Istoričar prof. dr Radoš Ljušić smatra da je odvajanje Crne Gore od Srbije 2006. godine najveća tragedija u istoriji srpskog naroda
Iz intervjua koji sam pre petnaestak godina vodila sa istoričarem Radošem Ljušićem pamtim njegov stav da je Srbija tokom 20. veka mnogo grešila i da je tada naveo Bugare kao primer naroda koji je umeo da se provuče kroz iglene uši 20. veka na Balkanu. Ne znam da li o politici Bugarske i dalje isto misli, ali od ocene nesnalaženja Srbije u 20. veku nije odustao.
Prof. dr Radoš Ljušić, dugogodišnji predavač novovekovne istorije Srbije na Filozofskom fakultetu u Beogradu, nedavno je bio u Kraljevu na predstavljanju knjige dr Vukašina Dedovića, nastavnika istorije u OŠ „Svetozar Marković“. Ljušić je Dedoviću bio mentor za doktorat na temu „Rad Srbije na zaštiti srpskih državnih i nacionalnih interesa u Makedoniji od 1885. do 1912. godine“, čija je dva toma objavio Istorijski arhiv Kraljevo.
Iskoristili smo priliku za kraći razgovor sa profesorom Ljušićem, koji i ovog puta nije bežao od britkih ocena prošlosti i sadašnjosti.
Rekli ste tokom svog obraćanja u Kraljevu da Srbija nema definisane nacionalne interese. Oko čega bi sve trebalo da se saglasimo?
Prvo treba da se saglasimo ko su Srbi. Najvažniji problem sada su Crnogorci, koji su se celog 19. i početkom 20. veka busali u prsa da su najbolji Srbi… a danas su najgori.
Drugo pitanje proističe iz 2006. godine kada se Crna Gora odvojila od Srbije. To je, ja verujem, najtragičniji trenutak u istoriji srpskog naroda. To neće niko da prizna, neće niko da kaže. Moja majka je od Donjih Vasojevića i ja nikad nisam čuo od majke, od dede ili mojih ujaka da su Crnogorci, nego Srbi. Ali Milo Đukanović i njegovi prethodnici su napravi crnogorsku naciju i time su odvojili Crnogorce od Srba.
Treći problem je što nismo rešili nacionalno pitanje Srba u Hrvatskoj i BiH (van Republike Srpske). Nemamo izgrađenu svest kako bi trebalo da ga rešimo, pa time nemamo ni izgrađenu politiku kojom bismo štitili interese srpskog naroda u Hrvatskoj i BiH.
Kada biste sada pitali profesora istorije u srednjoj školi da vam to objasni, on ne bi znao. Da li biste vi znali? Morali biste da se dobro zamislite, a oko takvih pitanja ne bi trebalo da se mislimo. To su stvari koje bi trebalo da budu kristalno jasne svima, i onome ko misli da se bavi politikom, i onome ko misli svojom glavom o budućnosti svoga naroda i svoje države.
Rekli ste i da smo biološki istrošen narod, to zvuči poražavajuće…
I jeste. Moja majka je rodila osmoro dece, a ja sam izrodio dvoje, to govori da nešto nije u redu sa našom demografskom politikom već duže vreme. Hodža na Kosovu i Metohiji počinje propoved Šiptarima rečima: „U deci je naša budućnost…“. I u pravu je. Mi bismo pre svega morali da se pozabavimo demografskom politikom i politikom obrazovanja. To su, po mom mišljenju, dva prioriteta.
Doživeli smo dve demografske katastrofe: prva je bila tokom Prvog srpskog ustanka, druga tokom Prvog svetskog rata i od tada ne možemo lako da se oporavimo. Mi smo biološki istrošen narod.
Na kakve promene u obrazovanju mislite?
Na sve segmente, a prvo moramo da naučimo decu ko smo. Šta nam je bila prošlost, gde smo pravili greške, šta nam je budućnost, a tu su i nacionalni i državni problemi koje bismo morali da definišemo. Ne svaki profesor istorije, nego svaki prosvetni radnik mora da zna odgovore na ta pitanja i da vodi politiku u skladu sa nacionalnim i državnim interesima.
A šta su naši današnji nacionalni interesi? Na to pitanje ne bih znao da vam odgovorim. Danas niko u Srbiji ne zna šta su naši nacionalni interesi. O tome nismo javno razgovarali. Kako onda da upućujemo decu?!
