vožnju ona zaista spreči?
Ne možemo znati kakvu bi buduću nesreću mogla da spreči jedna patrola više, češća kontrola brzine, drugačiji režim saobraćaja ili fizička mera za usporavanje vozila. Ono što sada, nažalost, znamo – jeste cena čekanja da se nešto dogodi. Zvala se Vera. Imala je samo pet godina, a više je nema. Za volanom automobila koji ju je udario bio je čovek bez vozačke dozvole, koji je te večeri vozio na način čije su posledice postale tragedija jedne porodice i opomena čitavom gradu.
M. M. D.
Načelnik policije i svi u lancu odgovornosti da podnesu ostavke, njihov osnovni zadatak da nama građanima omoguće bezbednost. Onu su svoj posao shvatili kao posao trgovca, prodavca, radnika a ne kao fundamet društvene bezbednosti. Da se stave elektronski stubici od Ibar Bašte do stadiona i da se ulica zatvara za saobraćaj od 17h do ujutru i da na taj način postane proširena pešačka zona što u biti ona i jeste. Na drugim lokacijama na kojima se bahato vozi i ugrožava život stanovništva (Kidriceva, Hajduk Veljka, Zelena Gora itd) postave ležeci policajci i stave kamere. Sve može da se reši ako ima odgovornosti i volje, kod nas nema ničega i svi se prave ludi i upiru prstom u druge. Ovo nije obična tragedija, nego poslednja opomena da je jedno nedužno biće dalo život za našu i budućnost naše dece.