Kad je ekran obećavao istinu
Na današnji dan pre 64 godine u kraljevačko selo Samaila stigao je prvi televizor — uređaj koji je u to vreme predstavljao pravo čudo tehnike. Preskupi uređaji i zakasnela elektrifikacija bili su razlog što su mnogi domovi u Srbiji bili bez TV aparata još čitavu deceniju, dok su udaljena planinska sela TV aparati stigli gotovo dvadeset godina od pojave televizije u Jugoslaviji.
Dolazak televizije u Samaila nije značio i trenutni pristup svetu. Samailci su uspeli da kupe televizor u iščekivanju Svetskog fudbalskog prvenstva koje se 1962. godine igralo u Čileu. Ipak, brojni ljubitelji fudbalske igre iz ovog kraljevačkog sela ostali su razočarani saznanjem da direktan prenos sa drugog kontinenta nije moguć.
Ipak, najupečatljiviji utisak iz tog perioda je mišljenje koje je bilo duboko uvreženo među građanima tadašnje Jugoslavije, a nije zaobišlo ni meštane Samaila. Smatralo se da, kada je televizija konačno stigla, i kada oko kamere može sve da zabeleži – više niko neće moći da laže. Kakva zabluda!
Kako je sve počelo?
Samaila danas broje oko 1.200 stanovnika. Centar sela smešten na starom putu koji povezuje Kraljevo i Čačak deluje vrlo živo. Tu su crkva, osnovna škola, benzinska stanica, prodavnica stočne hrane, TV servis, dva ugostiteljska objekta i jedna prehrambena prodavnica. Međutim, sagovornika za našu temu nema ni na vidiku.
Na pomen dolaska prvog televizora u selo nailazim samo na slegnuta ramena i odmahivanje rukom. Jedan od prolaznika mi kazuje da mu je u sećanju ostalo finale Kupa evropskih šampiona iz 1966. godine u kojem je Partizan poražen od Reala iz Madrida. Kroz maglu pamti i neke izveštaje sa Olimpijskih igara iz 1964. godine, ali i to da su ostali uskraćeni za prenos utakmica sa Svetskog prvenstva u Čileu 1962. jer u to doba, kako kaže, živi prenos na tako velikoj udaljenosti nije bio moguć. Osim pomenutog, i činjenice da je televizor bio marke ,,EI Niš 59“, moj sagovornik u prolazu kazuje da se gotovo ničeg više ne seća. Na tome smo se i rastali.
Potom ulazim u lokalnu kafanu, radnica i nekoliko gostiju puni su znatiželje i volje da pomognu. Ipak, sve je uzalud. Na telefonski poziv nam se javlja učiteljica koja je radila u školi ,,Petar Nikolić” u vreme dolaska televizora. Ona sada ,,gazi” 95. godinu i njeno sećanje na pomenuti događaj je potpuno izbledelo. Sa istog mesta zovemo i proslavljenog atletičara, Kostu Kolarevića iz Mrsaća. Kosta je 1947. godište i svi očekuju da će njegovo sećanje biti najsvežije. Ipak, Kosta svedoči da su đaci u velikim radnim akcijama na poljima kukuruza i repe, od čijih prihoda je nakon žetve i kupljen televizor, jedino što pamti. U vreme dolaska najvećeg tehnološkog čuda u Samaila, Kosta je uveliko gazio atletske staze i bio daleko od rodnog Mrsaća.
Tako mi ne preostaje ništa drugo već da se oslonim na malobrojne medijske izveštaje u čini se, jalovom pokušaju da rekonstruišem ovaj događaj star skoro šest i po decenija.
Televizor kupljen radom đaka
Kako su prenele ,,Ibarske novosti“ u broju štampanom šestog aprila 1962. godine, učenici osnovne škole u Samailima uspeli su da kupe televizor. Novčana sredstva su prikupili napornim radom u seoskoj zadruzi i tako u selo doneli prvi TV prijemnik. Prikupljena sredstva su, pak, značajno prevazilazila cenu televizora, pa je ostatak novca, kako se dalje navodi u tekstu, iskorišćen za obnovu fonda đačke biblioteke ali i za uređivanje kupatila i drugih unutrašnjih radova u projektu izgradnje nastavničkih stanova u tom selu.
Luksuz koji je malo ko mogao da priušti
Koliko je televizor tada bio nedostupan, svedoči i elektroničar Aleksandar Tordaj, koji je učestvovao u proizvodnji prvih televizora u Srbiji.
Kako je naveo u intervjuu za ,,Politiku” od 13. maja 2009. godine, objavljenom u tekstu pod naslovom „Kako je napravljen prvi televizor u Srbiji“, kupovina televizora u to vreme značila je izdvajanje čak petnaest prosečnih plata. Iako su se cene kasnije smanjivale, televizija je još godinama ostajala privilegija.
Tordaj je radio je u fabrici „Nikola Tesla“ kada je saznao za postojanje uređaja koji, pored zvuka, prenosi i sliku. Zajedno sa Petrom Stefanijom i Ljubomirom Vukancem, upućen je na šestomesečnu specijalizaciju u kompaniju „Filips“ u Holandiji, gde su obučavani za sklapanje tada novog i nepoznatog aparata. Nakon povratka, taj tim je učestvovao u izradi prvih televizora u Srbiji.