Čini se da živimo i u vremenu novih promena na međunarodnom planu. Kako biste ocenili spoljnu poltiku Republike Srbije?
Neka politika koja bi se zasnivala na neutralnosti, na neopredeljenju i prema jednima i prema drugima, mogla bi da bude dobra politika. Ali ja se plašim da naša današnja politika nije takva, da je čas okrenuta prema jednima, čas prema drugima, čas prema trećima – i to je ono što je opasno i što može da nas dovede u neprilike. Nisam siguran da je to mudro.
Danas ste u Kraljevu zbog predstavljanja knjige koja govori o borbi za srpske nacionalne interese u Makedoniji krajem 19. i početkom 20 veka. Da li je kneževina zatim kraljevina Srbija tada imala jasnu politiku i strategiju na koje bismo mogli da se ugledamo?
Nije imala u potpunosti. Tek kad Bugarska formira Egzarhiju (1872. godina, naziv Bugarske pravoslavne crkve pre nego što je autokefalnost priznata od strane Vaseljenske patrijaršije – prim. R.V.) i kada bugarska i crkva i država počinju da vode agresivnu nacionalnu politiku u Makedoniji, onda Srbija shvata da u tom pogledu kasni. To je nateralo Srbiju da snage usmeri južno od Vranja i tada dolazi i do čuvenog četničkog rata između nas i Bugara.
Ali Srbija je u tom trenutku zapostavila deo Stare Srbije koji mi zovemo Kosovo i Metohija. To je velika greška u spoljnoj i nacionalnoj politici. Zato što je prioritet dala radu u Makedoniji, Srbija tada zapostavlja svoj živalj na Kosovu i Methiji, ne pomaže ga ni kulturno, ni duhovno, ni ekonomski.
Kakav je etnički sastav stanovništva u to vreme na tlu Makedonije? Na osnovučega su i Srbi, i Bugari, i Grci polagali pravo na taj prostor?
U Turskom carstvu ne postoje popisi po nacionalnom opredeljenju, već samo na osnovu jezika i vere. Sa tog stanovišta teško je odrediti nacionalnu pripadnost stanovništva. U osećanju nacionalnog identiteta taj narod je ambivalentan, nema jasno izgrađene stavove o nacionalnoj posebnosti.
Zato su i Grci, i Srbi i Bugari pretendovali na tu oblast budući da je jedno vreme bila u sastavu I Srbije, i Vizantije, i Bugarskog carstva. Na osnovu te državne tradicije sva ova tri naroda su polagala pravo na deo te teritorije. Makedonci kroz istoriju nisu imali ništa što ih je izdvajalo kao poseban narod na Balkanu i to je glavni razlog što nisu imali nacionalni identitet. Najtačnije je ono što je govorio Jovan Cvijić – da su to makedonski Sloveni. Da li su bliži Bugarima ili Srbima, to je drugo pitanje, a sa Grcima se svakako nisu osećali bliskim.
Šta se događa narednih decenija, pa već posle Drugog svetskog rata imamo makedonsku naciju i Makedoniju kao republiku u SFRJ?
Bugari su vodili isključivu nacionalnu politiku, smatrali su da između Makedonica i Bugara nema razlike i nisu im davali nacionalna prava. To isto su uradili i Grci, i u Grčkoj i Bugarskoj danas ne postoje Makedonci. Mi smo u Jugoslaviji posle rata Makedoniju izdvojili iz sastava Srbije kao posebnu republiku i poseban narod i tako se rađao njihov makedonski identitet. Makedonac je onaj koji danas živi na negdašnjoj teritoriji Srbije iz 1912. godine, odnosno u današnjoj Severnoj Makedoniji, u Grčkoj i Bugarskoj nema Makedonaca.
Jeste li Vi protivnik jugoslovenske ideje i države?
Ne, Jugoslavija je jedna od najplemenitijih državnih tvorevina na Balkanu. Ali dva puta je u krvi propadala! Pokazalo se da ne može da opstane. Zato je vreme od 1918. do 1990. godine vreme promašaja. Milorad Ekmečić je rekao da je prvi svetski rat „Pirova pobeda“. Manje smo grešaka pravili tokom 19. nego tokom 20. veka. To bi trebalo priznati bez optuživanja ikoga i hladne glave – da naša deca ne bi ponavljala greške.
Razgovarala i beležila Radmila Vesković
Fotografije: Vladimir Vasović
Odličan intervju, lako razumljiv čak i za ove koji vode ovu jadnu državu……