„Čovek je večan u sećanjima drugih. To što nekoga nema, ne znači da ne postoji i da se ne oseća prisustvo. Tu je, u nama, sa nama. Večno. Nema smrti, samo zaborava. A zaborava se ne plaši onaj ko je radio na duši. On je večan – u pričama, pesmama, knjigama“.
Ovim stihovima Stefana Simića, Planinarsko društvo Gvozdac obeležilo je, memorijalnim pohodom „Sećanje na Vukasa”, proteklog vikenda u Brezni uspomenu na svog prijatelja, dugogodišnjeg člana, i u više navrata predsednika i potpredsednika društva. . Ponovo je Vukas „okupio” oko 150 planinara iz osam planinarskih društava iz Kraljeva i bliže okoline, iako ga je prerana i iznenadna smrt odvela sa planinarskih staza koje je posećivao i obeležavao da bi i drugi njima hodili i u tome uživali.
Zalagao se za čuvanje prirode, naročito šuma. Najpre kao profesionalni, a zatim kao dobrovoljni vatrogasac, imao je ideje kako što bolje zaštititi šume, od izgradnje više rezervoara za vodu (vodozahvata) na obodima šuma, do uključivanja planinara u obuke protivpožarne zaštite…
Svako ko je bilo kada svratio u Planinarski dom u Brezni, ili se sa njim sreo na planini zapamtio ga je po srdačnosti, širokom osmehu i flaši crnog vina koje je delio sa planinarima na vrhovima naših planina. Imao je običaj da ispod nekog drveta ostavi flašu vina i sledeći put kad naiđe sa društvom to iskopa i podeli.
Na pešačenje se pošlo od Planinarskog doma u Brezni, najpre stazom Narcisu u pohode, pored Ponoraca i Dobre bukve, do vodozahvata koji je izgrađen na Vukasovu inicijativu prošlog leta.
Posle kraće pauze, kolona planinara i nekoliko dobrovoljnih vatrogasaca krenula je na uspon ka vrhu Čukar (na 984 metra nadmorske visine), još jednog projekta u koji je Vukas ugradio sebe. Nekoliko najspremnijih je produžilo do Krsta na Stolovima, koji je izgrađen na Vukasovu inicijativu.
Kolona planinara se lagano kretala tako da su svi stigli do Čukara i tu je napravljena duža pauza. Iako je vremenska prognoza bila loša sa najavom kiše i grmljavine, dan je bio izuzetno lep, pa se moglo uživati u pogledu na okolinu.
Sa ovog mesta se vide i Krst i Planinarski dom za koje je Vukas veoma zaslužan. Planinarski dom je bivša osnovna škola koja je decenijama bila bez đaka, a onda je Vukasovim zalaganjem, napravljen ugovor sa Ministarstvom prosvete da zgradu koriste planinari dok ne bude bilo dece da se opet otvori škola.
Ova staza je odabrana, jer je Milutin krajem avgusta prošle godine na toj stazi poslednji put bio sa unukama koje su od rođenja članice PSD Gvozdac. Poslednja staza koju je obeležavao vodi preko Čukara, a kod kuća Ponoraca je deset dana pre smrti sačekao planinare koji su išli putem srpske vojske u Velikom ratu i u hladnom novembarskom danu ponudio ih čajem i rakijom.
Posebno emotivan momenat bio je kada je pronađena flaša vina koju je, po svom običaju, Vukas zakopao ispod jedog drveta.
I dok je flaša išla iz ruke u ruku, uz gutljj vina kao da se osećaolo njegovo prisustvo. Ponekom se i suza skotrljala niz lice, a svi su se prisećali nekih susreta sa njim. Bio je tu u pričama, a možda i u oblacima koji su se beleli iznad Stolova.
Sa Čukara do doma staza je vodila prema Ravninama, a zatim kroz lepu četinarsku šumu izbijala na put i spuštala se prema domu. Počela je i slaba kiša, tek toliko da prognoza ne bude potpuno promašena.
Druženje se nastavilo kod doma uz pasulj koji je izvanredno pripremio Boro, najbolji kuvar među planinarima.
Možda o danu prepunom emocija koji se završavao najlepše reče jedna planinarka dok je odlazila: „Sve je bilo lepo osim povoda“.
Milutin Vukosavljević Vukas ostaće zapamćen kao planinar, vatrogasac, čuvar šuma, ali pre svega kao čovek otvorenog srca i širokog osmeha. Njegovo nasleđe i dalje živi na stazama koje je voleo i obeležavao, u Planinarskom domu u Brezni i u pričama prijatelja koji će ga zauvek pamtiti. Kao flašu vina zakopanu pod drvetom, tako je Vukas ostavio i deo sebe u ljudima i mestima koje je voleo: da ga otkrijemo i podelimo onda kada nam najviše zatreba
R.V.
