Razglednica iz Italije (VIDEO)

Najlepša slika, možda, bila bi ona večernja u kojoj sedmoro Srba, dvoje Italijana i Kanađanin, u kuhinji razgovaraju o hrani, razmenjuju kulinarske tajne i upoređuju kulture u kamenom gradiću sa maslinastim pejzažima i pogledom koji peva o slobodi

Ciao a tutti! Početak jula je. Dok čekamo na aerodromu da čekiramo karte i prtljag, dočekujemo sunce, koje najavljuje vrlo lep dan. Zavalite se u svoja sedišta, čitaoci, jer polećemo put Italije. Jutrom je poleteo avion i ako pogledate kroz prozore sa svoje leve, odnosno desne strane, videćete da prolećemo kroz bele oblake koji izgledaju kao beli uštipci ili, možda, šlag… A, možda ste samo gladni, ali srećni što ste prošli sve provere bez problema i sada možete da spakujete papire i dokumenta koja su potrebna, jer ipak aktuelna situacija nije još uvek širom otvorila svoja vrata turistima. Opravdano.

Mi smo, ipak,otišli kroz vrata koja kažu „posao“, jer ćemo raditi na predstavi koja će biti izvedena na pozorišnom festivalu. Sa sletanjem na aerodrom Fjumičino, krećete se u talasu putnika iz različitih zemalja, pogađate koje su zemlje u pitanju, sve do voza koji od aerodroma vodi do centralne stanice u Rimu i sa kojim ćete se družiti često.

Gradić ka kojem smo se uputili zove se Fara in Sabina i nalazi se 40 kilometara od Rima. Gotovo da biste mogli da pokrenete raspravu da li je u pitanju gradić ili tek mesto, ali ne možete da osporite da ima onaj pravi duh kamenih italijanskih gradića koje ste videli u italijanskim filmovima, u brdima, sa maslinastim pejzažima i  nevelikim brojem stanovnika.

Mi smo boravili u prostorijama Teatra Potlač – pozorišta osnovanog pre gotovo 50 godina, u kojem smo se osećali kao kod kuće. Pred njegovim vratima isprva dobijete utisak da ste na vratima nekog umetničkog manastira do kojeg dolazite uzbrdo, prolazeći kroz prelepi drvored i pored cvetnih bašta okolnih kuća, uz zvuk zrikavaca. Iznutra taj duh dodiruje moderno, pa prostorije prelepo izgledaju, opet u dodiru sa starinama.

Ponekad se u nekom gradiću mogao videti i vatromet, koji iz ove daljine podseća tek na neku novogodišnju prskalicu. Oni su česti u toku leta, rekli su, jer svaki gradić ima svoj dan, tj. dan sveca zaštitnika.

Ako ste sad pomislili na scenu koju ste nekada videli u filmovima, u kojoj povorka nosi veliku statuu nekog sveca kroz ulice – zadržite tu misao! Ulice Fara in Sabine su uske, mirne, stepenaste i prožete cvećem i žamorom koji dopire iz kamenih kuća meštana koje čujete kada pored njih prolazite.

Meštani vas pozdravljaju u znak dobrodošlice, reč, dve ili mahanje, a uvek im je drago kada ih pozdravite na italijanskom. Ulice isprva deluju kao nekakav lavirint, koji tek tu i tamo prekine koja terasa, ali se brzo naviknete na njih.

Najvažnije je da sve one vode do malog trga, sa čije se terase pruža najlepši pogled koji ćete videti i kada se zagledate, sat koji se nalazi na trgu, pored crkve, postaje potpuno nevidljiv.

Sa te terase vode stepenice koje klize sve do podnožja uzvišenja, i kroz zeleniš i šumicu vodi vas pored malog igrališta na kojem se najčešće igra fudbal, do dva kafe-restorančića koji uveče oživljavaju. To je mesto na kojem se skupe i mladi i stariji, uz priču, „iće“ i piće, i dobru muziku.

Pravi je doživljaj zadesiti se tu i pratiti finale Evropskog prvenstva u fudbalu, koji Italijani smatraju nacionalnim sportom, zajedno sa Italijanima. U finalu igraju Italija i Engleska, a vas konobarica pita odakle dolazite, jer jedini pričate na engleskom, pa ne krije da joj je drago kad čuje da ste iz Srbije, a ne iz Engleske.

Svi ljudi su jako fini. Ako ste čuli za stereotip o Italijanima i fudbalu, to je tačno – fudbal je važan. Kao i kafa! Jutro, uglavnom, miriše na espreso, u kuhinji u kojoj se nalazimo svi i pripremamo hranu.

Najlepša slika iz Italije, možda, bila bi ona večernja u kojoj sedmoro Srba, dvoje Italijana i Kanađanin, u kuhinji razgovaraju o hrani, razmenjuju kulinarske tajne i upoređuju kulture, a zatim se razgovor razlije u više tokova, za jednim dugim, spojenim stolom, u dvorištu Teatra. Dodajem i muziku, kao neizostavni deo svih uspomena iz Italije, jednu oslikanu gitaru i belo vino. Ona kamena terasa je u tim satima stvorena za gledanje zvezda kada se svetla Teatra ugase.  

Opisati 10 dana provedenih u Fara in Sabini (a i posetu Rimu) zvuči mi kao veliki izazov…. Staviću tačku ovde i ostaviti vas da pogledate video koji vam neće mnogo toga reći, ali možda hoće oslikati koji trenutak. Staviću tačku ovde, zahvalna za priliku da gledam kako nastaje umetnost, upoznajem ljude, učim i mirujem, negde u tom kamenom gradiću sa pogledom koji peva o slobodi.

Minja Milovanović

*Ovaj medijski sadržaj je isključivo odgovornost autora/ki i ne odražava nužno stavove Evropske Unije

*Ovaj projekat finansirann je od strane Evropske Unije