Ono što su bitke na Kolubari i Ceru bile 1914.godine, to je bila bitka na Košarama tokom NATO agresije na Srbiju 1999. godine – odbrana granice sa Albanijom i sprečavanje kopnene invazije na Kosovo i Metohiju pripadnika terorističke OVK potpomognutih regularnom vojskom Albanije i NATO avijacijom, naoružanjem, logistikom i oficirskim kadrom, ocenjuju vojni analitičari.
Teroristi su nameravali da preko teško prohodnih Prokletija probiju liniju odbrane jugoslovenske vojske i da se spoje sa snagama terorista koje su se nalazili u Metohiji.rejonu Peći. Teroristi su iz sveg oružja napadali sa zemlje, a branioce je iz vazduha bombardovala NATO avijacija. I pored toga, do 14. juna neprijateljske snage nisu probile odbranu. Vojska Jugoslavije se povukla sa ovog područja četiri dana posle potpisivanja Kumanovskog sporazuma.
U odbrani granice u rejonu Košara poginulo je 108 pripadnika Vojske Jugoslavije, među njima su i dvojica Kraljevčana: kapetan Srđan Košanin iz Ušća, pripadnik 5. bataljona vojne policije, i Milosav Jošović, dobrovoljac. Njihovi likovi nalaze se na muralu na zidu atletskog stadiona, kao i lik pre tri godine tragično preminulog Nedžada Bilalovića, učesnika bitke na Košarama.
O bici na Košarama govore Vladan Čkrebo, Kraljevčanin koji je tada bio na redovnom odsluženju vojnog roka u graničnoj jedinici, i Vojislav Vukašinović, tada na odsluženju vojnog roka u 125. motorizovanoj brigadi, koji je na Košarama i ranjen.
Na dan Hristovog stradanja…
Bitka je počela 9. aprila, na Veliki petak te 1999. godine. Vojnici Jugoslavije sa zasednog mesta C4 u rano jutro kreću po vodu i nailaze na OVK snage, koje su takvom slučajnošću brže otkrivene. U toj grupi naših vojnika koja se prva sukobila sa neprijateljem bio je naš sugrađanin Vladan Čkrebo. Ovo je njegova priča:
– Bio sam graničar, 1998. godine na obuci u Surdulici i rasporedili su nas na bugarsku granicu, karaula Sušica kod Bosilegrada. Ali nismo tu bili ni mesec dana i u junu 1998. prebacili su nas za Đakovicu, iz Đakovice sam pripao na karaulu Košare.
Na toj karauli još 1998. godine počeli su problemi sa Šiptarima, puškaranje. A tog 9. aprila su celu prethodnu noć padale mine na graničnu liniju između nas i karaule Morina. Taj deo bio je miniran i oni su celu noć granatirali minsko polje da bi imali kuda da prođu.
I tog dana, od ponoći do 6 ujutro na straži smo bili moja dva drugara i ja. Završila se straža i odlučili smo da doručkujemo, ali smo videli da nemamo vode i otišli smo do obližnjeg izvora. Sve se to odigravalo na granici, naši položaji bili su 200-300 metara do granične linije. Kad smo došli na izvor niko nije obratio pažnju, bacamo one plastične kante, one čagaraju… i slučajno podignem pogled kad tri čoveka okrenuta leđima idu „od nas“. Naši nisu, ispred nas je bila samo Albanija.
I onda smo nas dvojica krenuli napred da vidimo o čemu se radi, a jedan se vratio da probudi ostale u šatoru i podigne uzbunu. Kad smo krenuli odatle na jedno 100-ak metara, ugledali smo njihovu zasedu sa mitraljezom, bilo ih je 20-30. Bili su na uzvišenju u odnosu na nas, gledali su odatle na naše zasedno mesto.
Mi smo tada uspeli da njih iznenadimo, nisu se nadali da će neko da im dođe s boka, nas dvojica smo uspeli da ih iznenadimo. Ispucali smo ono bombi i municije što smo imali. Suština je da oni nikad nisu znali koliko nas ima. Svaki naš napad je bio toliko silovit da su oni mislili da nas ima stotine, a mi smo znali da jedino tako možemo sa njima da se borimo. Da su znali koliko nas ima, mogli su kamenjem da nas pobiju.
Ostali su ubrzo stigli, sve se odigralo u 10-15 minuta. Imali smo dole neki minobacač, ali niko od nas nije bio rukovalac tim oruđem i onda smo… probaj jednu minu, pa traži tamo-vamo… i uspeli smo da razbijemo tu grupu. Da nismo otišli po vodu verovatno danas ne bismo sedeli ovako ovde.
I onda, od aprila do juna, borba svaki dan. Ja nisam ranjavan. Čudna okolnost za taj 9. april. Tog dana je bio Veliki petak i da li to ima neke veze, ne znam, ali mi smo odlučili bili da tog dana svi postimo, to je bio dogovor nas 11-12 na tom zasednom mestu. Čak smo i psu davali samo vodu i hleb. Čudna je stvar da jedino na tom zasednom mestu, u tom napadu, niko nije ni poginuo, ni ranjen.
