Lepra nije problem: problem je kako o njoj govorimo
Vest da je u Hrvatskoj potvrđen jedan uvezeni slučaj lepre, poznate i kao Hansenova bolest, izazvala je pažnju javnosti, ali i podsetila koliko su strah i stigma često jači od činjenica. Kako je saopštio Hrvatski zavod za javno zdravstvo, nema razloga za uznemirenost građana – obolela osoba je odmah započela antibiotsku terapiju, dok su svi bliski kontakti identifikovani i uključeni u zdravstveni nadzor ili preventivno lečenje (hemoprofilaksu).
Reč je o stranom radniku iz Nepala, koji sa porodicom već dve godine živi u Hrvatskoj. Bolest je pravovremeno dijagnostikovana nakon javljanja epidemiološkoj službi u Splitu, a zdravstveni sistem je reagovao u skladu sa važećim stručnim i međunarodnim smernicama. Nakon započinjanja terapije, obolela osoba vrlo brzo prestaje da bude zarazna i ne predstavlja rizik za širenje bolesti u uobičajenim, svakodnevnim socijalnim kontaktima.
Slični, pojedinačni slučajevi nedavno su zabeleženi i u Rumuniji, gde su potvrđene dve obolele osobe – prvi put posle više od četiri decenije. U Kluž-Napoki je privremeno zatvoren luksuzni spa-centar u kojem su radile dve mlade žene koje su nedavno došle sa Balija, a rođene su i živele u Indoneziji. Zdravstvene vlasti su, u skladu sa procedurama, naložile privremenu obustavu rada, sprovođenje dezinfekcije i epidemiološki nadzor svih kontakata. Pacijentkinje se nalaze na lečenju prema smernicama Svetska zdravstvena organizacija, a nakon početka terapije rizik od prenosa bolesti se brzo smanjuje i na kraju u potpunosti nestaje.
Šta je lepra i kako se ispoljava?
Lepra je hronična bakterijska bolest koju izaziva Mycobacterium leprae. Najčešće zahvata kožu i periferne nerve, ali može zahvatiti i sluznice, oči i druge organe. U nelečenim i uznapredovalim slučajevima može dovesti do ozbiljnih komplikacija, uključujući slepilo i trajna oštećenja.
Karakteristične su promene na koži – mrlje različite pigmentacije i bezbolni čvorići, često simetrično raspoređeni. Zbog oštećenja nerava dolazi do gubitka osetljivosti na bol, toplotu i hladnoću, što povećava rizik od povreda i sekundarnih infekcija. Inkubacija bolesti je izuzetno duga i može trajati od tri do deset godina, pa i duže, a zaraziti se mogu samo osobe koje su tokom dužeg vremenskog perioda bile u bliskom kontaktu sa nelečenim obolelim.
Stručnjaci naglašavaju da se lepra ne prenosi lako i da kratki, povremeni i uobičajeni socijalni kontakti na radnom mestu, u javnom prevozu ili prodavnicama – ne predstavljaju rizik.
Prenos i lečenje – razbijanje vekovnih mitova
Lepra se danas efikasno leči kombinacijom antibiotika. Čim terapija započne, obolela osoba brzo prestaje da bude zarazna, iako lečenje može trajati mesecima, a u nekim slučajevima i duže, kako bi se bolest u potpunosti stavila pod kontrolu.
Lepra u Evropi i na našim prostorima
U većini evropskih zemalja autohtonih slučajeva lepre nema već decenijama. Povremeni uvezeni slučajevi predstavljaju očekivanu pojavu u svetu intenzivnih migracija i putovanja i ne predstavljaju pretnju po javno zdravlje, kada zdravstveni sistemi funkcionišu u skladu sa strukom.
Malo je poznato da je i u bivšoj Jugoslaviji postojao leprozorijum u okolini Sarajeva, zatvoren 1960. godine, praktično bez pacijenata već desetak godina ranije, zahvaljujući razvoju antibiotika i savremene medicine.
