Širenje netačnih informacija nije fenomen današnjice, ali čini se da smo od početka pandemije svi – sve sluđeniji u pokušaju da odredimo dozu informacija, koje možemo da podnesemo, a da nam se ne čini da će nam „glava pući“. Dovoljna je i najobičniji „test“: probajte da na Google pretraživaču ukucate pojam koji će vam pomoći da istražite simptome nove bolesti Covid 19! Dobićete – na milione odgovora! Informacije do nas često stižu čak i bez naznačenog izvora. Kako onda da odredimo njegovu kredibilnost? Medijska i digitalna pismenost, o kojima se sve češće govori, pomažeu da se lakše otkriju poluistine i prepoznaju činjenice. Ima nade i bez tih alata, kažu stručnjaci koji, poručuju da su od količine vesti značajniji – izvori da ne treba čitav dan pratiti samo informacije o epidemiji. Jednostavno, preplavljeni smo količinom informacija, jer se, a aktuelnoj pandemiji, suočavamo i sa infodemijom. Ona predstavlja„veliku količina informacija koja otežava procenu valjanosti različitih izvora informisanja“.
Tokom perioda vanrednog stanja i izolacije svi su provodili još više vremena na društvenim mrežama: neki da bi bili u kontaktu sa prijateljima, neki – da bi mogli da prate vesti i da – razmenjuju mišljenja. Na društvenim mrežama, činjenica je, sve je više informacija, ali je teško proceniti koje od njih da uzimamo kao ispravne, a koje ne. Krila straha na kojem nam je stigla korona, ostavila su prostor za kolanje mnogih neproverenih informacija. Nekad ih delimo sa prijateljima i najbližima samo sa željom da ih zaštitimo, a mnogi su, tokom vanrednog stanja, delili, recimo „proverene savete od urednice kojoj ih je poslao prijatelj iz Italije (obavezno doktor)“. Uvek treba da imamo na umu da širenje pogrešnih informacija može, uprkos našoj nameri da činimo dobro, doprineti tome da uplašimo i ugrozimo druge.
Zašto dolazi do rasta broja lažnih vesti i kako se one najbrže i najlakše šire? Aleksandra Kuzmanović, menadžerka društvenih mreža iz Svetske zdravstvene organizacije (Ženeva) ističe da širenje netačnih informacija, kada se pojavi nova epidemija, nije novi fenomen. To je nešto sa čime se svet suočavao i u drugim epidemijama. Kada se pojavi novi virus, ljudi reaguju iz straha. O novom virusu koji se širi, svi žele da saznaju što više kako bi znali kako da se zaštite i kako da zaštite svoje najbliže. Zahvaljujući internetu sada možemo da dođemo da mnogo većeg broja informacija nego što smo bili u mogućnosti ranije, pa su brojniji i načini na koji najbrže možemo da širimo ili da saznajemo netačne informacije.
– Postoje velike i mnogobrojne grupe na različitim društvenim mrežama. Jedan od načina za širenje netačnih informacija je da velikom broju ljudi u jednoj grupi pošaljemo nešto što sami nismo proverili. Da li je to što smo podelili tačno, ko je njen izvor i da li ova informacija, ukoliko je netačna, može imati negativne posledice po nečije zdravlje, uvek treba da razmislimo. Mi savetujemo građane da, pre svega, provere izvor informacije, da provere ko je autor članka koji čitaju, da pročitaju ceo članak, da ne čitaju samo naslove koji su često senzacionalno kako bi nam privukli pažnju. Uvek bi valjalo, pre nego što neki medijski sadržaj podele, da provere da li informacije sadržane u datom članku podržavaju različiti izvori – kaže Kuzmanović.
Zašto neki od nas sve manje veruju informacijama koje u Srbiji dobijaju od nadležnih? Jedan broj ljudi je sklon teorijama zavere, drugi kažu da je državni vrh izgubio kredibilitet još onog dana kada su se pojedini, na konferenciji za novinare, samo koji dan pre uvođenja vanrednog stanja, smejali „najsmešnijem virusu u istoriji čovečanstva“. Neki članovi Republičkog krizng štaba koji su nas na početku epidemije u Srbiji uveravali da „Srbija ima dovoljno testova“, sada priznaju da su ih tada imali svega hiljadu i da nisu smeli da govore istinu kako „ne bi izaivali paniku“. Kako onda sada da im verujemo da je ovo što danas govore – tačno, pitaju se mnogi?
Danas i struka priznaje da ne može da zna šta će se dešavati, a to polje nepoznanica idealno je za carovanje lažnih vesti i „proverenih informacija“ koje je nekome „u poverenju“ ispričao „kum tog i tog čoveka koji radi u toj i toj bolnici“, a on – bez mnogo razmišljanja preneo dalje.
Sve to i događa se zbog naše potrebe da se informišemo „sa strane“. Oni koji se bave mentalnim zdravljem upozoravaju na čestu „zamku“: ponekad nam se čini da su drugi zabrinuti više nego što smo mi, a onda se uplašimo još više, zato što nam se čini da nismo bili dovoljno zabrinuti.Dešava se i obrnut proces: ako oko sebe imamo ljude koji nisu previše uznemireni, i sami ćemo biti mirniji. Zato je, poručuju, možda najbolji savet je da se informišemo iz proverenih izvora jednom ili dva puta dnevno i da se pridržavamo propisanih mera, a da neproverene informacije ne delimo na društvenim mrežama, kako i sami ne bismo doprineli izazivanju straha ili panike kod drugih ljudi.
*Ovaj medijski sadržaj proizveden je u okviru projekta koji je sufinansiran iz budžeta Republike Srbije. Stavovi iskazani u njemu nužno ne izražavaju stavove Ministarstva kulture i informisanja koje je dodelilo sredstva