Da li je tako moralo da bude, ne znamo. Mnogo raznih priča je bilo, i pozitivnih i negativnih, ali stvar koja je nas držala bilo je to što smo mi branili! Mi ništa nismo osvajali, mi smo samo branili naše. I verovatno bismo isto to ponovo uradili. Ali, politika je učinila svoje, pa eto, žalosno je što su izginuli mladi ljudi. To je žalost.
Verovatno bih ponovo otišao, ta grupa ljudi koja je bila dole sigurno bi ponovo branila. U tom trenutku mi smo bili tu. Učeni smo, imali smo stvarno dobre starešine koje su bile uz nas i koje su bile sa nama. A to je mnogo značilo za vojsku.
U početku sam imao snove, ali polako blede. Desi se, dođe… pričamo nešto u društvu i onda se čovek seti tih stvari. Ali, bez obzira što je bio rat, tu je bilo i mnogo lepih trenutaka dok nije počeo rat. Bilo je toliko lepih trenutaka da oni uspevaju sve to da regulišu na neki način i porodica je osnov svega toga. Nažalost, ne kod svih, neki ljudi nisu izdržali tu bitku – priča Vladan Čkrebo, graničar koji je 1999. godine sa drugovima branio i odbranio granicu između Srbije i Albanije… sve dotle dok su se oni pitali.
Za onih 16 na mrtvoj straži…
Naš drugi sagovornik, Vojislav Vukašinović, na scenu Košara stupa 10. aprila 1999. godine kao pripadnik herojske 125. motorizovane brigade, tada mladić na redovnom odsluženju vojnog roka, koji je na Košarama i ranjen. Danas je predsednik Udruženja ratnih vojnih invalida u Kraljevu.
– Herojska 125. motorizovana brigada je pokrivala veliku teritoriju od Kosovske Mitrovice do Đakovice. Početkom rata dobija naređenje da sve svoje snage grupiše prema granici sa Albanijom, a na naše dotadašnje položaje su došle jedinice koje su stigle iz Srbije. Naša brigada je i tokom 1998. davala dubinsko obezbeđenje i ispomoć graničarima, a 10. aprila 1999. dobija naređenje da izađe na granicu sa Albanijom i pomogne u suzbijanju terorista i istera ih sa naše teritorije.
U nekim neformalnim razgovorima smo nekako već bili pripremljeni šta nas čeka, s obzirom na to da smo imali borbena dejstva i prethodne godine. Nismo imali nikakav strah od borbe, ali konfiguracija terena na Prokletijama nam je bila veliki problem, jer na tako nešto nikad pre nismo nailazili. Čak ni 20 i više godina posle rata, a ni pre rata. Takva konfiguracija terena, takve magle, kiše, snegovi… to nismo nigde videli. To nam je bio veći problem, nego sama borba sa teroristima.
Napadi su bili svakodnevni od 9. aprila do 14. juna u rejonu karaule Košare. Zato je borba na Košarama najčestitija i najveća bitka za vreme zločnačke NATO agresije. Zato je i upoređuju sa bitkama na Ceru, Kolubari, Kajmakčalanu… To je ono što ćemo verovatno ceo život pamtiti i zato i jeste naš slogan “Košare – bitka koja traje“: to je naših 108 besmrtnih heroja koji su i dan-danas na večnoj straži na Košarama, i 16 tela koja su ostala na karauli, koja nisu pronađena, i 256 istinskih heroja ranjenih, koji su dali deo svog tela. Naravno, i svi ostali, a u svakom momentu je bilo 1.357 vojnika koji su branili svoju granicu, taj prvi pojas, to su naši srpski ratnici koji su imali sreću da ne budu ranjeni, ni poginuli.
Strah nije preovladavao, jer mi smo se vodili onom Lazarevom, i nismo se osvrtali na silu koja nas napada, već prema svetinji koju branimo. Znali smo da imamo iza sebe i Pećku patrijaršiju i Visoke Dečane. I naravno Treću armiju, Prištinski korpus, koji je bio iza nas, tako da nismo imali strah. Ranjen sam i Bog me je spasio.
I, nažalost, moram da pomenem mog pokojnog druga, vodnika Zlatka Solunca, koji je preminuo pre dve godine, iznenada u 48. godini. On me je spustio sa te prve borbene linije i izvukao na rezervni položaj za izvlačenje ranjenih i mrtvih. I pod kišom granata, pešadijskih i artiljerijskih, uspeo je na leđima da me „snese“ u taj potok, prekrije šatorskim krilom. Nažalost, pre dve godine nosio sam ja njega na večnu stražu – završava priču o Košarama Vojislav Vukašinović iz Kraljeva.
M. M. D.
*Fotografije iz lične arhive Vojislava Vukašinovića i Vladana Čkreba
Trojici heroja sa Košara posvećen je mural ispod atletskog stadiona u Kraljevu koji je, na dan otkrivanja murala, oskrnavljen – farbom. O tom ružnom činu počinilaca koji nikada nisu otkriveni (mural je kasnije saniran) – govorila je Srđana Košanin koja svog tatu nije upoznala nikada, jer je rođena dva meseca posle njegove smrti.