Istorija straha i stigma koja traje
Lepra je jedna od najstarijih bolesti čovečanstva i vekovima je u kolektivnoj svesti bila sinonim za izopštenje, sramotu i „božju kaznu”. Tokom srednjeg veka, naročito između 12. i 16. veka, u Evropi dolazi do porasta obolevanja, pa se osnivaju leprozorijumi – izolovane kolonije i bolnice van gradova. Oboleli su često bili podvrgavani verskoj ceremoniji „separatio leprosorum“, simbolično proglašavani „mrtvima“ za društvo i bili su primorani da nose posebnu odeću, dugačke plaštove i šešire, ali i zvona kako bi upozoravali druge na svoje prisustvo.
Do kraja 16. veka lepra gotovo nestaje iz Zapadne Evrope, ali ostaje endemska u pojedinim delovima Skandinavije, na Iberskom poluostrvu i u južnoj Italiji. Prelomni trenutak u razumevanju bolesti dogodio se 1873. godine, kada je norveški lekar Gerard Armauer Hansen otkrio bacil Mycobacterium leprae. Ovo je bilo prvo otkriće bakterije kao uzročnika hronične bolesti kod čoveka i to pre nego što je Robert Koh otkrio bacil tuberkuloze. Time je dokazao je da je lepra zarazna, a ne nasledna bolest ili „kazna od Boga”.
Tokom 20. veka razvijene su efikasne terapije. Prvi efikasan lek protiv lepre bio je Dapson (sulfonski lek) Međutim, vremenom se javlja rezistencija bakterija na ovaj lek. Zato 1991. godine SZO uvodi kombinovanu terapiju (MDT) od tri antibiotika: Dapson, Rifampicin, Klofazimin. Ova kombinacija lekova sprečava rezistenciju, leči bolest i zaustavlja njeno šírenje.
MDT postaje standardni, besplatno dostupan tretman širom sveta pod pokroviteljstvom SZO 1995. godine, a 2000. godine SZO je eliminisala lepru kao javnozdravstveni problem na globalnom nivou. To znači da se registruje manje od jednog slučaja na 10.000 stanovnika.
Prema podacima Svetske zdravstvene organizacije, godišnje se u svetu registruje između 150.000 i 200.000 novih slučajeva lepre, uglavnom u pojedinim delovima Indije, Brazila, Nepala, Indonezije, Afrike i Latinske Amerike. Tokom 2024. godine u Evropskom regionu SZO prijavljeno je ukupno 79 importovanih slučajeva.
Stigma kao veliki savremeni problem
Iako je danas retka i izlečiva, lepra i dalje nosi snažan teret stigme. Za mnoge obolele, psihološki i socijalni teret bolesti često je teži od medicinskog. Strah od odbacivanja i reakcije okoline ostaje snažan i danas i predstavlja jednu od glavnih prepreka za rano javljanje lekaru i pravovremeno lečenje.
Migracije nisu problem, neznanje jeste
Pojava pojedinačnih, uvezenih slučajeva zaraznih bolesti ne sme biti povod za strah od migracija ili neprijateljski odnos prema stranim radnicima. Ljudi ne prenose bolesti zato što dolaze iz druge zemlje, već zato što zdravstveni sistemi ponekad ne ulažu dovoljno u prevenciju, rano prepoznavanje i jasne procedure.
Savremena javnozdravstvena praksa pokazuje da je najefikasniji odgovor upravo suprotan od stigmatizacije: stručno definisani, kvalitetni zdravstveni pregledi pre i nakon dolaska iz pojedinih endemskih područja, uz jasno praćenje i dostupno lečenje.
Bolesti sa dugom inkubacijom ne prepoznaju granice, pasoše ni poreklo, ali se uspešno drže pod kontrolom kada postoji sistem. U tom smislu, pitanje lepra danas nije samo pitanje migracija, već pitanje odgovorne zdravstvene politike i poverenja u struku.
U svetu brzih vesti i sporog razumevanja, najveći izazov nije medicinski, već društveni: kako ostati informisan, a ne uplašen i kako vekovne predrasude zameniti činjenicama. Strah od migracija ne štiti javno zdravlje. Štite ga znanje, procedure i poverenje u struku. Umesto neprijateljstva prema stranim radnicima, potrebno je uvesti jasne i stručne zdravstvene preglede za dolazak iz endemskih područja. Bolesti ne biraju pasoš, ali se šire tamo gde nema sistema. Stigmatizacija nikada nije bila rešenje.
