Komemoracijom u sali Skupštine grada, porodica, rodbina, prijatelji, saradnici, brojni Kraljevčani, oprostili su se od Vukmana Rakočevića – glumca, aforističara i pesnika, nekadašnjeg zamenika odnosno pomoćnika gradonačelnika Kraljeva. O svom saradniku, kolegi, prijatelju, govorili su gradonačelnik Kraljeva dr Predrag Terzić, glumac Milomir Nedeljković, Dejan Jerotijević iz kraljevačke Predškolske ustanove, prijatelj Miloš Milišić.
„Da se zvao nekako drugačije, da nije imao ime Vukman, koje je retko, da je bio neki Marko, Miloš ili Jovan, da se prezivao Nikolić, Petrović ili Jovanović, mislili bismo da to nije jedan, već da su to tri čoveka. Jedan je bio glumac – proveo je detinjstvo na daskama koje život znače, voleo glumu, bio talentovan. Tu je shvatio šta znači bezbrižnost, poletnost, šta je mladost. Drugi Vukman je bio pesnik, veoma talentovan, dobitnik nagrade ‘Bogdan Mrvoš’, aforističar. A onaj treći Vukman jeste bio stvaralac, ali u drugoj sferi, bavio se politikom. Ja sam ga tada i upoznao, pre petnaestak godina, ne u skupštinskoj sali nego tamo gde Jirgen Habermas kaže da nastaje javno mnjenje – u kafani. Upoznao sam ga kao nekoga ko je imao potpuno drugačija politička mišljenja od mene, ali to je bilo drugačije vreme, gde stavovi nisu bili ušančeni, gde smo mogli da se ne slažemo, ali da pristojno razgovaramo. S vremenom, postajali smo sve bliži, na kraju i saradnici. Pet godina smo zajedno vodili ovaj grad, u tandemu. Vukman je bio dobar čovek, koji je želeo da pomogne drugima, koji se svakog dana borio… Nažalost, otišao je prerano. Svi mi ovde treba da sačuvamo lepo sećanje na njega“, poručio je Terzić.
„Jahači vetrova ne umiru. Sreo sam ga kao, maltene, dečaka, i prepoznao lice i osmeh za koji sam znao od tog trenutka da će biti važni na brodu koji je sad preko 3.000 godina u Evropi i znao sam da će on biti jedan od oficira palube na tom prilično umornom brodu. Bio je lovac najvećih bogatstava koje je poetika ostavila, pretvarao je to našom alhemijom u zlato i ostavljao ga svom narodu. Pouzdano znam da mu je dobrota bila stub karaktera, ali podmukli život, za koji nikada ne znamo šta će nam doneti, našao mu se na putu, isprečio se i odneo. Ja nikada neću zaboraviti taj osmeh i snagu koju je nosio sa sobom. I voleo bih da to Vojinu vidim na licu, kad dođe vreme. Pamtiću ga samo po dobru“, reči su kojima se od svog kolege glumca Vukmana oprostio Milomir Nedeljković.
„Ko je iole poznavao Vukmana Rakočevića, zna da je to jedna sentimentalna, umetnička duša… mislim na dramsku umetnost, kao i na njegove literarne i pesničke sklonosti“, kazao je Dejan Jerotijević, iz Predškolske ustanove „Olga Jovičić Rita“, pročitavši potom i Vukmanovu pesmu, koju je nazvao Kad bih umro nekako pred smrt, i poželevši mu „da nađe svoj mir u duši, koji si tražio“…
Iako, kako je kazao, stariji od Vukmana gotovo dve decenije, Miloš Milišić i Vukman Rakočević bili su ne – kao, nego – braća.
„Naročito od onog dana, meseca, one godine kada je preminula moja supruga Nada i nakon odlaska njegove majke Danice i oca Đoka. Bio je uz mene danonoćno. Nije, možda, ni znao koliko mi pomaže, koliko je njegovo prisustvo u mojoj kući nadoknađivalo zjapeću prazninu koja razapinje i kezi se strašnim čeljustima. Danas mi je jasno da je, lečeći mene, lečio i sebe od samoće. Onako uspravno i gospodstveno, posrtali smo i ustajali, pridržavajući se jedan za drugoga, u strašnoj životnoj bici, teško ranjeni. Usamljenik je nalazio utehu kod još usamljenijeg, život, da parafraziram Borislava Mihajlovića Mihiza, ‘nije ništa što hoćeš ili nećeš, već moraš ili ne možeš’. Ja moram, a on više nije mogao. Nadsestrinske napore da mu pomognu ulagale su, naročito, sestre Zora i Dobrila, pomalo i ja. Ponosni Crnogorac u Kraljevu, Kraljevčanin u Morači, Vukman je govorio da mu je Crna Gora mati, a Srbija majka, podjednako poštujući i voleći i mati i majku“, kazao je Milišić dodajući da Vukmanova majka Danica potiče iz bratstva Pižurica, iz Veljeg Dubokog, školska drugarica Matije Bećkovića, rođena sestra čuvenog srpskog lingviste Mata Pižurice, a Pižuri su u moračkom govoru pastiri.
„Vukman Rakočević je bio pastir dobrote i srdačnosti i kao takav stremio je ka visinama i ćutanju. Obradovaće mu se i visine i ćutanja“, kazao je Milišić i nastavio: „Nad ovim činom i trenutkom lebdi dilema i pitanje da l’ je kriv, jesam li kriv, jesmo li krivi… Onako stasit i uspravan, sve krivice je primao na sebe, noseći to kao onu Kunderinu nepodnošljivu lakoću postojanja. Doneo mi je letos pesmu koja o tome svedoči i rekao ‘Bratac’, tako smo se zvali, ‘dopuni, prepravi, doteraj, tome si vičan, samo mi ostavi početni motiv’. Pesma ima latinski naziv – Mea culpa – u prevodu Kriv sam…“, ispričao je i pročitao pesmu, završivši obraćanje rečima: „Kada je smrt ušla u moju kuću, pozvao me je Vukmanov otac, ostareli dobri i časni Đoko, i rekao, onako po starinski, po crnogorski: ‘Milošu, budi kuražan’…. Vojine, Zoro, Dobrila, Marija, Vukmanovi bližnji… budite kuražni“.
Vukman Rakočević, glumac, aforističar i pesnik, nekadašnji zamenik odnosno pomoćnik gradonačelnika Kraljeva, rođen je 4. aprila 1977. godine u Podgorici. Rano detinjstvo proveo je u kolašinskom selu, nadomak Manastira Morače i vodopada Svetigora, mladost u Kraljevu, završivši i Osnovnu školu i Gimnaziju u Kraljevu, gde je i studirao na Mašinskom fakultetu. Bio je dobitnik nagrade za poeziju „Bogdan Mrvoš“, koju dodeljuje kraljevački Književni klub mladim pesnicima. U Kraljevačkom pozorištu je 20 godina bio glumac, kao i šef tehničke službe. U više navrata bio je zamenik gradonačelnika Kraljeva, a obavljao je i funkciju pomoćnika gradonačelnika za mesne zajednice i pitanja mladih. Bio je zaposlen u Predškolskoj ustanovi „Olga Jovičić Rita“.
Vukman Rakočević je sahranjen u četvrtak, 16. oktobra, na Novom groblju u Kraljevu.
izvor: zvanićan sajt Grada Kraljeva