S obzirom da Tordaj govori o događajima iz pedesetih godina prošlog veka, koji su prethodili proizvodnji prvog televizijskog aparata u Srbiji 1958. godine, sasvim je izvesno da su četiri godine kasnije, kada su Samailci kupili prvi televizor, prosečne plate bile nešto veće, a troškovi proizvodnje televizora nešto manji, te da je broj prosečnih plata za jedan TV aparat bio značajno smanjen. Ipak, ovo ne umanjuje činjenicu da je taj uređaj bio i dalje preskup i mnogima nedostupan još čitavu deceniju.
Pored skupih uređaja i zakasnela elektrifikacija planinskih sela uticala je na odsustvo televizije u mnogim domovima širom Srbije
,,Na desetak kilometara od Erčege, srca golijske zabiti, kroz neprohod ka Ivanjici, počiva Bratljevo“, reči su kojima čuveni reporter Dragan Babić otvara emisiju ,,Kino oko“ na Televiziji Beograd iz 1978. godine. U ovoj emisiji Babić je vodio razgovor sa učenicima osnovne škole u selu Bratljevo koje je po popisu stanovništva iz 1971. godine imalo oko 500 stanovnika. Danas ih je svega 87. Razgovor je usledio nekoliko dana nakon uvođenja električne energije u to i druga sela golijske oblasti.
Većina dece je svedočila kako nikada nisu videla televizijski uređaj. Neki su davali opis ovog aparata zamišljajući ga na osnovu opisa druge dece koja su u retkim prilikama boravka kod rodbine tokom letnjih raspusta imala prilike da se upoznaju sa televizijom.
U kraljevačkom kraju ovakvi slučajevi su bili jako retki. I pored toga što mnoga domaćinstva nisu imala televiziju i do dvadeset godina od početka proizvodnje TV uređaja u Srbiji, sela u okolini Kraljeva su ih imala u zadružnim domovima, školama, ali i u brojnim domaćinstvima koja su povremeno mogla podsećati na male improvizovane bioskopske sale.
U iščekivanju Svetskog fudbalskog prvenstva u Čileu 1962. godine
Prvi integralni prenos jednog fudbalskog meča u Jugoslaviji realizovao je zagrebački studio još 1957. godine. Prijateljsku utakmicu između Jugoslavije i Italije koju su domaći rezultatom 6-1 priveli u svoju korist, sa Maksimira prenosio je legendarni Mladen Delić. Pravi kuriozitet je da je ovom događaju svedočio jako mali broj građana. Domaća industrija još nije proizvela prvi TV aparat, dok su uređaji proizvedeni u stranim kompanijama bili gotovo nedostupni jugoslovenskoj radničkoj klasi.
U Srbiji je isti projekat sproveden četiri godine kasnije kada su u kratkom vremenskom razdoblju preneta dva meča. Najpre je reporterski početnik Marko Marković komentarisao direktan prenos večitog derbija između Crvene zvezde i Partizana da bi 8. maja te 1961. godine domaća publika imala priliku da prati beogradsko finale Evropskog prvenstva u košarci koje je reprezentacija Jugoslavije izgubila od moćnog Sovjetskog Saveza rezultatom 53-60, kada su mnogi ljubitelji igre među obručima imali priliku da se prvi put upoznaju sa košarkaškim umećem Radivoja Koraća i Iva Daneua.
Fudbal koji nije stigao na ekran
Ovo su bili događaji o kojima se naveliko govorilo u narednim danima. Znajući sve to, fudbalski sladokusci naveliko su se radovali tridesetom junu i početku Svetskog fudbalskog prvenstva u Čileu. Međutim, ovom radovanju, ubrzo je došao kraj. Mada je, kako svedoče dokumenti o razvoju Televizije Beograd, te 1962. godine ostvarena prva direktna televizijska međukontinentalna veza, taj projekat je bio probni, odnosno kratkotrajan i eksperimentalan. Tehničkih mogućnosti za direktan prenos fudbalskog meča iz Južne Amerike nije bilo.
Ipak, i danas se od starijih meštana može čuti kako su u kasnim noćnim satima svojim očima gledali riječkog vezistu Petra Radakovića kako trese mrežu ,,pancera“ u 85. minutu četvrtfinalne utakmice i Jugoslaviju na velika vrata uvodi u polufinale i direktnu borbu za medalju; ovakve tvrdnje, međutim, neminovno treba pripisati izbledelom sećanju usled šest decenija golemog vremenskog jaza. Sva je prilika da je snimak utakmice u vidu filmskih traka u zemlju stigao sa nekoliko dana zakašnjenja, kada je meč verovatno i emitovan u celosti ili delimično. Istina je da su svedoci živog prenosa u to doba mogli biti jedino radio slušaoci.
Između čuda i zablude
Televizija je obećavala istinu i neposrednost. Verovalo se da kamera beleži stvarnost onakvom kakva jeste i da će slika jednom zauvek razdvojiti činjenice od obmane. Međutim, vrlo brzo se pokazalo da između onoga što gledamo posredstvom malih ekrana i onoga što se zaista događa, često postoji razlika, i to ne samo zbog tehničkih ograničenja, već i zbog izbora, ugla posmatranja i načina na koji se stvarnost predstavlja. U tom prostoru selekcije i interpretacije oblikuje se slika sveta koju publika prihvata kao stvarnost. Moguće je da u tom raskoraku između stvarnosti i priloga koji su odabrani da nam budu prikazani leži njena najdublja društvena uloga: ne samo da informiše, već i da utiče na to kako ćemo razumeti i zapamtitif
Aleksandar Raković
