Srđan Košanin iz Ušća poginuo je na karauli Košare 19. aprila 1999. godine. Nikada nije video svoju kćerku. Od njega su, sada već devojci, ostali ime i ponos što je dete heroja. Srđana je rođena 53 dana knakon smrti svog tate.
– Srđan je bio moj brat blizanac, a ostati bez brata blizanca i živeti sa uspomenom na njega teško je i bolno. Živa su sećanja, a rane nikada ne mogu biti zalečene uspomenama njega, gledanjem slika iz dana kada smo odrastali zajedno, školovali se, zajedno bili u dva rata (na hrvatskom i na kosovskom). Nažalost, on je te 1999. godine poginuo ne doživevši da vidi svoje dete. Podelio je istu sudbinu naših roditelja: naša majka imala je 20 dana kada su Nemci na Sremskom frontu ubili njenog oca, a dedu po očevoj liniji zaklali su četnici kada je moj otac imao 13 meseci.
Pogledajte VIDEO
TUGE LIČE JEDNA NA DRUGU
Saša Košanin, poručujući da istina vredi ako živi među ljudima, napisao je, u znak sećanja na svog brata priču koju je nazvao „Priča čoveka čiji je brat blizanac – kapetan prve klase Srđan Košanin život položio na Košarama“ i mi mu ispunjavamo želju i taj tekst prenosimo u celosti:
Budućnost i pobeda pripadaju onima koji se najdalje i najduže sećaju prošlosti. Postoji obaveza da o njima i dalje govirimo, a seni nam neće oprostiti ako ih ne budemo pamtili. Živimo, jer su poginuli borci, ubijeni i kidnapovani živeli. Narod koji zaboravlja svoje heroje, branioce zemlje, biće i sam zaboravljen. Niko nema pravo da zaboravi žrtve rata, zločina, kao ni počinioce zločina, a njihova imena moraju biti jasno izgovorena, kao podsetnik da su izvršili zločin u svoje ime, a ne u ime nas koji danas duboko osećamo posledice njihovog zločina. Ali, sve presude sveta ne mogu nadoknaditi sve gubitke rata, ne mogu zaceliti rane i ublažiti razočarenje. U ovoj zemlji gde je ljudska krv do pre 23 godine tekla potocima, u ovoj zemlji u kojoj su su deca, otac i sin rasli kao siročići, a žene skolena na koleno bivale udovice, u ovoj zemlji gde su ideologije, smrt i zločini smenjivali kao godišnja doba, u ovoj zemlji je previše. bola, patnje, tuge dece koja su ostajala bez roditelja, majke bez sinova, žene bez muževa.
Tuge liče jedna na drugu, pitanja se ponavljaju, gorčina prikriva, a najdelikatnije nas dotiču reakcije dece ostale bez očeva, mračne slutnjeiz snova bližnjih ostvarene na gruboj javi, svedočenja o htenjima onih čiju će životnu nit rat raskiniti, nemogućnost prihvatanja porodica da su zanavek prikraćena za prisustvo dragih, bez stožera hranitelja porodica i žal za onima koji nisu dospeli porodicu da zasnuju. Nema dana da nisu na groblju, roditelji tuguju za poginulim sinom, deca plaču za ocem, supruga za mužem, brat i sestra za bratom. Bol izvire iz svake njihove reči, suze se sustižu, a primetni su grčevi na licu. Roditeljska tuga zauvek urezana u brižna lica, mnogo je rečitija i mnogo bolnija pred otvorenim kućnim vratima, kroz koja njihov sin nikada neće ući, samo su još jedna srceparajuća životna slika Srbije u ovome veku. Uzdah bola za koji, čini se, nema leka, neutešan plač oca i majke koji su zauvek ostali bez svog sina, prizivaju u u sećanje slike iz nekog ranijeg života. Tužna priča ostaje da lebdi u vazduhu, u ušima u srcima, kao vapaj bez utehe, kao pitanje bez pravog odgovora, kao kletva i opomena za sve ono što se dogodilo i kao roditeljska upitanost pred smislom života koji ih je nezasluženo, a najteže kaznio.
Ja znam šta sam i kako izgubio – svog brata blizanca kapetana prve klase Srđana Košanina. Znam da nema ni reči, ni sile koja može promeniti ono što se desilo, niti izbrisati večnu tugu u mom srcu. Sa tim „poginuo“ teško se mirim, jer kako da objasnim to, „nikad“ do bratovljevog povratka? Boli praznina koja nikada neće biti popunjena, bole reči koje koje nismo jedan drugome rekli, a mogli smo, bole suze, bole uspomene, bole ćutanja. Ne mogu da čekam više. Boli me život, bole me neljudi, bole me sećanja, spoticanja, želje i uzaludan trud. Zašto su me najrođeniji i dragi ljudi ostavili, i zašto se odlazi od nekog s kim želiš ostati zauvek. Nedostaje mi ono što smo bili i više nismo i nedostaje mi ono što smo mogli da budemo i nikada nećemo. Obrazi su mi davno postali otporni na suze, rađaju se i umiru suze na mom licu, pričajući jedna drugoj o nama, umoran od svega, nestaje ovo malo života u meni.
Ako je smrt jača od života, nije od ljubavi i bola koji svi mi nosimo za tragično poginulim sinovima, očevima i braćom. Po herojstvu i dobroti ćemo vas pamtiti, pominjati, s tugom čuvati od zaborava, tako da vreme neće izbrisati vaš vedar lik i veliko patriotsko srce u kome je bilo mesta za sve nas. Neka heroje ovog grada i cele Srbije, anđeli čuvaju i počivaju u miru. Amin.
Saša Košanin,
predsednik Mesnog odbora u Ušću Udruženja učesnika ratova 91-99. godine
